Adio Splite

Piše: Dragoslav Dedović

Ovaj put sam proveo celi juni na jednom mestu, ako ne računam izlete. Spavao sam u istoj postelji, kupovao u istim samoposlugama. Ni jednom nisam ušao u gradski autobus da bih se odvezao od jedne do druge tačke u gradu. Moje noge su upoznale splitske starogradske sokake, Varoš, Radunicu, celo brdo Marjan, obalu od Kašjuna do Firula. Uranjao sam svakog jutra u splitske mirise: kafa, pecivo, riba. Slušao sam šta ljudi pričaju. Na pijaci kupovao „trišnje”, na Rivi sedeo na klupi i gledao takmičenje u basketu.

Fragmenti za mozaik

Čovek sa usnom harmonikom i gitarom svira „Oprosti mi pape”, kroz melodiju dopiru reči engleskog, španskog, nemačkog, italijanskog jezika, začinjene dalmatinskim psovkama i smehom. Ukusi Splita, uzvišeni i banalni. Pašticada, gavuni, pošip, pojmovi koje se isplati zapamtiti. Jedno celo veče potrošeno na bezuspešnu potragu za konobom koja nudi girice i vino. Konoba Hvaranin je jedina domaćinski osvetlala obraz.

Jutarnji rituali ispijanja kafe. Kapućino je uglavnom – gorak. Ali tamo gde je dobar, može se nazvati i sjajnim. Dvodelni kafe D 16 prepolovljen starogradskim sokakom, usred Dioklecijanovog lavirinta, najlepši je kada anglosaksonke još nisu ustale – jer su upravo u tom lavirintu urlale u čoporima do zore.

Pamtim ta jutra sa malo ljudi, sunce još uvek miluje a ne prži. Marmontovom stiže slani dašak sa mora. Smestiš se u Vivas bar na Narodnom trgu, naručiš „veliku sa mlijekom” i posmatraš igru senki, sunca i kamena na trgu. Ili te glad odvede do bašte lokala Ćiri biri bela, iza Hrvatskog narodnog kazališta. Tamo su cene evropske ali su kafa i doručak svetski. A bašta – opet igra kamena, svetla i raznobojnog cveća.Marjan pored Spljeta

Jednog jutra smo se iza Starog placa uputili ka Marjanu. Brdo sa zimzelenim drvećem obišli smo peške. Sa kamene terase divili smo se boji Jadrana, u koju su se pretapala i plavičasta brda otoka i nebo izbledelo od jarke sunčeve svetlosti. Divili smo se crkvici svetog Nikole, jednoj od desetak, koliko ih je rasejano po brdovitom poluostrvu. Sad znam šta je pesnik Luka Botić morao osetiti čitav vek pre mog rođenja, kada se susreo sa Marjanom, pa zapisao:

Oj Marjane, samotna planino

Pored Spljeta, pored živa grada!

Kada čovek zastane na vrhu Marjanskih skala, odmah pored restorana Vidilica, prosto mu je žao da siđe do „Spljeta”. Jer ga lepšeg više neće videti. Odavde se pokazuje istina pesme Olivera Dragojevića:

Cili je Split rascvala grana

Sunčani lipi cvit mediterana

Setio sam se i pesme “Marjane, Marjane” kroz čije su strofe u različitim vremenima prodefilovali i Tito i Staljin i Tuđman i Isus. Kažu da su je prvo pevali radnici i seljaci koji su pošumljavali Marjan. Mislim ovo i spuštam se na tu rascvalu granu, polako, korak po korak, uživajući u svakome od preko 300 stepenika.

Mesta za pamćenje

Nasumično nanizani trenuci na slučajno otkrivenim mestima: Plaža Bačvice je za toplih dana i u vodi i van nje puna sveta. Svega je previše – ljudi, muzike, kafea. Ako se produži dalje, manja je gužva. Iznad plaže Firule, smestio se kafe Cookie lab. Kafa je dobra, tortice odlične, ali sladoled je senzacionalan. Tu se poslastičarstvo graniči sa umetnošću.

Nešto dalje, na grebenu iznad mora, pored fensi kafea koji se naslonio na teniske terene, nepretenciozni kafić Mythos nudi hladno pivo, vreli pomfrit i kao dezert – dug zalazak sunca. Kupač i kupačica se ljube u sve tamnijoj vodi, dok zapadni horizont krvari. Unaokolo žamor. U prvom redu, iznad mora, retko se oslobodi mesto. Veliki trajekt Jadrolinije dolazi sa Hvara. Tugaljivo se oglasi brodskom sirenom, vreme je da se pođe.

Šetnja prema centru krije različite zamke. Jedna od njih me dočekala na kraju Ulice Bregovote. Restoran Lola je zaseo na mali trg sa kojeg se Ulica Majstora Radovana spušta ka gradskoj pijaci. Kameni zidovi, lampioni i stolovi na ulici izgledali su u sumraku toliko ubedljivo, da nisam mogao odoleti. I nisam se pokajao. Ovde nisu doneli kiselo vino za turiste, što je običaj koji se kao zaraza širi dalmatinskim konobama, već solidnu belu kapljicu.

Do you speak Croatian?

Dovoljno sam star da mi kroz glavu prođe Čobijev glas: „O Lola, o Lola, ti znaš da nisam milioner…”. Trebalo je da mi ovo padne na pamet pre nego što sam napravio ceh. Ali nije mi žao.

Mnogo veća suma je bila u igri jedne čarobne večeri na krovnoj terasi restorana Artičok. Ni toga mi nije žao. Inače, skoro svi konobari, pa i kasirke u samoposlugama oslovljavaju me najpre na engleskom. Onda se zbune kada ih lepo pozdravim na njihovom maternjem jeziku. „Nisam znala da ste naši”, najčešća fraza kojom su uz smeh prevazilazili nelagodu.

Ali se dešavalo, naročito u epicentru turističkog gomilanja, da konobari nisu ni iz Hrvatske, ni sa područja bivše zajedničke države. Tako sam u lepom kafeu hotela sa mnogo zvezdica pokušavao da naručim sok od narandže. Konobarica je uporno govorila engleski. Kada sam je pitao na engleskom da li govori hrvatski, samo je odmahnula glavom. Doduše, bila je ljupka na azijski način, ali smo ipak sedeli usred Splita. Prevara je bila potpuna, kada su mi umesto ceđenog soka doneli razređeni bućkuriš i to naplatili otprilike pet evra. Dešava se, kada vas zavede globalizacijski marketing.

Ugašeni Semafor

Stoga je bolje sesti u stari dobri Semafor, čuveni splitski lokal naslonjen na gradske zidine. Tamo je barem cena piva umerena, a hamburger – kad već nema girica – zaista dobar. Ipak, jednog jutra sam prolazeći do pekare da kupim “štrudel sa špinatom” video radnike kako odnose i podijum za baštu i suncobrane, pa čak i semafor ugrađen iznad ulaza kao simbol lokala. Izgleda da se gazda setio da renovira krajem juna, hrabro ignorišući turističku sezonu.

Nedaleko odatle jedne sam noći sreo grupu navijača. Bili su poprilično tupih pogleda, prigušenih ko zna kakvim supstancama. Prvi je digao ruku i zaurlao „Za dom”. Ostali su, onako rutinski, horski uzvratili: „Spremni”. Ponovili su to nekoliko puta, a onda se razišli. Verovatno se tako na endehazijskom kaže “laku noć”. Moja saputnica, čista ekavka, tvrdi da su ljudi u prodavnicama i restoranima izrazito ljubazni kada prepoznaju njen južnosrbijanski izgovor. Uostalom, zađe li se u poneku splitsku kuću, nađe se i srdačna konekcija sa Beogradom. Anđelka koja u Varoš dovodi turiste, studirala je književnost u glavnom gradu Srbije i tamo ima prijatelje. Dok pijemo lozu na terasi njene kuće, nad splitske krovove se između veša koji se suši uvlači mesec. Anđelka je te večeri od pijanih navijača odbranila moju sliku Splita.

Hajduk i fritule

Inače, Hajduk je najčešće ispisivana reč na splitskim zidovima. Takvu opsednutost sopstvenim fudbalskim klubom izgleda mogu pokazati još samo u Napulju. Meni se ipak najviše svideo mural sa receptom za fritule u jednoj starinskoj ulici ispod Marjana. Inače, stanovao sam u Bosanskoj, koja je u samoj srži Dioklecijanovog grada. Prolazio sam na kafu prečicom kroz Kralja Tvrtka. To i nije ulica već prolaz širine čoveka, u koji ventilacioni uređaji iz okolnih lokala izduvavaju vrelinu.

Kada bih išao da se kupam kod hotela Jadran, prolazio bih kroz jednu od najlepših splitskih ulica – Njegoševu. Nije mi jasno kako je taj naziv preživeo u gradu u kojem se jedan studentski dom zove „Bruno Bušić”. Neka cveta stotinu cvetova. Očito ne postoji jednoglasje, šta bi u toj simboličkoj nominalizaciji bili cvetovi zla. Kad smo već kod cveća, najlepši splitski cvet za mene je svakako – ljubičasta brazilska bugenvilija.

Književni Split

U Splitu nisam sreo ni jednog od mojih virtuelnih prijatelja. Ali sam jednom prilikom upoznao fine ljude iz književnog svijeta. Osiječanku Patriciju, koja je izabrala Split za sedište svoje prevodilačke delatnosti. Iste večeri družio sam se i sa splitskim pesnikom Ivanom Sorićem koji se na koricama knjiga potpisuje kao I.S. Suri. Dao mi je dve svoje knjige. Jedna se zove „Vidi točku šest”, a druga „Bijeli medvjedi i narančaste elipse”. Melanholične oči iznad prosede brade, šešir i dalmatinska melodjia u glasu. Čovek mora biti zamišljen, kada se kao Suri rodi u mestu koje se zove Tugare. Setio sam se mesta Tugovo na severoistoku Bosne.Kako god, Suri je u meni prepoznao bluz, a ja u njemu setu. Biće da je to generacijska stvar – stariji sam od njega svega godinu dana. „Stijene me razume bolje nego ljudi”, kaže Surijev stih. Puno je ljudi u Splitu, ali grad je od kamena, a około je mnogo stena. Tako da je usamljenost okružena razumevanjem. Sećam se da sam kao mlad čovek nagađao šta znači ono „stojin na kantunu” – to sam čak i svirao na gitari, pokušavajući da oponašam Nenu Belana i njegove Đavole. U Splitu sam često pio jutarnju kafu u lokalu „Ka kantun”. Iskopao sam u rečnicima da je kantun ulični ćošak. A Suri u jednoj pesmi kaže: „Na svakoj ćoši smo skretali udesno, a učinili smo puno ćoša”. Eto, čovek se uči dok je živ.

Ipak, najviše mi se dopala jedna Surijeva pesma na ikavici: „Bila košulja”.

„Volija bi da san bila košulja na sušilu.

Pa bi se otkačija

sa šćipalice

i vitar bi me nosija iznad krovova grada.”

O toj pesmi razmišljam dok čekam na splitskom aerodromu. Air Serbia nikako da pošalje avion iz Beograda. Sreća, aerodrom je mediteranski lep, smele arhitekture. Iz kafea na spratu vidi se more. Kada konačno dođe i čas poletanja, gledam kroz prozorče aviona dok pravimo krug nad Splitom. Kao belu košulju vetar me nosi znad grada.