Srbija: Siguran prostor za decu sa problemima u ponašanju “gde se ne osećaju usamljeno”

Po prostranom dvorištu omeđenog plavom ogradom raštrkano je nekoliko jednospratnih kuća.

Na vratima jedne od njih zalepljena su šarena slova – Dnevni boravak.

Više od šest godina, svakog dana posle škole, Miloš Hrgović je, kaže, ovde „odrastao”.

„Direktorka škole predložila je mojoj mami da bi to bilo dobro mesto za mene, i bilo je”, priča Miloš danas, pet godina kasnije, za BBC na srpskom.

Bio je, kaže, „pomalo nemiran”, i više je voleo da se igra nego da uči.

U Dnevni boravak za decu i mlade iz porodica u riziku pri Centru za socijalni rad – naziva birokratskog, i pomalo rogobatnog – u Novom Sadu, drugom najvećem gradu u Srbiji, već više od dve decenije dolaze deca sa najrazličitijim problemima u ponašanju: od popuštanja u školi, do ozbiljnijih prekršaja i lakših krivičnih dela.

Oni po odluci suda dolaze sa roditeljima i ta vaspitno-kaznena mera traje od šest meseci do dve godine.

Ovde su i deca iz porodica lošeg materijalnog stanja, ali i žrtve vršnjačkog ili porodičnog nasilja, kaže Srđan Grujičić, psiholog i rukovodilac boravka.

U boravak trenutno dolazi 35 dece.

‘Ovde nisu usamljeni u njihovim problemima’

Bočni zid zgrade novosadskog Dnevnog boravka prekriven je grafitima, a iz hodnika dopiru dečiji glasovi.

Kroz odškrinuta vrata omanje prostorije u prizemlju naziru se gitara, bubnjevi i sintesajzer.

Ulazim polako, na prstima, i sedam kraj prozora – u toku je muzička radionica.

Gde ima igre, nema stresa – ispisano je na jednom od mnogobrojnih crteža zalepljenih po zidovima i vratima plakara.

Osmogodišnjak sa plavim naočarima čvrsto drži gitaru, devojčica smeđe kose sa kikama levom rukom steže mikrofon.

Za bubnjevima, dečak kovrdžave kose pomno osluškuje ostatak grupe, ne ispuštajući drvene palice.

Posmatraju me ozarenog lica, a opet pomalo stidljivo, pokazujući rukom da im se pridružim.

Sledim njihove pokrete i pevam, njišući se na drvenoj braon stolici.

Jovan i Maja Hajm godinama vode muzičku radionicu.

„Kroz ovaj program prošlo je stotine dece: od onih sa težim i lakšim krivičnim dosijeima, do dece bez roditelja i žrtvi nasilja.

„Nema dva ista deteta, zato je svaki čas drugačiji”, objašnjava pijanistkinja Maja za BBC na srpskom.

Smireno i nasmejano, priča o mladiću istetoviranih ruku koji je, odlukom suda, nekoliko meseci dolazio kod njih zbog problema sa zakonom.

Sedeo bi na stolici, klateći se i ne progovarajući.

Jasmina se seća da nije smela da mu se obrati, plašeći se njegove burne reakcije.

Posle nekoliko dana, bojažljivo je zapevao sa ostalima.

„Sećam se stiha ‘Niko ne razume moj problem’ koji je tako snažno otpevao da sam pomislila da je time slao signal da mu je potrebna pomoć.

„Oni ovde prvi put shvataju da nisu usamljeni u njihovim problemima, pronalaze uzor kojeg nemaju u kući ili u školi, jer njima zapravo nedostaje ljubav i vreme provedeno sa roditeljima”, kaže Maja.

Anđeli čuvari

Iza zgrada je prostrano dvorište sa ljuljaškama i toboganom, a za ljubitelje fudbala, tu je i pokošen teren.

Na tom istom prostoru za loptom je jurio i Miloš Hrgović.

Dolazio je pre i posle škole, kad god je mogao.

„Mami se dopalo ovde i smatrala je da će mi biti bolje i da sam na bezbednom.

„I jeste bilo, dobro je bilo društvo, voleo sam da dolazim”, seća se danas.

Gvozden mi pokazuje dvorište ispunjeno još zelenim krošnjama drveća.

Već sedam godina radi u boravku kao vaspitač.

„Sa svakim detetom morate pažljivo da razgovarate, da ga upoznate, da mu privučete pažnju.

„Posle nekog vremena, već na ulasku možete da prepoznate da li je nervozan, utučen, ljut, da li se nešto desilo u školi ili kod kuće i na osnovu toga se postavljate i pomažete mu”, govori za BBC na srpskom.

Raduje ga kad vidi boljitak kod dece, pogotovo one sklone agresiji, ali je za bilo kakvu promenu, kaže, potrebno vreme.

„Dug je proces i treba da zadobijete njihovo poverenje i da ih osluškujete.

„Vi ste poput anđela čuvara, kome se poveravaju i govore stvari koje inače ne bi podelili”, objašnjava.

Vraćamo se ka ulazu, a nova ekipa se uveliko igra oko drvene klupe.

Dve vaspitačice ih slede pogledom.

Do prvog sprata vode smeđe stepenice, a zidovi su oblepljeni posterima likovima iz crtanih filmova.

Trpezarija i improvizovana učionica u kojoj je tabla, klupe, školski pribor i sto za stoni-fudbal trenutno su prazne.

‘Toliko su mi govorili da sam loš da sam rešio da u tome budem najbolji’

U Beogradu je ovakav boravak radio gotovo deceniju, sve do 2018. godine.

Bio je deo Udruženja građana „Međunarodna mreža pomoći”, ali se usled nedostatka novca zatvoren, kaže Ljiljana Marković koja ga je vodila od prvog dana.

Deca su uglavnom dolazila po preporuci Centra za socijalni rad ili škole, mada Marković pamti da je bilo roditelja koji su se sami obraćali za pomoć.

„Neki su dolazili zbog nedisciplinovanog ponašanja u školi, vršnjačkog nasilja ili problema u samoj porodici, drugima je sud prepisivao boravak kao vid kazneno-vaspitne mere zbog kršenja zakona.

„Svako dete imalo je sopstvenog savetnika, radili smo na izgradnji poverenja, što je u njihovim godinama izuzetno važno”, kaže ona za BBC na srpskom.

Mnogi roditelji ne razumeju da se loše navike njihove dece ne mogu izbrisati posle samo nekoliko dolazaka, upozorava ona.

„Nije dovoljno da se u školi kaže ‘nemoj to’. Morate da radite sa njima, da ih pitate šta ih muči, da im pružite podršku.

„Jedan dečak mi je rekao: ‘Toliko su mi govorili da sam loš i da ne valjam i u školi i kod kuće da sam rešio da u tome budem najbolji’ – nedostajala mu je podrška i razumevanje”, kaže ona.

Na nerazumevanje roditelja ukazuje i Srđan Grujičić.

„Jedna grupa roditelja smatra da smo im zamena i očekuje da decu naučimo svemu onom što nisu u školi: da vode računa o higijeni, da ne smeju da bacaju stolice jedni na druge, da treba da dele stvari sa drugima.

„Ako se desi nešto negativno, onda nas optužuju, na šta smo i navikli”, kaže.

Ima i porodica kojima je „bitno da su im deca na sigurnom i da mogu da nas pozovu u svakom trenutku”.

Sigurna luka

Danijela Kiš, samohrana majka koja boluje od epilepsije, jedna je od roditelja koji svakodnevno dovode decu u novosadski boravak.

Lakše joj je da su njene dve ćerke tu, „na sigurnom, okružena drugom decom, van ulice”, jer zbog bolesti ne može da im se posveti u potpunosti.

„Znam da će naučiti prave stvari, a i vidim da im se dopada”, kaže za BBC na srpskom.

Helena ima 13 godina i povučenija je, Laura je mlađa i uživa da vozi rolere oko zgrade boravka.

„Ovde možemo da igramo košarku i fudbal, a ja idem i na treninge tajvanskog boksa.

„U školi može bolje, ali ne žalim se, imam mnogo prijatelja”, priča smeđokosa Helena, gledajući mamu.

Sličan prostor otvoren je i u Kragujevcu, a posle pet godina, trebalo bi da bude ponovo otvoren i u Beogradu.

U njemu će na inicijativu roditelja boraviti deca od sedam do 14 godina sa problemima u ponašanjem.

Biće mesta i za mlade do 21 godine, po odluci tužilaštva ili sudova, kao vid vaspitne mere.

Cilj je da se pomogne maloletnicima sklonim nasilju kako da prepoznaju, uoče i promene loše navike i ponašanje.

Prema izveštaju Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu, samo tokom 2022. godine, 14.000 dece pokazivalo je određene probleme u ponašanju, nešto više od polovine njih izvršilo je neko krivično delo.

Pored centara za socijalni rad i kazneno-popravnih domova, mladi od 16 do 18 godina mogu da budu upućeni i u maloletnički zatvor ako se za učinjeno delo predviđa kazna duža od pet godina.

Ljiljana Marković kaže da se sa ovom decom, među kojima je veliki broj žrtava nasilja, ne razgovara.

Promene u ponašanju ponekad su i vid otpora i odbrane od spoljnog sveta, objašnjava ona.

„To je problem, što se ova deca diskriminišu, što se olako osuđuju, a da se ne zna šta ih je podstaklo na određeni postupak, najlakše je otpisati ih.

„Imate i jedan odsto nepopravljivih, ali treba pokušati, treba raditi sa njima”, smatra ona.

U 2022. godini sedmoro maloletnika završilo je u zatvoru.

Srđan Grujičić navodi primer devojčice koja je nekoliko puta bila nasilna prema drugoj deci.

Na jednom od putovanja davila je drugo dete, a dečaka je udarila stolicom po glavi.

Za ovakvo agresivno ponašanje i u boravku dete može da bude kažnjeno, ali Grujičić smatra da se ispisivanjem devojčice ništa ne bi rešilo.

„Nije socijalizovana, još ne ume da izrazi emocije na pravi način i zato sada radimo na njihovom prepoznavanju.

„Udaljavanjem ništa ne bismo dobili, štaviše, samo bi se stanje pogoršalo, jer joj majka radi po ceo dan, nema sa kim da bude i zato treba biti strpljiv”, dodaje.

Razgovor u skučenoj kancelariji ispunjenoj knjigama i dečijim ilustracijama prekida ulazak nestrpljivog dečaka.

„Učiteljica me tera da jedem kupus, a to ne želim”, izgovara u dahu, pa brzo seda u jednu od slobodnih fotelja.

„Ne želiš da jedeš samo danas ili nikada nisi voleo?”, pita ga Grujičić.

„Nikada”, odgovara pomalo ljutito.

„Dobro, rešićemo ovaj problem zajedno”, obećava mu Srđan.

Lepo iskustvo

Ljiljana Marković smatra da svaka opština u Srbiji treba da ima ovakav prostor, namenjen i roditeljima u potrazi za savetom ako primete da im je dete popustilo u školi ili je u lošem društvu.

Miloš Hrgović danas studira Fakultet za sport i fizičko vaspitanje i više od deset godina trenira mačevanje.

Uskoro bi trebalo da postane trener.

„Dnevni boravak je mesto gde se provede kvalitetno vreme i upoznaju novi prijatelji.

„Lepo iskustvo koje baš znači”, kaže ovaj 19-godišnjak.

Muzička radionica se privodi kraju.

Smeđokosa devojčica mi pruža mikrofon – želi da pevamo zajedno.

„’I ti voliš da pevaš’?”, pita me znatiželjno.

Klimam glavom, a ona oduševljeno nastavlja da nabraja omiljene izvođače i pesme – među najdražim je I will always love you, pokojneameričke pevačice Vitni Hjuston.

„’Doći ću za dva meseca, a ti za to vreme pripremi neku Vitninu pesmu, pa ćemo je zajedno izvesti na sceni, može?'”, obećavam joj.

„Dejana, čekaću te”, odgovara veselo.