Gostujući komentar: SAD, EU i bosanske palikuće

Piše: Marion Kraske

Depresivno je raspoloženje ovog sunčanog jutra. Ispred Ambasade SAD u Sarajevu, glavnom gradu Bosne i Hercegovine okupila se grupa demonstranata. Oni zahtevaju kraj toksičnog nacionalizma u zemlji i intervenciju američkog predsednika protiv moćnih političkih klanova, koji konstantno podstiču konflikte između tri glavne nacionalne grupe – Bošnjaka, Hrvata i Srba. Neki demonstranti nose transparente. „Mi želimo ista prava za sve”, kaže umorno jedna penzionerka. Pozicije građana bi morale da se ojačaju, a moć nacionalista da se slomi jednom za svagda.

Nedugo pre toga, srpski predstavnik u tročlanom Predsedništvu BiH, Milorad Dodik formulisao je objavu rata: u jednom saopštenju je jasno stavio do znanja da Republika Srpska, dominantno srpski deo Bosne i Hercegovine želi da napusti zajedničku multietničku državu. Republika Srpska bi trebalo da se sukcesivno odvoji od zajedničke države i sama organizuje važne nadležnosti poput odbrane i pravosuđa. Ovi zahtevi su atak na krhki mir, koji u zemlji vlada od 1995.

Dodik već godinama puni naslovnice svojom retorikom otcepljenja. A da bi ovaj put moglo da bude mnogo više od uobičajenog zveckanja oružjem, demonstrirale su jedinice žandarmerije Republike Srpske u velikom stilu vojnom vežbom održanom u planinama, koja je imala simboličnu vrednost s obzirom da je iz obližnjeg gradića Pale osuđeni ratni zločinac i vođa bosanskih Srba, Radovan Karadžić od 1992-1995. dirigovao napadima na Sarajevo i okolinu. Tribunal za bivšu Jugoslaviju u Hagu je opsadu i permanetno granatiranje bosanskog glavnog grada klasifikovao kao zločin protiv čovečnosti.

Kod mnogih Bosanki i Bosanaca to budi loša sjećanja. „Hoće li biti rata?“, to se ovih dana konstantno pitaju stranci. Prvenstveno se stariji stanovnici sećaju priprema za rat, a potom kako je međunarodna zajednica dugo ostavljala na cedilu bosansko stanovništvo. Tek nakon genocida nad više od 8.000 muslimanskih dečaka i muškaraca u istočno-bosanskom gradiću Srebrenica u julu 1995. Zapad je reagovao i u Dejtonu izdejstvovao mirovni sporazum, kojim je okončan rat.

Moguće proglašenje nezavisnosti

Poslednji Dodikovi ispadi ciljaju eliminaciju državnih struktura: sopstvena Agencija za zdravstvo je već osnovana, a trebalo bi da usledi i fromiranje sopstvene armije. Ukupno, više od 120 dekreta visokih predstavnika, koji su nakon rata odredile UN da bi podstakle izgradnju zajedničkih državnih struktura, bi trebalo da bude ukinuto – što je zapravo frontalni napad na teritorijalni integritet Bosne. Multietnička opoziciona Naša stranka je upozorila da bi Dodik trebalo da bude klasifikovan kao „bezbednosni rizik“.

To što EU, uprkos brizantnim napadima, ne preduzima ništa mnogi u Bosni vide kao dokaz evidentnog nedostatka strategije. Jedna grupa poslanika u Evropskom parlamentu, među njima i poslanik nemačkih Zelenih, Rajnhard Bitikofer zahteva od Evropske komisije da preduzme oštre mere protiv secesionista. Konzervativni poslanik EU, Mihael Galer upozorava na moguće proglašenje nezavisnosti Republike Srpske – uključujući priznanje koje bi usledilo od strane Moskve. Glasovi upozorenja stižu takođe iz SAD. Ugledni američki ekspert za Balkan, Daniel Server poziva međunarodnu zajednicu na brzu intervenciju, trebalo bi takođe pokazati i vojnu snagu kako bi se sprečila secesija i konflikti koji bi iz toga proizašli.

Ultranacionalisti rade ruku pod ruku

Nema sumnje da opasno ponašanje političkog vrha u Republici Srpskoj ima podršku Srbije i Rusije. Moskva nastoji da spreči integraciju Bosne u EU i njeno članstvo u NATO. Ali, nisu samo bosanski Srbi ti koji perforiraju zajedničku državu. Hrvatski ultranacionalisti iz HDZ BiH pod njihovim vođom Draganom Čovićem već godinama rade ruku pod ruku sa Dodikom. Kako bi trajno osigurali svoje pozicije moći, nacionalistički nastrojeni HDZ BiH zagovara promenu Izbornog zakona. Ovim izbornim inženjeringom bi trebalo da se uspostave čista etnička biračka tela.

To bi, međutim, bilo u suprotnosti sa osnovnim presudama Evropskog suda za ljudska prava, konstatuje austrijski ustavni ekspert Jozef Marko. Prvo bi prema tome trebalo da se ustavnim promenama ukine diskriminacija nebošnjačkih, nehrvatskih i nesrpskih građanki i građana zemlje – dakle pripadnika romske i jevrejske manjine, koji su u nepovoljnom položaju u izbornom sistemu. Primera radi, oni ne mogu da se kandiduju za Predsedništvo. A presude Evropskog suda za izjednačavanje prava svih građana već godinama čekaju da budu sprovedene.

Diskreditovani pregovarači

Iako presude iz Strazbura nedvosmisleno znače jačanje evropskih standarda, međunarodna zajednica očigledno nije voljna da stane u kraj etničkim avetima. Razgovore koje su protekle nedelje sa vodećim nacionalistima u Bosni vodili posebni izaslanik SAD, Metju Palmer kao i poverenica EU Anđelina Ajhorst, mnogi vide kao kompromitujuće jer su zagovarali kompromisna rešenja. Posebno Palmer važi za nekog ko je diskreditovan u regionu, jer se zalagao za razmenu teritorija između Srbije i Kosova, sa ciljem da se dobiju etnički čiste oblasti.

Trenutnu situaciju potpiruje i permanentno mešanje susednih zemalja Hrvatske i Srbije. Nijedna od ovih zemalja nije neutralan igrač – bivši predsednici Hrvatske i Srbije, Franjo Tuđman i Slobodan Milošević su 1991. dogovorili podelu Bosne i Hercegovine, nakon čega su usledili brojni ratni zločini zarad postizanja velikohrvatskih i velikosrpskih ciljeva.

Hoće li se umešati visoki predstavnik?

Zagovornici demokratskih reformi nadu usmeravaju ka novom visokom predstavniku međunarodne zajednice u Bosni i Hercegovini, Nemcu Kristijanu Šmitu. Jedan građanski pokret ovih dana je zahtevao rigorozno delovanje: on treba „ili da radi ili da ide“, pisalo je ispred Šmitovog ureda u Sarajevu.

No, neizvesno je da li će vrhovni mirotvorac, kao njegov prethodnik Valentin Incko, (nemetnuvši Zakon negiranju genocida prim.red.) iskoristiti takozvana bonska ovlaštenja da sa funkcija smeni opasne političare. Šmit je tek nedavno nagovestio da će se uzdržati od upotrebe posebnih ovlaštenja.

Međutim, ako ni SAD ni EU a ni visoki predstavnik ne pokažu spremnost da deluju protiv secesionističkih stremljenja u Bosni, međunarodna zajednica je u opasnosti da ponovi greške iz ranih 90-ih. Već tada je potcenjen radikalizam ovih aktera. „To je kao dežavi“, žali se bosansko-hercegovačka publicitkinja Štefica Galić. „To izgleda kao da se iz rata nisu izvukle nikakve pouke.”

Marion Kraske je ekspertkinja za Balkan, koja je 20 godina radila kao novinarka. Između ostalih medija radila je za nemačku novinsku agenciju dpa, Tagesšau ARD-a i magazin Špigel. Od 2015. do avgusta 2021. bila je na čelu kancelarije Fondacije Hajnrih Bel za Bosnu i Hercegovinu, Severnu Makedoniju i Albaniju.