10 godina Vikiliksa i demontaže spoljne politike SAD

Grom iz vedra neba udario je 28. novembra 2010. Pet vodećih zapadnih medija počelo je istovremeno da objavljuje tajne iz „kontrolnog centra” vašingtonske diplomatije. Njihov izvor: 251.287 uglavnom poverljivih i tajnih dokumenata iz ministarstva spoljnih poslova super sile – koje im je na raspolaganje stavila zviždačka platforma Vikiliks. Nikada ranije novinari nisu odjednom imalo toliko poverljivih podataka pred sobom. Nemački partner, magazin Špigel, to curenje informacija nazvao je „katastrofom za američku diplomatiju”.

Špijuniranje UN

Iz tajnih dokumenata se moglo saznati mnogo detalja poput informacije da je Vašington svojim diplomatama naložio da intenzivno špijuniraju saradnike Ujedinjenih nacija, uključujući i generalnog sekretara – čak i njihove biometrijske podataka ili putničke navike.

Isto tako se moglo saznati kako arapske države traže vazdušne napade na iranska nuklearna postrojenja, kako Peking gubi strpljenje sa severnokorejskim diktatorom Kim Jong-Unom pa sve do ne baš lepih komentara američkih diplomata o zemljama u kojima su na službi.

Asanž je Vikiliks pokrenuo još 2006. ali, „diplomatske poruke su za nas predstavljale vrhunac Vikiliksovih otkrića 2010.”, seća se novinar Špigla Marsel Rozenbah. Na početku su ovi materijali preko medijskih partnera u javnost bili puštani malo pomalo. Međutim, u jesen 2011. u javnost je greškom dospeo kompletni materijal – bez uobičajeno nečitljivo precrtanih imena diplomata. Vikiliks je zbog toga bio žestoko kritikovan.

I tako, mada to prvobitno nije bila namera, hiljade novinara širom sveta je dobilo uvid u tajnu komunikaciju najveće svetske sile.

„Materijal je još uvek aktuelan. To je postalo nešto kao javni arhiv i igra ulogu u novinarskom radu, u svakodnevnom istraživanju”, kaže Rozenbah.

Špijuniranje EU u Briselu

U toj arhivi se može pročitati, na primer, kako je američki posmatrač u Briselu 2009. bio iznenađen „kako je lako prodreti u institucije EU i kako je lako na njih uticati ako im se pristupi sa adekvatnim razumevanjem procesa izgradnje koalicije u EU”.

Ili kako je zamenik ministra spoljnih poslova zamolio japanskog zamenika ministra spoljnih poslova 2010. da u budućim raspravama o regionalnoj arhitekturi izbegne termin „Azija Azijatima”.

Ili kako je Saudijska Arabija identifikovana kao najvažniji izvor finansiranja sunitskog islamističkog terora – širom sveta.

Ili kako se razmišljalo o promeni režima na Kubi i u Venecueli.

Zloupotrebe moći i korupcija u arapskom svetu, na primer u Tunisu, postale su vidljive – do detalja. Kao i to koliko često su stvarni ciljevi vlada bili u suprotnosti sa onim javno proklamovanim.

Objavljivanje depeša ambasada poklopilo se sa prvim varnicama protesta u arapskom svetu. Rozenbah smatra da su objavljenje depeše ambasada bile „bar jedan faktor onoga što smo tada, u mesecima koji su sledili, doživeli pod krilaticom Arapsko proleće”.

Uticaj Vikiliksa na novinarstvo

Vikiliks je postavio i nove standarde u novinarskom radu, posebno što se tiče međunarodne novinarske saradnje. „To je primer za novu vrstu odnosa prema materijalu koji je zanimljiv na globalnom nivou, čiji je sadržaj geopolitika”, kaže Rozenbah.

Vikiliks je promenio i odnos prema informaciji kao takvoj, kaže Sem Forsajt stručnjak za informacijsko ratovanje pri Institutu za istraživanje mira i sukoba u Hesenu(HSFK).On smatra da je s Vikiliksom na međunarodnu scenu stupio hibridni ne-državni akter koji može uticati na međunarodne odnose i čak deluje na strateškom nivou – i to isključivo metodama novinarstva. Posledica je – pooštravanje sukoba u sferi informacija. „Danas svi razumeju da morate da kontrolišete komunikaciju. Morate aktivno da proizvodite tokove komunikacije koji vam omogućavaju da kontrolišete naraciju.”

Čelzi Mening

Vikileaks je eksplozivni materijal za svoja otkrića 2010. dobio od Čelzi Mening koja se zvala Bradli Mening, i bila u američkoj vojsci u Iraku te imala pristup bazama podataka američke vlade.

„Šta bi uradio da imaš neviđen pristup tajnim mrežama (…) i tamo video neverovatne stvari kojima je mesto u javnosti, a ne u mračnoj prostoriji sa serverima u Vašingtonu?”, pitao je na četu Mening maja 2010. američkog hakera Adrijana Lamoa. Pomenuo je četvrt miliona „depeša Stejt dipartmenta iz ambasada i konzulata širom sveta objašnjavajući kako prvi svet eksploatiše treći svet, detaljno, iz interne perspektive. (…) Svuda u svetu gde SAD ima nekog svog… postoji diplomatski skandal koji će biti razotkriven”. Mening je rekao da je važno da ove informacije izađu, jer „mogu nešto promeniti”.

Haker je izdao Meninga, koji je uhapšen i pred vojnim sudom osuđen na 35 godina zatvora. Posle sedam godina, pušten je na slobodu.

SAD protiv Džulijana Asanža

Mening je bio uveren da će Hillari Klinton, tada ministarka spoljnih poslova i hiljade diplomata širom sveta „dobiti srčani udar” kada jednog jutra u medijimavide svoje tajne poruke. Klinton je već dan kasnije 29.11.2010. govorila o „napadu na međunarodnu zajednicu, saveze i partnerstva”.

Koliko se Vašington zapenio, moglo se videti iz drugih reakcija: Protivnici su zahtevali da se Džulijan Asanž ubije, Vikileaks je skinut sa Amazonovih servera, PejPal mu više nije prosleđivao donacije, kao ni kompanije kreditnih kartica Mastercard i Visa, napadnuta je veb-stranica Vikiliksa, političari SAD su platformu nazivali terorističkom organizacijom.

Američki političari su više puta izjavili da Vikileaks ima „krv na rukama” i da publikacije ugrožavaju živote informanata ili članova opozicije autoritarnih režimima. „Ove tvrdnje se nisu obistinile”, objašnjava Rozenbah.

Naročito se Asanž našao pod velikim pritiskom – proglašen je državnim neprijateljem. Nakon što je proveo sedam godina u azilu ekvadorske ambasade u Londonu, trenutno se nalazi u britanskom zatvoru pod merama maksimalne bezbednosti. SAD su podnele zahtev za izručenje. Preti mu 175 godina zatvora. Presuda će biti doneta 4. januara.