Srbija, životna sredina i voda: Kako samonicijativno očistiti reku, a ne dobiti kaznu

Ekološki aktivisti i drugi savesni ljudi protumačili su to kao upozorenje i poziv u pomoć prirode da se oslobodi nagomilanog smeća, pa su se tako krenuli u akcije čišćenja, kojih je sve više širom Srbije.

Poslednje takvo okupljanje zarad uklanjanja smeća i otpada – „Zavrni rukave” održano je poslednje nedelje marta, po drugi put, na 14 lokacija širom Srbije u organizaciji nekoliko ekoloških udruženja.

„Ove akcije rade na tome da ukažu na probleme i na nedostatak sistemskih rešenja koja su nam neophodna, posebno u ruralnim sredinama”, govori za BBC na srpskom Dragana Katić, osnivačica beogradskog ogranka svetske ekološke organizacije – Trash Hero i jedna od organizatorki.

U akciji je učestvovalo više od 500 ljudi koji su napunili oko 1.500 džakova smeća.

Čistilo se u Beogradu, Sremskoj Mitrovici, Smederevu i na još nekoliko mesta širom Srbije, pored reke Jadar, Bosute, Sokobanjske Moravice, Dunava i Save.

Ukupna količina sakupljenog otpada bila je oko sedam tona.

Dragana Katić, koja učestvuje u akcijama čišćenja od 2018. godine, kako po gradovima, tako i po selima, ovog puta se sa ekipom uputila ka dolini Jadra, u delu toka reke kod Gajića stene, u opštini Krupanj u zapadnoj Srbiji.

Tamo su prikupili oko 450 kilograma smeća, većinom plastičnih flaša i kesa od prehrambenih proizvoda.

Hodajući po obali reke nailazili su i na traktorske i automobilske gume, ostatke pločica, lavaboa, ve-ce šolja i raznih poljoprivrednih ambalaža.

„Taj deo koji smo mi čistili je ispod jednog mosta, a oni su uvek kritični, odatle najrađe bacaju otpad – ponesu iz kuće celu kesu smeća i bace preko mosta”, objašnjava Katić.

Iako zbog ovih situacija mnogi misle da ljudi u seoskim sredinama ne brinu previše o rekama, aktivistkinja smatra da je posredi drugi vid problema – meštani nemaju gde da odlože smeće jer „ne postoje kontejneri, a kamoli deponije”.

„Ruralniji delovi su problematični zbog nedostatka infrastrukture i mogućnosti pravilnog uklanjanja otpada, pa je opšti utisak kako su ljudi u selima nesavesni i kako bacaju šporete pored reke, a niko ne kaže da to selo nema deponiju”, kaže Katić.

Ona smatra da je rešenje u „edukaciji, skretanju pažnje na problem, stvaranju infrastrukture i sprovođenju i poštovanju zakona”, koji moraju da „idu zajedno”.

„Mi smo zemlja prepuna divljih deponija i možemo da čistimo u nedogled, ali prosečan meštanin mi kaže – džaba vi to čistite, za tri dana će opet biti prljavo.”

Dragana Katić je do sada o svakoj akciji obaveštavala državne organe i institucije.

Ukoliko je akcija u Beogradu organizovana pored reke ili jezera informisala je Javno vodoprivredno preduzeće „Beogradvode”, dok je JKP „Zelenilo-Beograd” kontaktirala kada su smeće sakupljali na zelenim površinama – po šumama i parkovima.

Mejlove šalje i opštinama na čijoj teritoriji uklanjaju otpad, kao što je sada bio slučaj sa opštinom Krupanj kroz koju teče reka Jadar.

Kada je sigurna da će doći veliki broj ljudi, o okupljanju informiše i lokalni MUP, odnosno policiju.

„Pokušam da informišem sve nadležne. Retko kada mi neko odgovori, ali ja ispunim taj deo”, navodi Katić.

Prema Zakonu o javnom okupljanju svaki skup u kome učestvuje više od 20 ljudi „radi izražavanja, ostvarivanja i promovisanja državnih, političkih, socijalnih i nacionalnih uverenja i ciljeva, drugih sloboda i prava u demokratskom društvu”, smatra se okupljanjem.

„Okupljanjem, u smislu ovog zakona, smatraju se i drugi oblici okupljanja kojima je svrha ostvarivanje verskih, kulturnih, humanitarnih, sportskih, zabavnih i drugih interesa”, piše u tom zakonu.

„Okupljanje na otvorenom prostoru” organizator prijavljuje Ministarstvu unutrašnjih poslova u mestu gde se ono održava, najkasnije pet dana ranije.

Katić kaže da na akcijama tokom pandemije korona virusa poštuju propisane mere držeći odstojanje, dok većina učesnika nosi i maske.

Na kraju svake akcije aktivistkinja pozove lokalno javno komunalno preduzeće (JKP) i obavesti ih gde su ostavili prikupljeni otpad.

Uglavnom je to pored puta gde je omogućen nesmetani pristup kamionom.

„Ranije sam se trudila da iz Gradske čistoće dođu u toku same akcije da preuzmu otpad, ali mi to sada oduzima mnogo vremena jer nisu toliko preduzimljivi.

„Dešavalo se i da to iskoriste kao medijski momenat, pa ispadne da uspešno sarađujemo, dok mi ukazujemo na to da ne rade dovoljno dobro”, dodaje Katić.

Aktivisti isključivo čiste obale reka, eventualno otpad koji je nadomak kopna.

Prema njenim saznanjima za čišćenje samog korita reke, potrebna je „druga tehnologija i mehanizacija”, kao i odgovarajuća dozvola, što prevazilazi volonterske akcije.

Početkom godine, u jugozapadnoj Srbiji, na površini Potpećkog jezera na Limu plutalo je oko 7.500 kubika otpada, pa su na jugozapad Srbije stigli bageri, kamioni i druga mehanizacija.

Do petka, 22. januara na užičku deponiju Duboko prevezeno je 36 kamiona otpada, pisalo je u odgovoru koje je BBC na srpskom dobio od preduzeća Srbijavode, angažovanog tada na čišćenju.

Iz ovog preduzeća, kao ni iz Ministarstva za zaštitu životne sredine i agencije SEPA do objavljivanja teksta nisu stigli odgovori na nova pitanja BBC-ja na srpskom – u čijoj je nadležnosti čišćenje i uklanjanje otpada iz reka i jezera i kome se ljudi mogu obratiti kada ga uoče.

Iz reke je bagerom izvadio 30 kamiona smeća, ali su nadležni tada njegovu inicijativu okarakterisali kao ugrožavanje životne sredine i protiv njega se vodi više od 50 sporova.

U akciji čišćenja Toplice tada su učestsvovali i lokalni deca kojima je, zauzvrat, napravio fudbalsko igralište u sopstvenom dvorištu.

Mnogo puta je čistio Kuršumliju i pokušao da napravi kej u tom gradiću.

„Ne stidim se da ovo radim, uzmem džak i idem iz ulice u ulicu i usput pričam ljudima i savetujem ih da ne bacaju smeće gde stignu jer je plastika najveća pošast 21. veka.

„Neću prestati to da radim, sve dok ne naučim ljude da poštuju pravila i prirodu”, rekao je tada Mihajlović.

Pojedini aktivisti su dobijali i novčane kazne zbog neprijavljenog skupa kada su skupljali smeće pored reke.

To se dogodilo Nensili Radojković iz Pirota i Aleksandru Jovanoviću Ćuti iz Beograda, aktivistima pokreta Odbranimo reke Stare planine tokom akcije čišćenja Rakitske reke u južnoj Srbiji.

Akcija u selu Rakita, na jugoistoku Srbije, održana je 24. novembra 2018. godine i pratio ju je celodnevni program – kuvanje pasulja, projekcija filma i koncert.

Njih dvoje su dobili prekršajne prijave i novnačne kazne u iznosu od 20.000 dinara jer su „održali okupljanje bez prijave nadležnom organu”.

„Nije nam palo na pamet da se radna akcija mora prijaviti kao skup”, govori za BBC na srpskom Nensila Radojković, jedna od dvoje kažnjenih aktivista.

Smatra da ih je policija prijavila zbog „zaustavljanja radova na izgradnji mini-hidroelektrane” na Rakitskoj reci, a ne zbog okupljanja i čišćenja reke.

Mediji su tada preneli tvrdnju Nacionalnog udruženja malih hidroelektrana „da je prilikom blokade prilaska mešalice sa betonom, investitoru pričinjena materijalna šteta jer je na kraju dana taj beton bačen”.

Investitor Goran Belić je tada izjavio da su se okupljeni „veoma nasilno ponašali na samom gradilištu, blokirajući saobraćajnicu i oglušujući se o naređenja policije”.

Aktivisti nisu želeli da plate kaznu koja im je stigla krajem aprila naredne godine i najavili su da će ići u zatvor.

Ipak, novčanu kaznu je platila Zelena stranka zbog čega su aktivisti negodovali jer ih, kaže Radojković, „nisu konsultovali”, te smatra da su tako „hteli političke poene”.

Tada su sakupili na desetine džakova smeća, ali se Javno komunalno preduzeće „Komunalac” iz Babušnice oglušilo na njihove pozive da dođe da ih pokupi, tvrdi aktivistikinja.

„Barem dve nedelje je to tako stajalo, da bi na kraju pod medijskim pritiskom došli i pokupili bez naknade”, dodaje Radojković, tatu umetnica iz Pirota.

Ubrzo po prispeću kazne imali su drugu akciju prikupljanja smeća, ovog puta na Staroj planini, pokraj Temštice i njene pritoke, Toplodolske reke, za 1. maj 2019.

Radojković kaže da su tada kontaktirali pirotsku policiju koja im je odgovorila da „nema potrebe da prijavljuju akciju”.

Ponovo su sakupili veliki broj džakova sa smećem koje su neki aktivisti odvozili u grad i bacali, dok je deo ostavljen kod manastira Temska gde su bili poslednji kontejneri.

„Skoro da nije ni bilo peripetija za razliku od Rakite.

„Došli su iz ,Komunalaca’ posle par dana, pošto obilaze jednom nedeljno taj kontejner kod Temske, pa su otišli i do Toplog dola i pokupili”, zaključuje Radojković.

Porodična odluka da se vikendi provode van Zaječara u istočnoj Srbiji odveli su početkom prošle godine Ivanu Damnjanović i njene najbliže do Grliškog jezera, udaljenog petnaestak kilometara od grada.

„Baš u tom periodu je nivo vode znatno opao, pa je više nego pre moglo da se vidi kakvo je sve smeće voda krila.

„I od tada smo dolazili naredna četiri vikenda da čistimo jezero”, govori za BBC na srpskom Damnjanović, pozorišna producentkinja.

Grliško jezero je veštačka akumulacija nastala pregrađivanjem Grliške reke 1989. godine i koristi se, između ostalog, za snabdevanje Zaječara pijaćom vodom.

U akciju čišćenja priobalja prvog vikenda krenuli su njen dečko Nenad i ona, da bi im se posle objave na Fejsbuku pridružili i prijatelji.

„Jednog vikenda je čovek koji je došao sa ženom i detetom da prošeta, zamolio ženu da obrne koji krug sa detetom, a da nam on malo pomogne”, priseća se Damnjanović koja radi kao menadžerka programa u Timočkom omladinskom centru i Prostoru za Pomak u Zaječaru.

Kaže da su nailazili na različite vrste otpada, ali da je najviše bilo plastičnih flaša, dok je „najveći ulov” bio drveni sto sa zaheftanom plastičnom mušemom na njemu.

Naposletku su sakupili 30 džakova od 120 litara i napunili tri kontejnera u blizini.

Iako je dobila informaciju da ih službe jednom mesečno prazne, to se posle izvesnog vremena nije dogodilo pa je Damnjanović pozvala nadležne da ih zamoli da organizuju odnošenje smeća.

„Posle toga su i kontejneri uklonjeni sa jezera i ne znam da li su ih uopšte vratili.

„Verujem da im nije odgovaralo da neko tamo puni kontejnere i van letnje sezone” objašnjava Zaječarka.

Tokom prve akcije prikupljanja smeća ugledao ih je lovočuvar kome „nije bilo jasno šta rade”, pa je „namrgođeni izraz lica” koji je imao prilazeći im, naprasno promenio kada je video da drže džakove.

„Bože, deco draga, svašta mi je prošlo kroz glavu, ali ovome se nisam nadao. Pa, je l’ vi to čistite obalu?!”, prepričava Damnjanović dogodovštinu sa lovočuvarem koji im je potom poželeo „srećan rad”.

Sličnu akciju čišćenja ponovila je prošlog septembra sa drugaricom Danijelom u Nikoličevskoj banji pored Zaječara.

Na periferiji sela Nikoličevo nalazi se bazen lekovite vode oko koga posetioci ostavljaju velike količine smeća.

Pošto nema kontejnera, drugarice su planirale da prikupljeno smeće odvezu kolima do grada, ali su im u pomoć pritekli momci koji su se tu zadesili i ponudili da oni prevezu džakove.

Sutradan ih je dočekao isti prizor.

Akcija „Zavrni rukave” u čijoj organizaciji učestvuju ekološka udruženja Trash Hero, Eko straža i drugi, održavaće se i ubuduće.

„Jednodnevne akcije iziskuju vremena i logistike ima mnogo, ali trudićemo se da radimo minimalno jednom mesečno ili u razmacima u tri nedelje”, najavljuje Katić.

Iako akcije daju rezultate, aktivistkinja smatra da je sistemski pristup rešavanju problema jedini način, ali njega nema u dovoljnoj meri „jer pojedine institucije ne rade dovoljno dobro njihov posao”.

„Ljudi dobro reaguju jer prepoznaju dobru volju i energiju i žele da sami utiču da im kraj bude lepši.”

Pozorišna producentkinja Ivana Damnjanović kaže da joj je „jasno da se stvari sistemski teško menjaju” i smatra da „pitanje ekologije trenutno zavisi od pojedinaca.”

„Ja prihvatam tu odgovornost i želim da učinim što više da mogu bez griže savesti da pogledam svoje dete i kažem joj da sam učinila najbolje što sam mogla za prirodu koju ostavljam njoj”, zaključuje Damnjanović.