Morison u Sesvetskoj šumi

4. Jul 2021.
Pola veka od upokojenja šamanskog rokera, sagorelog u želji za apsolutnom slobodom, pitam se - šta je ostalo? Možda sećanje na sesvetske šume, gde sam deceniju posle pesnikove smrti na straži recitovao njegove stihove.
45280544_303 (1)
Foto: Imago Images/Zuma

Autor: Dragoslav Dedović

Jesen je te 1981. u sesvetskim šumama počela ostavljati rumene, pa žute tragove. Krošnje su sakrivale vojna skladišta i stražarnice oko njih. Ritam života je bio jednostavan, dva sata straža, šest sati odmora. Gruba tkanina vojničkog odela vonjala je na nikada dobro ispran znoj generacija vojnika pre mene. Zaduživali smo pravu, bojevu municiju. Među nama su kolale priče o automobilima koji usred noći ugašenih svetala zastanu na obližnjem lokalnom putu koji vodi do Zagreba. Neko se kroz gustiš došunja do stražarske kućice i zavrne šiju usnulom stražaru, a onda se vrati tiho, kao zver na krvavim šapama, u kola koja kliznu u tamu prema svetlašcima velegrada.

Nisam bio siguran da li je priču izmislio kapetan da bi nas strahom držao budnim ili je neko jednom zaista nastradao. Ja sam prve jesenje kiše na straži u sesvetskim šumama dočekao pod krošnjom hrasta – u stražarske kućice niko od stražara nije išao jer bi nas tamo nezvani gosti prvo tražili.

Jedne noči je rominjanje kapi po lišću bilo slično onom iz melodije koju sam voleo u gimnazijskom životu pre vojske. Na unutrašnjem gramofonu – a imao sam ga spremnog u svojoj imaginaciji – jasno sam u tri ujutro začuo: Riders on the Storm – Jahači oluje
rođen u ovoj kući

bačen u ovaj svet

kao pas bez kosti

glumac bez publike

jahač na oluji

Ovo je kraj. Kraj čega?

Nekoliko meseci kasnije sam u rokovniku – jedinom predmetu iz bivšeg civilnog života koji mi je nešto značio – pronašao prevod pesme “The End”. Zalepljen isečak iz omladinske rok štampe. Dugo se te stvari nisam setio. Ustanovio sam da je još uvek znam napamet. Ti stihovi su mi pali na um opet na straži – te godine smo stalno čuvali nešto od nekog.

Cev puške se ledila na severcu, susnežica koja prelazi u sitni, podmukli sneg i tama slabo pocepana rasvetom uz kasarnsku ogradu.

Svet pred zoru ponekad izgleda kao samrtnik koji se nikada neće probuditi.

Hladnoća se uvlačila u mlade kosti praveći u njima zalihu kostobolje za starost. Počeo sam da stupam strojevim korakom duž betonske staze, uz ogradu kasarne Borongaj gde sam bio raspoređen na straži. Ritam čizama na betonu je pokrenuo unutrašnji gramofon.

Začuo sam onaj bratski, očajniki, bluzerski glas: This ist the end, my only friend, the End.

Dobacivao sam najpre sebi u nedra, a onda sve glasnije. ledenoj zagrebačkoj noći:

Ovo je kraj lepi prijatelju

Ovo je kraj moj jedini prijatelju

Morison je govorio o konačnom rastanku, o tome da prijatelja više nikada neće pogledati u oči, o ruci neznanca u zemlji beznađa, o tome kako su sva deca luda čekajući letnju kišu.

To gluvo doba na ivici kasarne punilo se suludim slikama koje su mu – paradoksalno – davale neki smisao.

Morison je pesmu napisao kada je raskinuo sa svojom devojkom Meri Verbelou.

Ali slike koje je stvorio obuhvatile su više od ljubavnog bola – one su bile mešavina starozavetnog proročanstva i generacijskog osećanja gubitka. Putokaz u ništavilo na kraju jedne epohe. Ili su – kao za mene – označile nasilini kraj detinjstva.Sa osamnaest sam bio prinuđen da lupam čizmama o beton pred zoru, recitujući Morisonove stihove, da ne bih zadremao i klonuo u belu smrt. Ili da ne bih poludeo od tolike količine sistemskog nasilja i gluposti.

The Doors of Perception”

Moje Rođaštvo sa američkim buntovnikom i harizmatičnim pevačem nije bilo idolopokloničke prirode. Nisam hteo da budem kao on. Samo sam osećao da to što on saopštava muzikom i tekstovima jeste nešto što i ja imam u sebi. Kasnije sam shvatio da je ustvari umetnik, pesnik Morison izabrao rok kao sredstvo da ostvari svoju umetnost. Njegovi uzori nisu dolazili samo iz američke muzičke tradicije već velikim delom iz – svetskog pesništva. Velegradsko “Cveće zla” Šarla Bodlera je ostavilo trag u Morisonovim tamnim pesmama isto kao i simbolička revolucionarnost Artura Remboa ili proročko pevanje Viljema Blejka. Prepoznatljivi su tragovi Keruakovog kultnog romana “Na putu”, cele generacije bitnika, Frejzerove “Zlatne grane” i mnogih drugih kapitalnih dela.

A ime grupe – The Doors? Ono potiče iz knjige The Doors of Perception – Vrata percepcije Oldusa Hakslija. Haksli je 1954. opisao svoja iskustva sa meskalinom. Ali i Haksli je naslov knjige preuzeo od Vilijama Blejka koji je zapisao:

If the doors of perception were cleansed
everything would appear to man as it is, infinite.

Ako bi se očistila vrata percepcije,

sve bi se pred čovekom ukazalo kao što jeste – beskrajno.

Hakslija je, dakle, šezdesetih, kada sam rođen, čitao kalifornijski student Džim Morison, kojeg su interesovali i meskalin i Blejk i načini širenja percepcije. Kada dođe vreme da bendu da ime, on neće oklevati. The Doors. Vrata percepcije kroz koja će svojom muzikom, svojim slikama, želeti da nas povede. „Nudim slike. Evociram sećanja…Slobodu. Ali mi možemo samo da otorimo vrata, ne možemo da kroz njih uvlačimo ljude”, rekao je u jednom intervjuu.

Tragedija i muzika

Slike koje su najbolji Morisonovi stihovi proizvodili u mojoj glavi bile su one kojima sam kao stariji tinejdžer i ja težio, kada sam pisao – hteo sam da imaju jednaku estetsku razigranost, iracionalni šarm i duboku, neizlečivu tugu.

Ovdje je vreme da u priču uvedem Dionisa, starogrčkog boga plodnosti, vegetacije, vina, uživanja

i ‒ ekstaze. U Dionisovim misterijama, punim vina, orgijanja i „slobodne ljubavi” koje su docnije ponekad proganjale vlasti i u staroj Grčkoj a naročito osuđivalo hrišćanstvo, naš neprolazni život se može naslutiti jedino u mistično-ekstatičnom kultu. Kraće rečeno, radi se o našoj potrebi da čulima dotaknemo večnost. Do Dionisa sam došao čitajući Ničea, njegovo veliko Da čulnom, helenskom odnosu prema životu.

Mada tada, sredinom osamdesetih prošlog veka, nisam shvatao direktnu vezu između ovog nemačkog filozofa i muzičko-mistične potrage Džima Morisona, sada mi je ta veza tako očigledna ‒ obojica su bili obnovitelji dionizijskog osećanja života: Volja za životom je volja za ekstazom. S tim što je Morison u sve to namrvio nešto apokaliptičnih začina

Nisam bio začuđen kada sam kasnije pronašao podatak da je na Morisona odsudno uticala Ničeova knjiga “Rođenje tragedije iz duha muzike”. Morison je, budući da je studirao film, a voleo pozorište, svoje koncerte nazivao “seansama”.

On je tražio lek za traumu, kada je kao četvorogodišnjak, video saobraćajnu nesreću na pustinjskom auto-putu – tvrdio je posle da su se duše dvojice umirućih indijanskih putnika iz nastradalog autobusa uselile u njega, pa od tada u njemu žive duše ljudi iz naroda Navaho. Postao je rok-šaman, “kralj guštera”, pisao je stihove u kojima su kroz pustinjski pesak gmizale zmije sa šarama na leđima koje su bile šifre za onostranost.

Jugoslovenski Džimi

Trag erotske harizme šamana iz Amerike ostao je i u jugoslovenskom roku. Divlje jagode su opevale devojačku fasciniranost Morisonom:”A ti / U Morisona si tad / klela se”.

Džoni Štulić je u svom ironijskom izveštaju iz zagrebačke noći pod nazivom “Pametni i knjiški ljudi” otpevao:

Kazem Ćeri da smo stranci kao sto to i Morison reče
Usamljeni marginalci, polusvijet…

Jeste da sam voleo ovu stvar, ali Džoni je pobrkao tekstove Morisona i Sartra. U pesmi People Are Strange Dorsi kažu: People are strange when you’re a stranger – ljudi su čudni kada si tuđin.
Slovenački progresivni bend Buldožer je u balkanskom sarkastičnom veličanju Morisona Džima posegnuo 1983. za desetercem:

Pita majka Morisona Džima
o moj sine, od guštera kralju
jesi li se ikad prepanuo
jal’ od vina, jal’ od droge ljute

Govori joj Morisone Džimi
ja se nisam nikad prepanuo
ni od droge, ni od rujna vina
već
 sam sve po redu tamanio

Nešto kasnije se uz vino i droge spominju i deve.

Ostaje nam da konstatujemo da se reakcija naših rokera na mit Morison opsluživala kliše o sociopatskom, promiskuitetnom konzumentu svih vrsta opijata. Još za života Morison je bio svestan da više nije vlasnik sopstvene inscenacije jer su se mediji, kako je 1970. rekao, “preterano usredsredili na moj reproduktivni organ”.

Tome je, naravno, katkad sam doprinosio koketirajući sa objektivima, recimo, u seriji crno-belih slika autorke Džoel Brodski gde se Morison slika u pozama Isusa ili Aleksandra Velikog.

Kraj noći u kojima smo pokušali da umremo”

Džim Daglas Morison je prešao dug put od Floride gde je rođen do Pariza gde je umro u 27. godini. A legenda o njemu putuje još duže do današnjih klinaca. Njegova revoltiranost građanskom Amerikom je bila revoltiranost strogom disciplinom kojom je bio okružen dok je odrastao u oficirskom domu. Divlji nagon za slobodom i ispitivanjem granica proistekao je iz te zagušljivosti. Ostalo je zabeleženo da je u prvim nastupima stidljivi Morison okrenuo leđa publici da bi mogao da peva. Nekoliko godina kasnije pozivao je publiku na binu, na otpor policiji. I sledili su ga.

Morisonov otac je komandovao američkom mornaricom u vremei incidenta u Tonkinškom zalivu 1964. Tada su nedokazani napadi severnovijetnamskih patrolnih čamaca na američke brodove poslužili kao osnova za legalizovanje ulaska SAD u Vijetnamski rat. Roditelji nisu odobravali Morisonov put – ali ni on njihov. Prekida sve veze sa njima. Odbija da vidi majku na jednom od svojih nastupa. Otac mu postaje admiral baš kada Morisonove stvari osvajaju dušu američke i svetske mladosti. Možda je samo sin admirala mogao biti tako radikalni pacifista.

Pesma Dorsa “Neznani vojnik” je inspirisala Morisonovog kolegu koji je kao i on pohađao Filmski institut na Univerzitetu u Los Anđelesu. Taj kolega – Fransis Ford Kopola – stvorio je 1979. film “Apokalipsa sada” u kojem zvučnu zavesu pored taktova iz Vagnerove Valkire čini Morisonov “Kraj”. Nikada ratni košmar nije bio toliko opipljiv kao u toj sintezi Kopolinih slika i Morisonovog glasa.

Posle 50 godina

Morisonova prevratnička ćud koju nije krio, volja da provocira establišment, bili su dovoljni da ga FBI neko vreme uzme na zub, smatrajući ga potencijalnom opasnošću za bezbednost SAD. Sve to ga je učinilo idelnom projekcionom figurom za omladinu koja nije htela da gine u nepravednim ratovima već da se ostvari u svetu sa manje stege i konvencija.

Film “The Doors” Olivera Stona iz 1990. doprineo je obnavljanju mita iz kojeg je i umetnik i čovek Morison polako bledeo. Klavijaturista Dorsa Rej Mazarek je nakon projekcije filma rekao da je to dobar film o nekom američkom bendu, ali nikako o Dorsima, a o Džimu Morisunu – ni u kom slučaju.

Pola veka je prošlo od smrti šamanskog rokera koji je sagoreo na sveći svoje želje za apsolutnom slobodom. Šta je ostalo? Kada sam bio jako mlad, ošišan i strpan u uniformu, meni je mrtvi Morison pevao u sesvetskim noćima i to mi je pružilo utehu.

Šta je najvitalniji deo Morisonove zaostavštine?

Modni časopis Vog (Vogue) je za Morisonovog života zadivljeno konstatovao: “Džim Morison piše kao da se Edgar Alan Po vratio u obličju jednog hipija”. A taj je pesnik prerušen u hipija jula 1969 u razgovoru za Rolling Stone na pitanje šta ostaje iza umetnika proročki odgovorio: “Niko ne može da zapamti celi roman.Niko ne ume da opiše film, skulpturu sliku. Ali otkako je ljudi – pesme mogu dalje da žive”.

Članak je prenet sa portala Deutsche Welle.

Članak je prenet sa portala Deutsche Welle.

Share