Ruski pijanista Danil Trifonov: Jedan od najboljih klavirskih virtuoza na svetu

Važi za jednog od najvećih pijanista s početka 21. veka. Kada je imao 20 godina, 2011. pobedio je na legendarnom moskovskom takmičenju Čajkovski. Danas je Danil Trifonov svetski poznati virtuoz na klaviru.

Trifonov, rođen 1991. u ruskom gradu Nižnji Novgorod, studirao je prvo u Moskvi, a kasnije na Cleveland Institute of Music u SAD-u. Danas živi u Njujorku. Časopis Gramophone je 2016. ovog dobitnika nagrade Grammy proglasio za umetnika godine.

Trifonov je razvio posebnu strast prema romantičnoj muzici, ali se u poslednje vreme posvetio i drugim stilovima: klavirskim večerima s muzikom Johana Sebastijana Baha ili nedavno na Salzburškom festivalu presekom muzike 20. veka . Tamo ga je intervjuisao urednik muzičke redakcije DW Rik Fulker.

Gde ste se zatekli kada je proglašena pandemija korone?

Toga dana u martu trebalo jeda održim koncert u Kanzas sitiju. Na programu je bila “Umetnost fuge” Johana Sebastijana Baha. Oko 11 sati, kada sam bio na putu prema koncertnoj dvorani, dobio sam poziv. Rečeno mi je da su svi koncerti i manifestacije u ovoj američkoj državi otkazani. Odmah sam se vratio u Njujork. Potom samdva meseca živeo u Dominikanskoj Republici a kasnije u jednoj kući van Njujorka. Tek sam se prošlog meseca vratio u grad.

Šta ste radili tokom tih pet meseci?

Sa uživanjem sam otkrio muzičke komade, koje sam poslednji put svirao kao tinejdžer. To su sonate Bele Bartoka i mazurke Frederika Šopena. Izvežbao sam i kompozicije za narednu sezonu: Betovenov Treći klavirski koncert, Bramsov Prvi klavirski koncert i pojedinačne kompozicije Bramsa, Debisija, Vebera i Musorgskog.

Da li ste sve vreme bili sami sa svojom umetnošću?

Pojedini letnji festivali u Evropi i SAD-u su ipak održani. Tako sam svirao na jednom na dva američka festivala. U Belgiji sam svirao na Verbir-festivalu sa čuvenim violinstom Džošuom Belom Bramsovu Četvrtu sonatu za violinu a dobio sam priliku da predstavim još nikada snimljena dela Dmitrija Šostakoviča na istoimenom festivalu u Nemačkoj.

Mnogi umetnici su tokom pandemije pričali koliko su im nedostajali ljudi odnosno publika na koncertu. Da li je i Vama publika jako važna?

Svakako. I kada snimam CD, sviram pred publikom, uglavnom poslednjeg dana snimanja. Shvatio sam međutim da nakon duže pauze moram ponovo da se navikavam na javne nastupe. U takvoj situaciji čoveku postane jasno kakav je blagoslov moći odlaziti na turneje i redovno nastupati.

Kako vas je doživela publika u Salcburgu?

Jasno sam osećao da su ljudi koji su došli na koncert, kako publika tako i umetnici, želeli da budu tu uz mene. I ja sam u Salcburg doputovao ekstra iz SAD, što nije baš bilo jednostavno.

Ponekad, kada svirate, ja ne čujem samo note već i boje, glasove, prirodne pojave. Da li vam ti nemuzički fenomeni prolaze kroz glavu kada svirate?

U pitanju su opšta stanja duše. Ponekad mi neka priča spontano padne na pamet, nešto sasvim novo. Ali mogući su i izvori inspiracije van muzike. Jednom je u Dortmundu na programu bio List. Toga jutra sam bio na izložbi slika El Greka. Kasnije tokom koncerta sam primetio kako me je tokom sviranja sonate pratio El Grekov svet slika.

Kakvi su vam planovi?

Korona je zaustavila neke projekte i snimanja. Srećan sam međutim što mogu da najavim album sa muzikom koju su napisali Skrjabin, Stravinski i Prokofjev. Izaći će u novembru.

Pročitao sam da je Skrjabin za Vas bio veoma važan kompozitor

U vreme odrastanja, on je bio moj najomiljeniji kompozitor. Zbog njegovih kompozicija sam uopšte ozbiljno shvatio klavir.

To što ste pristup svetu klavira ostvarili preko Skrjabina čini mi se veoma zanimljivim, jer je on apslutno jedinstven kompozitor.

On se stilski neobično duboko razvio. Ali ono što me najviše impresionira kod njega je autentičan način izražavanja. Njegova muzika teče prirodno, nekako organski. Oseća se da on ne pokušava da komponuje već da muzika sama izlazi iz njega – poput poezije. Začudo, tako doživljavam i Mocarta, mada su njih dvojica stilski dva potpuno različita sveta.

Skrjabin je bio sinestetičar. Mogao je da čuje boje i vidi tonove. Imao je veliku viziju umetničkog dela budućnosti, koje će obuhvatiti sva čula pa i čula mirisa i dodira – i to na početku 20 veka. Da li je on tragična figura? Jer, sanjao je o stvarima koje se ne mogu realizovati. Ili je ostvario sve što je želeo?

Verovatno je sumnjao u mogućnost realizacije svojih ideja. Ali za mene je najvažnija lepota samih ideja a ne neizostavno i njihova funkcija odnosno realizacija. Kada bi tražili samo ideje, koje bi se mogle realizovati, one bi bile dosadne. Mnogo onoga što sanjamo, nije ostvarljivo. U tome je njegova vizija: potpuna odvojivost od funkcionalnosti. Skrjabinu je važno „bivstvovanje” ali važan mu je i pogled s one strane stvarnosti.

Svojom umetnošću on je čak želeo da unapredi razvoj ljudi.

To ima veze sa tom epohom. U ruskoj istoriji umetnosti ona je poznata kao Srebrna epoha koja je obuhvatala različite muzičke forme: od poezije, preko slikarstva i muzike, do filozofije. U umetnosti je bilo više pravaca: simbolizam, impresionizam… a u centru su stajali umetnici i na desetine filozofskih pravaca.

Skrjabin nije imao mnoge već samo jedan specifičan umetnički pravac…

Da, Skrjabin je na neki način bio i filozof.