Dan uz Vučjanku

Stojim na steni Sokolici. Usred planine Kukavice. Dole, u dubini, svojim kanjonom huči reka Vučjanka. Brda se otvaraju prema severu, tamo na horizontu, nazire se Leskovac. Ili mi se to čini. Ipak je to dvadesetak kilometara po julskom danu u kojem sunce gubi bitku sa oblacima.

Gora plača i naricanja

Narod priča da je Kukavica dobila ime po ženama, sestrama i majkama ovdašnjih ljudi koji su pali u Kosovskom boju, a one su ovom gorom naricale.

Popeo sam se ovamo po nagovoru našeg vodiča, Leskovčanina Miodraga, koji o zavičaju zna skoro sve, a voli ga neupitno. Kada vidim ovaj prizor, potpuno ga razumem.

Došli smo lokalnim putem koji nosi oznaku 436. On preko planine povezuje Leskovac sa Vladičinim Hanom. Parkirali smo automobil kod skretanja na makadamski put koji vodi naniže prema reci. Prilaz do stene je neuređen. Nema ograde niti stepenica. Kada se popnete na gromadu imate pred sobom čistu dubinu prostora, šum vode i zidove kanjona gusto obrasle šumom. Istu vrstu treperanja u stomaku imao sam na mostu u španskom gradu Rondo koji je isklesan visoko na steni, kao u sokolovom gnezdu. Kao na Sokolici.

Tamo, kao i ovde, pala mi je na pamet Ničeova misao – ako dovoljno dugo gledaš u ambis, i ambis će početi da gleda u tebe. Pada mi na pamet i Rilkeov stih iz Devinskih elegija – jer šta je lepota ako ne sam početak strašnoga. Šta meni, ustreptalom na Sokolovoj steni, na granici između lepog i strašnog, kaže planina Kukavica, hučeći nevidljivom rekom Vučjankom? Da umem da dešifrujem poruku, mislim da bi to bila – neka veoma drevna pesma.

Kanal na steni

Silazimo sa stene i idemo dole, prema reci. Drveni most prelazimo s dužnim oprezom. Vučjanka je zelena i žuborna – koritom su razbacane stene kao da su gorski divovi počesto bacali kamena s ramena.

Na levoj obali počinje betonski kanal koji je deo hidrocentrale Vučjanka – sagrađena je 1903. pa je druga po stažu hidroelektrana u Srbiji. Kanal je usečen u stenu, ima betonsku ogradu široku dva stopala, a od provalije je odeljena samo zelenim metalnim gelenderom. Pošli smo za našim vodičem tom stazom koja je ujedno ivica kanala držeći se za gelender: Levo od nas odozgo silazi šumovita strmina koja povremeno prelazi u okomite gromade, a desno nadole silazi isti takav teren do Vučjanke koju čujemo, ali samo ponekad vidimo, iz ptičije perspektive, kroz krošnje.

Posle jednog kilometra izlazimo kod kućice sa vidikovcem. Nigde nikoga. Platforma ima dve klupe. Na drugoj strani kanjona vidimo Sokolicu, a na njenom vrhu ljudske figure veličine nokta.

Ovde je nestvarno lepo. I pomalo sablasno. Zamišljam ljude koji su urezivali kanal u zidove kanjona. Vraćamo se. Tu i tamo vidimo šta nevreme može da uradi jakom drveću, lomeći bukve kao čačkalice. Nailazimo usput na par entuzijasta koji traže mesto u prirodi, a potom na grupicu momaka sa rancima. Očito je staza poznata lokalnim ljubiteljima prirode. Turistima, naročito starijim, ne bih je preporučio.

Vlaina ili Vlajna

Automobilom idemo desetak minuta naviše, uskim asfaltnim putem. Tamo gde se Golema reka spaja sa Malom rekom, gde počinje pravi tok Vučjanke nalazi se hotel Vlaina. Tako se zove i jedan vrh na planini Kukavici. Lokalno stanovništvo ime hotela i vrha izgovara kao „Vlajna”, mada geografske karte kao i oznaka iznad vrata hotela čuvaju ono „i“ od nasrtljivog „j”.

Hotel je u vlasništvu jedne beogradske banke, zatvoren je, na prodaju i niko ga neće. Na 750 metara nadmorske visine u neverovatnom okruženju, još uvek lep u svojoj oronulosti, hotel deli sudbinu niza sličnih građevina sa juga Srbije. Ovde su se dočekivale nove godine, slavile se mature, fudbaleri su dolazili na pripreme. Pre dvanaestak godina je čak i obnovljen. Sada svi ti bivši životi imaju svoj tužni spomenik. Neki porodični ljudi u bekstvu od korone zaseli su sa decom na terasu i doručkuju.

Sećam se da sam u švajcarskom Valisu posetio jedno selo na 1400 metara nadmorske visine. Pretvorili su ga u muzej na otvorenom – turisti dolaze da vide kako su švajcarski brđani nekada živeli. Konzervatorski radovi su sigurno bili skupi. Ali je to bilo stvar identiteta. Postoje zajednice koje pronađu način da ni pod ekonomskim diktatom ne izgube vezu sa prethodnim pokolenjima.

Đokini virovi

Naravno, ovde nema novca ni za preče stvari. A možda je stvar ipak u tome šta shvatamo kao preče.

Mada bi imalo šta da se otkrije kada bismo produžili naviše – na primer, planinarski dom Preka voda iz 1939. na samom vrhu, guste šume mezijske bukve, sela u kojima postoje ogromni kukavički šarplaninci – to ćemo obići drugom prilikom. Okrećemo nazad, nizvodno, ka hidroelektrani Vučje.

Skrenemo sa glavnog na prilazni put. Izletište uz hidroelektranu je dobro posećeno. Automobili su načičkani oko hotela Orlovo gnezdo. Hotelska terasa je nekada bila omiljeno sastajalište izletnika, ali I ovaj hotel je – zatvoren. Doduše, slovenački preduzetnik poreklom iz ovog kraja najavljuje njegovo renoviranje. Ali za sada je to samo lepa ideja.

Kameno zdanje hidroelektrane je pod zaštitom države, trenutno ga obnavljaju. Izletište sa kupalištem je nedavno renovirano. Ali brana nije spuštena, pa nema kupanja. Neki kažu zbog pandemije, a drugi, zbog rekonstrukcije.

Odavde se džombastom stazom uz obalu dolazi do mesta zvanog Đokini virovi. Vučjanka se obrušava između padina Petokrake i Kitke, bregova koji kanjon sužavaju na nekoliko metara proizvodeći vodopad retke lepote. Teren nije uređen, pa su poseta i kupanje u kazanu, kako se zove bazen ispod vodopada, ostavljeni uglavnom mlađim ljudima. Naravno i ovo uživanje je na sopstvenu odgovornost.

Crkva kao iz slikovnice

Na kilometer od varošice Vučje, na obroncima Kukavice, nalazi se Crkva Rođenja Svetog Jovana Krstitelja. Po svemu izuzetna građevina delo je ruskog arhitekte Grigorija Samojlova, kozačkog izbeglice pred boljševicima. Ktitori su čuvena porodica Teokarević – isti oni koji su krajem 19. veka zasnovali tekstilnu industriju u leskovačkom kraju. Vučje je početkom prošlog veka imalo struju i meku vodu, jednu od najboljih u Evropi. Od tih slavnih dana ostala je samo zadužbina udovice Dimitrija Mite Teokarevića – Vasilije zvane Vana. Bogatstvo koje je Mita stekao za života pretvoreno je u jednu od najlepših crkvenih građevina na jugu Srbije.

Prema predanju na tom nalazila se starija crkva iz vremena kada je u ovim krajevima vladao vojvoda Nikola Skobaljić. On je posle pada Carigrada neko vreme pružao otpor Turcima, na kraju je ubijen. Iza njega su ostali napušteni, a zapušteni Zelen-grad, crkva je srušena. Narod je počeo da prepričava legendu o Nikoli. Navodno ga je rodila devojka iz obližnjeg sela Vina nakon što je jela živog skobalja. Navodno nije nabijen na kolac već je odleteo pred zaprepaštenim osvajačima na svom doratu. Ljudi iz ovog kraja su se sabirali na mestu bivše crkve.Teokarevići su baš na tom mestu podigli crkvu, osvećena je jula 1938.

Brežuljak oko kojeg se uvija Vučjanka, unaokolo gorski mir, to je nagrada za svakog ko svrati u lepo uređeno crkveno dvorište i zastane da se zadivi skladu koji je proizveo Samojlov.

Jezero i riba

Prolazimo kroz Vučje. Firma Porečje, poznata po preradi voća, nekad ponos kraja, od 2015. je u stečaju. Ne zadržavamo se u pustom centru nekada uspešne varošice, nastavljamo prema reci Veternici u koju se uliva Vučjanka.

Nakon dvadesetominutne vožnje opet smo među brdima, na brani podignutoj na Veternici podno Kukavice. Veštačko jezero Barje, zaboravljeno od svih. To je voda koju pije Leskovac. Pristup je principijelno zabranjen. Mislim da lokalni ribolovci imaju ležeran odnos prema tim pravilima. Betonski levak nasred jezera podseća me na rashodovani leteći tanjir.

Već smo umorni i gladni. U povratku svraćamo u restoran “Naša kafanica” kod sela Todorovce, nadomak Vučja. Moderan ambijent i odlična riba. Gazda, mlad čovek, kaže da u životu nije ulovio ribu, ali da je otac strastveni ribolovac. Samo se nasmejao na pitanje da li su ribe na tanjir stigle iz zabranjene akumulacije Barje.

Još veće iznenađenje je jedno od najboljih piva u Srbiji. Obližnje selo Žabljane je mesto porekla onog ambicioznog slovenačkog preduzetnika Filipa Jorgaćevića koji je naumio da obnovi hotelijerstvo na Vučjanki. On je već pokrenuo proizvodnju zanatskog piva. Četiri vrste – asistent, student, filozof i profesor – u ovom delu sveta imaju skoro nadrealna imena.

Čuda se ipak dešavaju, negde usred melanholičnog pobrđa, ispod Kukavice, na kraju uzbudljivog dana, dobijete najbolju ribu i najbolje pivo u leskovačkom kraju.