Pravda bez pomirenja

Bilans međunarodnog suda koji je 1993. osnovao Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija i sada okončava svoj rad je prilikom čitanja impresivan: 161 osoba optužena je za najteže ratne zločine između 1991. i 1999. u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu, 93 osobe su osuđene, 18 oslobođeno optužbe.

Poslednji je na doživotnu zatvorsku kaznu osuđen bivši srpski general Ratko Mladić (78), isto kao i njegov politički partner Radovan Karadžić (75). Prema presudi, oni su bili vođe „kriminalnog udruženja“ koje je naredilo najteže ratne zločine srpskih jedinica.

Nije sporno da je Haški tribunal postavio putokaze za ostale međunarodne sudove i da omogućava delimično objektivno i detaljno bavljenje istorijom. Kritičari primećuju da je Tribunal osudio samo vojna rukovodsta. Velika većina neposrednih počinilaca koji su ubijali, silovali i proterivali do danas je ostala nekažnjena.

Tako se, recimo, u Srebrenici počinioci i žrtve, kao i članovi porodica žrtava, svakodnevno sreću na ulici. Mada je tu ubijeno preko 8.000 muslimanskih mladića i muškaraca, domaće pravosuđe blokira svaki proces za najteži ratni zločin u Evropi od 1945.

Drugi kritikuju činjenicu da se Mladić mogao skrivati 12 godina, a Karadžić 15. Bivši hrvatski general Ante Gotovina bio je četiri godine u bekstvu.

Mnoge presude su izazvale čuđenje, kao u slučaju Gotovine, koji je 2011. osuđen na 24 godine zbog najtežih ratnih zločina, a godinu dan kasnije, na sledećoj instanci, oslobođen svih optužbi.

Srpski nacionalistički vođa Vojislav Šešelj je u prvostepenom postupku 2016. oslobođen, ali je 2018. u drugostepenom postupku osuđen na deset godina zatvora – nije morao više u zatvor, jer je 12 godina proveo u istražnom zatvoru.

Kao najveći neuspeh može se navesti smrt srpskog predsednika Slobodana Miloševića u njegovoj haškoj ćeliji 2006, pre izricanja presude. Stvarni ideolog i gospodar rata umro je od srčanog udara. Vođa Srba u Hrvatskoj Milan Babić obesio se u svojoj ćeliji.

Slobodan Praljak, visoki funkcioner hrvatskog ministarstva odbrane, popio je 2017. u sudnici otrov posle 13 godina u istražnom zatvoru, jer je u poslednjoj instanci osuđen na 20 godina zatvora.

Stari ratni narativi su opet aktueln

Da li je Haški tribunl mogao da podstakne pomirenje zaraćenih strana? To bi negirali i njegovi najvatreniji pobornici. Stara ratna propaganda i njene ideološke osnove u državama naslednicama Jugoslavije opet se čuju na sve strane.

Na hrvatskim fudbalskim stadionima su antisrpske parole postale pravilo. Redovno se izveštava o grafitima najgore vrste, kao i fizičkim napadima na Srbe. Otkako su u Srbiji 2012. „ratni protagonisti“ došli na vlast, zemlja ponovo ima aspiracije prema Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori, kaže beogradski istoričar Milivoj Beslin, smatrajući da je projekat „srpski svet“ stara ideja „velike Srbije“ u novom ruhu.

Kao u uoči jugoslovsnkih ratova, uloga žrtve je opet ušla u modu. To prema beogradskoj istoričarki Dubravki Stojanović služi homogenizaciji različitih naroda: „To kolektivno osećanje je najbolja psihološka osnova za agresiju, koja se predstavlja kao samoodbrana. Naime, žrtva ne može biti napadač“.

I u školskim udžbenicima mladi ljudi se ponovo „vaspitavaju“ nacionalistički. Analize pokazuju da se tamo uče svi stereotipi: neprijateljski raspoložene komšije žele da prošire svoju državnu teritoriju, a protiv toga se mora braniti. Ponovo se piše istorija nedavnih ratnih sukoba – zločine su činili samo ratni neprijatelji.

Osuđeni ratni zločinci kao heroji

Posle presude Ratku Mladiću, beogradski tabloid „Informer“, koji se posmatra kao portparol vlasti, 15. juna je na naslovnoj strani objavio da je počinjena „strašna nepravda“, jer je general Ratko Mladić osuđen na doživotnu robiju „bez ijednog dokaza“. Dalje se navodi da su samo lažni svedoci teretili Mladića i da su dokazi odbrane ignorisani.

A isto tako uticajni list „Novosti“ je objavio navodni dokument britanskog ministarstva odbrane prema kojem se „dokazuje“ da „Srbi u Srebrenici nisu počinili genocid“, mada je haški tribunal taj masakr više puta okvalifikovao kao genocid. U Hrvatskoj, generali koji su oslobođeni u spornom drugostepenom procesu, Ante Gotovina i Mladen Markač, imaju kultni status.

Ako se posmatraju aktuelne nacionalne napetosti na zapadnom Balkanu, koje potpiruju politički lideri svojim populističkim tvrdnjama, onda Haški tribunal i nije mogao da doprinese pomirenju. Za takvu stvar bi se moralo mobilizovati civilno društvo. Naučnici, učitelji, razmena mladih – to su ključne reči. A pre svega, mediji bi morali biti uzeti iz ruku vladajućih političkih elita. Naime, uz pomoć njih se ljudi, kao u najgorim ratnim vremenima, huškaju jedni na druge.