Strah od igle – opasan u doba pandemije

Malo je ljudi koji baš vole kada im se daje injekcija, mnogi osećaju nelagodu, ali to nekako pretrpe. No ima dosta onih koje obuzme strah, pa i panika, već i kad zamisle ubod.

Jednostavna injekcija ili vađenje krvi retko su bolni, u pravilu pacijenti osećaju samo mali ubod. Ali čak i kad im um kaže da nema potrebe za panikom, ljudi u tim situacijama često doživljavaju neobjašnjive strahove.

Veliku ulogu neretko igra strah od nesvestice i gubitka kontrole nad svojim postupcima.

Jednostavno ne mogu videti krv

„Muka mi je i kolena mi klecaju“, jedna je od najčešćih pritužbi ljudi koji se boje krvi. A ako osoba počne da se znoji, prebledi i krv ne cirkuliše kako treba, ona više ne dolazi u mozak u dovoljnim količinama. Osoba nakratko ostaje bez svesti.

Stručnjaci strah od krvi pripisuju evoluciji i činjenici da od davnina krv znači opasnost. Tela naših predaka su u slučaju opasnost odgovarala pokretanjem odbrambenih mehanizama. Ukoliko dođe do ranjavanja, najpre je celo telo neko vreme usmereno na povećanu pažnju, a krvni pritisak raste. Ali onda se telo vrlo brzo vraća u normalno stanje.

To znači da krvni pritisak i broj otkucaja srca brzo opadaju. Na taj način telo može obezbeđuje što manji gubitak krvi u slučaju povreda, a istovremeno se olakšava zgrušavanje krvi.

Dakle, u određenom je smislu nesvestica program tela za slučaj nužde.

Strah se pretvara u fobiju

U Nemačkoj više od tri miliona ljudi pati od straha od igala.

Međutim, kada postoje ozbiljna ograničenja i panično ponašanje, lekari više ne govore o strahu već o fobiji. Ona uglavnom pogađa mlade ljude i decu.

Oni se posebno često boje šprica i igala. U detetovim očima oboje mogu delovati zastrašujuće. Iako mnoga deca uopšte nemaju iskustva s tim, plaču kao da je reč o životu i smrti. A ako postoji neposredno negativno iskustvo, recimo kada medicinska sestra ili lekar nisu pogodili venu iz prve, strah često ostaje životni pratilac.

Genetika takođe može igrati ulogu u strahu od injekcija i vađenja krvi.

Odbijanje vakcinacije

Jedna od posledica može biti strah od cepljenja – i odbijanje. To može imati dalekosežne posledice, recimo kada je reč o tetanusu – trovanju krvi usled onečišćenja rane. Cepljenje protiv tetanusa to može sprečiti i jednako je važno kao i vakcina protiv difterije i dečje paralize te protiv različitih tropskih bolesti ako želite otići u daleke zemlje. Iako čin vakcinacije traje par sekundi, strah i izbegavanje mogu imati teške posledice.

Mnogi ljudi s hroničnim bolestima su upućeni na redovno primanje injekcija – bilo od strane lekara, bilo da to moraju činiti sami, recimo kada je reč o dijabetesu. Osobe s dijabetesom tipa 1 zavise od insulina i moraju same da ga ubrizgavaju. Verovatno nezamislive muke za nekoga ko se boji injekcija.

Odmaći se od straha

Dugoročno tu pomaže kognitivna bihevioralna terapija. Oni koje muče strahovi, najpre nauče da se nose s njima na psihološkom, a potom i na fizičkom nivou. Prag bola postupno se povećava sve dok podražaji više ne dovode do paničnog ponašanja i nesvestica. To je proces desenzibilizacije.

U mnogim slučajevima na kraju takve terapije dolazi do stvarnog vađenja krvi, u kojem se krv uzima šupljom iglom. Empatija često pomaže da se napad panike stavi pod kontrolu.

Ako to ne pomogne, uvek postoji druga opcija, a to je zatezanje i opuštanje zadnjice i mišića potkolenice. To stisne vene, ne dolazi do prekomerne koncentracije krvi u nogama i nema nesvestice. Dakle, kada postane kritično: stisnite zadnjicu i dišite.