Zaječar, Gitarijada i muzika: Od lokalnog muzičkog takmičenja do jednog od najstarijih rok festivala u Evropi

12. Septembar 2021.
Krcati vozovi pristaju u stanicu dovozeći ljubitelje gitarskog zvuka sa svih strana Srbije, nekada i Jugoslavije, na rokenrol hodočašće u provinciju na istoku zemlje.
_120488646_4c268162-d8c9-4fa8-afee-5af96e6ae321.jpg
Foto: BBC/Jakov Ponjavic

Nemanja Mitrović, BBC novinar

Neki su pristigli i ranije ne bi li pronašli ugodno mesto za šator u rok kampu, a ima i onih koji su se prvo zaputili do obližnjeg dragstora jer tamo je ekipa od prošle godine sa kojima valja popričati po jednu.

Gradske ulice vrve od kosmatih omladinaca sa minđušama u ušima, maramama na glavama i pocepanim farmerkama – u vazduhu se oseća miris rokenrola.

I dok sunce baca poslednje zrake svetlosti iza horizonta, nepregledna kolona ljudi lagano korača ka epicentru ludila – park-šumi Kraljevica, odakle će se za koji minut prolomiti krik gitare i žestoki rifovi.

Sve je spremno za praznik rokenrola, Zaječarska gitarijada može da počne.

Tako meštani Zaječara i njeni dugogodišnji posetioci pamte Gitarijadu, muzički festival sa tradicijom dugom više od pola veka, kada tokom poslednjeg vikenda u avgustu, centar Timočke krajine nakratko postaje regionalna prestonica rokenrola.

„Gitarijada je predivna i sjajna stvar koja je mnogo doprinela u Jugoslaviji kada je nastala i meni mnogo znači”, govori za BBC na srpskom Bruno Langer, basista i pevač kultnog hrvatskog i jugoslovenskog hard rok sastava Atomsko sklonište, sa kojim je nekoliko puta gostovao u Zaječaru.

Mnogi verni fanovi Gitarijade smatraju da sjaj jednog od najstarijih rok festivala u Evropi već duže vreme bledi i da je njena budućnost neizvesna.

Bojazan je dodatno podgrejala i činjenica da je prošao poslednji vikend avgusta kada je nezvanično trebalo da bude održana.

Ipak, za ovu godinu više ne moraju da strahuju jer je festival pre nekoliko dana zvanično najavljen za 17. i 18. septembar.

Prema video najavi koju je u subotu uveče gradonačelnik Zaječara – Boško Ničić, objavio na Fejsbuk profilu, na 54. izdanju festivala sviraće Riblja čorba, Galija, Neverne bebe i hrvatski sastav Hladno pivo, uz još četiri pobednička benda ranijih Gitarijada.

Odgovore na pitanja – da li će biti takmičarskog dela, zašto nije održana krajem avgusta prema prethodnim najavama i da li je moguće organizovati ovako veliku i uglednu manifestaciju za manje od dve nedelje – nismo dobili od nadležnih do objavljivanja ovog teksta.

Iz Štaba za vanredne situacije grada Zaječara saopšteno je da će ulaz na Gitarijadu biti omogućen samo onima koji su primili najmanje dve doze vakcine i da je od vakcinisanja drugom dozom prošlo najmanje 14 dana, kao i uz potvrdu o preležanoj bolesti ili negativan PCR test koji nije stariji od 48 sati.

Kako je sve krenulo?

Postoje različite tvrdnje o tome koje godine je održana prva Gitarijada u Zaječaru.

Prema nekim podacima, njeni počeci se vezuju za 1966. godinu, dok rok hroničar Zoran Aleksić, autor muzičke monografije Zaječarska rapsodija, tvrdi da je sve počelo 30. januara 1970. godine.

„Dugo je u mojoj generaciji bilo rasprava o prvoj Gitarijada i tome ko ju je organizovao, ali sam, kopajući po dokumentaciji Istorijskog arhiva u Zaječaru, srećom, pronašao u jednom februarskom broju lista Timok iz 1970, kratak izveštaj sa prve Gitarijade.

„U njemu je bio spisak bendova koji su učestvovali, ko je pobedio, čak i koliko para su dobili – pobednici su bili Vokalno-instrumentalni sastav (VIS) Polovine srca iz Zaječara”, govori Aleksić za BBC na srpskom.

Koncert je održan u krcatom Domu Jugoslovenske narodne armije (JNA), kasnije Dom vojske, u centru Zaječara, pred oko 800 ljudi.

Aleksić je tada bio student prve godine Pravnog fakulteta u Beogradu, ali nije bilo šanse da propusti ovaj događaj.

„Sećam se te noći, pao je sneg i to kao da ga je neko iz džaka prosuo, ali je bilo fenomenalno”, priseća se Zaječarac koji trenutno radi na knjizi o pobednicima Gitarijade.

Prvu Gitarijadu su, kaže, organizovali članovi kultnog jugoslovenskog rok benda Zlatni prsti – s predumišljajem.

Grad je tada zahvatila prava rokenrol manija, kao uostalom i ostatak države, što je mladi sastav na čelu sa nedavno preminulim Momčilom Radenkovićem Mošom znao da prepozna.

Počeli su da organizuju igranke u Domu JNA i to tri puta nedeljno – četvrtkom, subotom i nedeljom.

Pošto su imali veliku bazu obožavalaca, a događaji bili izuzetno posećeni, rešili su, kaže Aleksić, da održe još jednu svirku te nedelje, ovog puta u petak, ne bi li zaradili dodatni novac.

„Tako je krenulo, jednom sasvim banalnom idejom – hajde da uzmemo kintu”, osmehujući se objašnjava Zaječarac koji je tih godina bio član jednog od prvih rok bendova u gradu pod imenom Apoloni.

Dok trese pepeo cigarete u pikslu, naglašava kako je svaki muzičar, koji nije imao vlastiti instrument tada morao da plati 2.500 dinara za iznajmljivanje.

Učestvovalo je ukupno osam bendova – šest iz Zaječara i dva iz Bora.

Zoran Aleksić
Zoran Aleksić. Foto: Nemanja Mitrović/BBC

Zlatni prsti su, navodi hroničar, nastavili da organizuju Gitarijadu do 1974. godine kada je organizacija prešla u ruke Saveza socijalističke omladine Jugoslavije (SSOJ) i Doma omladine.

Kaže da je ta godina bila prelomna jer je u pomoć pritekao i Nikola Karaklajić, muzički urednik Radio Beograda i internacionalni šahovski majstor.

„Dolazio je godinama, bio predsednik žirija, organizovao zajedno sa našim odborom, imao je veliki uticaj i dovodio je ekipu Radio Beograda da snimaju.”

Po njegovom dolasku, navodi Aleksić, uvedeno je pravilo da svaki bend mora da izvodi jednu vlastitu kompoziciju, što ranije nije bio slučaj.

Bendovi su tako krenuli da izvode po pet stvari – jednu stranu, jednu ili dve domaćih autora, autorsku i obradu neke pesme iz Narodnooslobodilačke borbe ili sa omladinskih radnih akcija.

Kasnije je broj kompozicija smanjen na tri, uz pravilo da mogu da pevaju isključivo na maternjem jeziku.

Tokom sedamdesetih godina 20. veka, Gitarijada je organizovana ponekad i dva puta godišnje.

Pored pobednika po oceni stručnog žirija, ubrzo je uvedena i nagrada publike, gde je od presudnog značaja bila jačina vriska i aplauza okupljenih.

Obe kategorije su se održale do danas.

Festival se gotovo čitavu deceniju održavao u Domu JNA, sve do 1979. godine i pobedničkog nastupa smederevske grupe OPS, sačinjene od članova trupe Omladinskog pozorišta Smederevo.

Pevač sastava bio je poznati srpski glumac Slobodan Boda Ninković koji se pred zaječarskom publikom pojavio u bokserskoj opremi – sa rukavicama, u bermudama i dubokima patikama, noseći „klovnovske naočare sa crnim okvirom bez stakla”.

„Pošto su se oni toliko zezali i skakali na bini, naišao je načelnik Doma JNA da vidi šta se dešava.

„Kad je njih video, odlepio je, popeo se na binu, hteo da iščupa kabl i rasturi bandu, pa su ga jedva nagovorili iz organizacije da to ne uradi, ali su tada izbačeni zauvek”, kroz osmeh govori Aleksić.

Festival je narednih godina organizovan na košarkaškom igralištu iza Ekonomsko-trgovinske škole, a onda i u Domu omladine.

Kada je i ovaj prostor postao tesan, Gitarijada je prebačena u Halu sportova i naposletku na stadion FK Timoka gde se sviralo i tokom devedesetih, pa i kasnije.

Poslednjih godina se održava na vašarištu na Kraljevici, nadomak grada.

Vesele osamdesete

Po mnogima su zlatne godine Gitarijade bile osamdesete prošlog veka.

Sredinom ove decenije, član organizacionog odbora, kao predsednik SSOJ, bio je i Goran Popović.

Organizacioni odbor su činili lekari, vatrogasci, policija i drugi, ali kreativni deo manifestacije pripadao je predsednicima omladine i Kostadinu Kostadinoviću, poznatijem kao Kosta Čauš, dugogodišnjem upravniku Doma omladine i producentu.

Njegovo ime od 2015. godine nosi i jedna ulica u Zaječaru.

Popović kaže da organizatori tada nisu imali preveliku pomoć države i opštine, ali je dosta novca dolazio od prodatih ulaznica.

„Mi smo 1985. dobili Bajagu, Plavi orkestar i Kerber besplatno, našli smo sponzore koji će da ih dovedu, a od karata smo zaradili velike pare za omladinsku organizaciju i Dom omladine – tri radna stola sa gomilom para”, govori Popović za BBC na srpskom.

Seća se da su se za finalno veče pojavile falsifikovane karte o čemu su ih obavestili inspektori.

„Okupili smo njih 10, 15 koji su prodavali karte i ispostavilo se da je to bio pravi potez milicije jer smo otkrili još para”, dodaje.

Karta su se prodavale za svako veče pojedinačno ili u kompletu i koštale su, prema današnjem kursu, od 1.200 do 1.800 dinara.

Poslednjih desetak godina, ulaz na Gitarijadu je besplatan, kao i mesto u kampu.

Popović kaže da je tokom rada u organizacionom odboru napisao dokument o mogućim pravcima razvoja Gitarijade.

Ideja mu je bila da se napravi međunarodna manifestacija gde bi se putem TV stanica u Bugarskoj, Grčkoj, Mađarskoj, Austriji i drugih susednih država pozivali tamošnji bendovi da učestvuju.

Ovaj predlog je naišao na odobrenje nadležnih, ali ipak na kraju nije realizovan.

„Svi se sada njišu i ubrzano dišu”

Osamdesetih su na prve festivalske staze utabali i bračni drugovi Ivana i Đorđe Mitrović.

Iako su i ranijih godina išli na Gitarijadu, u sećanje su im se posebno urezala izdanja iz 1985. i 1986, iz Hale sportova na Kraljevici.

Đorđe je tako upamtio nastup banjalučke grupe Dinar iz 1985, pobednika u obe kategorije od prethodne godine.

„Sećam se da su bacali sitan novac u publiku, ali i nekoliko ploča”, osmehujući se, govori pedesetsedmogodišnji penzioner za BBC na srpskom.

Naredne godine, publiku je tokom nastupa Tonija Montana, usred pesme Svi se sada njišu zadesio, ni manje, ni više, nego zemljotres.

„Igrala sam sa tadašnjim momkom, kad odjednom vidim da gubim korak i da se sve leluja.

„Samo me je zgrabio za ruku i u sledećem trenutku smo bili na vrhu stepenica hale i istrčali napolje”, kaže za BBC na srpskom Ivana Mitrović, medicinska sestra iz Zaječara.

Seća se i da su članovi benda pobacali instrumente i počeli da beže, a da su ispred hale roditelji u spavaćicama i pidžamama dočekivali decu.

„Baš je bilo jezivo”, dodaje.

Ipak, oboje su saglasni da je najbolja Gitarijada koju su posetili bila 1991. godine, dok je zveket oružja na prostoru Jugoslavije postajao sve glasniji.

Kažu da je najemotivniji i ujedno najradosniji trenutak večeri bio kada je voditelj programa najavio kultni pulski hard rok bend Atomsko sklonište.

„Bilo je to totalno iznenađenje za nas.

„Evo i sada se naježim kada se setim, toliko sam bio srećan, bila je to fantazija”, priseća se Đorđe.

Bračni par je nastavio da odlazi na Gitarijadu i posle raspada Jugoslavije, ali im je festival iz 1991. godina i dalje na prvom mestu.

Ne cvikaj Gitarijado

Prema svedočenju prisutnih i pisanju medija, 25. Zaječarska gitarijada održana pre tačno tri decenije bila je najposećenija do tada.

Navodno je u publici bilo više od 20.000 ljudi.

Tu subotu, 31. avgusta 1991. godine, nikada neće zaboraviti ni basista i pevač Atomskog skloništa.

„Često me pitaju kako je bilo tada u Zaječaru – prepuno je bilo emocija.

„Došli smo na binu i publika nas nije htela pustiti”, kaže Bruno Langer.

U Srbiju su došli jednim od poslednjih letova iz Pule za Beograd.

Istog dana su nastupali u Kragujevcu na Koncertu za mir u parku Šumarice, da bi posle toga produžili za Zaječar.

Bili su jedini sastav van Srbije koji je nastupio na Gitarijadi, a pravi spektakl, pun energije i nabujalih emocija, usledio je pošto su se popeli na binu.

„Ja se okrenem i vidim Vladu Džeta, svi imamo knedle, ali neko ima i suzu u očima”, priseća se Langer.

Kaže da je publika tražila bis iznova i iznova.

„To je bio nastup koji ću celog života pamtiti, ništa se nije govorilo, samo se videlo na izrazima lica, svi smo znali da to ide tamo gde ide…”.

Povratak kući bio je neizvestan, pa je Kosta Čauš posle koncerta rekao Langeru da će ih odvesti do prestonice Bugarske – Sofije, gde će im kupiti avionske karte.

„Rekao sam mu: ,Kosta je l’ si ti normalan? Niko od nas nije došao u Srbiju sa pasošem, kako smo došli tako ćemo se i vratiti'”, prepričava Puljanin.

Na kraju su otišli za Beograd, gde su ih radnice na aerodromu oduševljeno dočekale i rečima da će zbog njihove hrabrosti organizovati poseban let.

Toga ipak nije bilo, ali su avionom DC-9 bezbedno otišli za Ljubljanu, a odatle kući.

U Zaječar su se vratili posle 11 godina, a onda i 2014.

Te godine je Bruno Langer dobio priznanje gradonačelnika i ključeve grada.

„Jednom smo svirali dva dana zaredom i tu sam imao zadovoljstvo da na stadionu vidim izlazak sunca sa bine, predivno.

„Zaječar je kruna svega i uvek je bilo veselje doći jer su tamo svirke koje se ne mogu tek tako zaboraviti”, ističe basista.

Poslednja Gitarijada održana je 2019. i na njoj su svirali Atomci.

Kao da je bilo nekad, kao da je bilo tu

Ovog leta je u okviru Festivala javne istorije, svetlost dana ugledao dokumentarni film o Gitarijadi.

Film „Kao da je bilo nekad, kao da je bilo tu” urađen je u produkciji Dečijeg centra, nevladine organizacije iz Zaječara i Centra za primenjenu istoriju.

„Pošto je Zaječar prepoznatljiv po Gitarijadi, a 1991. je bila poslednja, pre početka rata, bilo mi je logično da povežem priču o kraju jedne epohe i jednom vremenu koje se nikada nije, niti će da se ponovi”, govori rediteljka filma Selena Ristić Vitomirović iz Dečijeg centra za BBC na srpskom.

U filmu je, između ostalog, postavila pitanje da li festival može da povrati misiju i svrhu postojanja – prvenstveno afirmaciju demo bendova, ali i publiku koju je izgubila raspadom bivše države.

„Bendovi su nastavili kasnije da dolaze, ali više nije bilo te publike, ni takvih kampova, te veze uglavnom više nisu postojale”, naglašava Ristić Vitomirović.

Kaže da danas najveći deo publike čini lokalno stanovništvo i rokeri iz Timočke krajine.

Zbog toga smatra da je sada trenutak da se Gitarijada popuno transformiše ili da prestane da postoji.

„Nju ne mogu da prave političari – jedna je stvar da grad bude pokrovitelj, jer je to normalno, kao i za bilo koju drugu manifestaciju, ali ne mogu oni da budu ti koji odlučuju i prave program”, smatra Zaječarka.

Rok kamp

Neodvojivi deo Gitarijade je i rok kamp na Kraljevici, simbol ove manifestacije i mesto puno dogodovština i lepih uspomena, koji je uveden krajem osamdesetih.

Na recepciji kampa nekoliko godina je radio i Aleksandar Lalić, nekadašnji načelnik lokalnog izviđačkog odreda, čiji članovi i vode računa o ovom prostoru.

Njegov zadatak je bio da dočeka goste, popiše ih, odgovori na postavljena pitanja i uputi ih na znamenitosti grada i okoline.

Tako je upoznao mnoge kampere i stekao mnoge prijatelje širom Srbije.

Ipak, najzanimljivije situacije dešavale su mu se po završetku večernje smene, negde oko četiri sata noću, kada pri povratku kući sretne rokere koji i dalje stoje kod recepcije.

„Pitam ih šta se dešava, što ne idu da spavaju, a oni mi kažu – nemamo gde.

„I onda ja tako pokupim goste svake godine i dovedem ih kući, spavamo, jedemo, zezamo se…”, govori dvadesetsedmogodišnji roker za BBC na srpskom.

Kaže da je gotovo uvek na spavanje primao i po četvoro, petoro ljudi, dok je broj onih koji dolaze na ručak ili tuširanje daleko veći.

Pored besplatnog kamp mesta, tokom proteklih godina gostima je bio obezbeđen i jedan obrok, gde se služio pasulj ili paprikaš, uz salatu i hleb.

„Gitarijada Zaječarcima”

Ovogodišnja 54. Zaječarska gitarijada prvobitno je najavljena za poslednji vikend avgusta.

Međutim, kako se kraj meseca bližio, a nikakvog zvaničnog saopštenja gradskih vlasti nije bilo, neki Zaječarci su rešili da stvari preuzmu u svoje ruke.

Davor Jevtić je sa drugaricom došao na ideju da pokrenu neformalnu inicijativu „Gitarijada Zaječarcima” – grupa na Fejsbuku trenutno broji skoro 2.000 članova.

„Hteli smo da dignemo glas i da uzdrmamo veći deo stanovništva jer jednostavno niko nije zadovoljan tim saznanjem da možda neće biti 54. Gitarijade, što bi se verovatno i desilo da se mi nismo malo podigli i javno izneli to nezadovoljstvo”, govori Jevtić za BBC na srpskom.

Prema pisanju medija, dan posle pokretanja ove inicijative, gradonačelnik Zaječara Boško Ničić najavio je na društvenim mrežama moguće održavanje Gitarijade, dok je u međuvremenu potvrđeno da će se festival ipak održati narednog vikenda.

Jevtić kaže da su ciljevi inicijative da se sačuvaju festival od propadanja, ali i da se više ne „svodi na ono kakva je bila godinama unazad”, odnosno da se ne dovode „jedni te isti bendovi”.

„Imali smo dva neformalna sastanka, ali još nemamo metod za sprovođenje toga u delo.

„Ali radimo na tome, pa ako treba da se pokrene neki zaseban festival koji bi krenuo od nule i na tome bi radili”, ističe Jevtić.

On je na Gitarijadu krenuo krajem devedesetih, a 1993. godine, kada je gornjemilanovački alternativni rok bend Bjesovi pobedio u obe kategorije, umalo je i zasvirao sa njegovim tinejdžerskim bendom Traktordrajvers.

„Pamtim i dan danas taj nastup Bjesova, i naježim se kad god se setim, tačno znam gde sam stajao.

„Tada je trebalo i mi da sviramo, ali zbog kiše i nevremena sva tri dana su spojili u jedno veče u sportskoj Hali pa su nas, kao i mnoge druge, izbacili iz programa”, dodaje Jevtić.

Zainteresovanost za festivalom nije jenjavala ni tih ratnih godina, a ni sredinom devedesetih kada je čak organizovan i rok voz koji je kretao iz Subotice, na severu Srbije, i do Zaječara stizao preko Beograda i Niša.

Umesto na železničku stanicu, zaustavljao se nadomak kampa.

Ono što Jevtiću ranih devedesetih nije pošlo za rukom jeste 2004, kada je sa bendom Panzer Division nastupio na 38. Gitarijadi.

Naredni put, na festivalsku binu zakoračio je 2013. sa bendom Huti Ota Tre, kada su osvojili nagradu publike.

„To i nije teško bilo jer su uglavnom zaječarski bendovi osvajali, pa se nešto i ne ponosim time, ali je svakako dobar osećaj svirati na bilo kom većem festivalu kada imaš gomilu ljudi ispred sebe i kad je podrška dobra”, naglašava Jevtić.

Da li je propao rokenrol?

Veliki broj čuvenih stranih bendova i izvođača je Zaječarska gitarijada ugostila u ovom milenijumu.

Neki od njih su Billy Idol, Saxon, The Cult, Guano Apes, Laibach, Therapy?, Kulturshock, Nazareth, Uriah Heep i mnogi drugi.

Međutim, Goran Popović smatra da se zbog toga i „prvenstvena uloga” Gitarijade – takmičenje mladih i neafirmisanih rok sastava vremenom izgubila.

Sada je naglasak na revijalnim bendovima koji su, ističe, u vreme kada je on organizovao festival bili tu kao primer „mladim bendovima kako se uspeva”.

Saglasan je i rok hroničar Zoran Aleksić koji smatra da se takmičarski bendovi što pre moraju ponovo staviti u prvi plan.

„Da nastupaju u udarnim terminima, da sviraju najmanje tri autorske kompozicije i da bude kompetentan žiri, a ne ljudi koji su se tu slučajno zatekli”, dodaje.

Bendova koji su posle pobede na Gitarijadi ostvarili zapaženije karijere nema mnogo, a neki od njih su niške grupe Galija i Mama Rok, zatim riječki metal sastav Dr. Steel, makedonski rokeri Zijan iz Đevđelije, kao i Kazna za uši iz Beograda, Ništa ali logopedi iz Šapca i Bjesovi iz Gornjeg Milanovca.

Aleksić tvrdi da je kvalitet Gitarijade počeo da opada krajem devedesetih i da je ona danas na „najnižim granama zbog organizatora”.

„Ne može danas da se kaže kao sredinom devedesetih da su društveni uslovi loši – ratovi, embargo, inflacija – sada nema takvog izgovora, a opet je loše”, smatra rok hroničar.

Davor Jevtić pamti da je, pre desetak godina, Gitarijada imala šansu da se vrati na „stare staze”, ali da je ubrzo „sve ponovo skliznulo u ponor”.

On zagovara i uvođenje naplate ulaznica jer bi tako festival dobio na značaju i dolazili bi samo pravi fanovi.

Istarski muzičar Bruno Langer smatra da je izuzetno važno održati tradiciju Zaječarske gitarijade, pa makar i jedan bend svirao.

Stoga mu je drago što će i ove godine biti održani.

„Nikada ugasiti Gitarijadu u Zaječaru!

„Ako bude neke frke nek’ jave meni, ja ću doći tamo pa ću sam odsvirati koncert da se ona održi”, osmehujući se poručuje frontmen Atomskog skloništa.

Članak je prenet sa portala BBC na srpskom.

Članak je prenet sa portala BBC na srpskom.

Share