Srbija, poreski rajevi i ofšor kompanije: Šta su i kako funkcionišu

Osim uživanja na moru, plažama i ležaljkama, ova mesta nude i niske poreske kamatne stope i zagarantovanu tajnost ličnih i poslovnih podataka.

Firme osnovane na takvim lokacijama nazivaju se ofšor kompanije, a iako se često koriste u svrhu izbegavanja poreza u matičnoj zemlji, njihovo poslovanje nije nezakonito.

Međutim, Srbija je, poput velikog broja zemalja, uvela visoku poresku stopu za pravna lica koja posluju sa kompanijama čije sedište je u ofšor zonama.

„Visoka poreska stopa ima za cilj da obeshrabri saradnju srpskih pravnih lica sa kompanijama iz poreskih rajeva”, kaže stručnjak za poresko pravo Minja Đokić za BBC na srpskom.

U njima su razotkriveni tajni posedi i poslovi svetskih lidera, političara i milijardera, a spominje se oko 35 aktuelnih i bivših svetskih lidera i više od 300 javnih zvaničnika.

Istraživački novinari širom sveta objavili su priče o blizu 80 miliona dolara vrednom tajnom bogatstvu u nekretninama jordanskog kralja u Velikoj Britaniji i Americi, tajnoj imovini ruskog predsednika Vladimira Putina izbegavanju plaćanja poreza bivšeg britanskog premijera Tonija Blera.

U Pandorinim papirima našli su se i zvaničnici sa Balkana – među njima su srpski ministar finansija Siniša Mali, ministar bez portfelja Novica Tončev, bivši direktor Elektromreže Srbija Nikola Petrović.

Takođe, navodi se da su predsednik Crne Gore Milo Đukanović i njegov sin 2012. sklopili tajne ugovore o upravljanju njihovom imovinom skrivajući se iza složene mreže povezanih kompanija iz Velike Britanije, Devičanskih ostrva, Paname i Gibraltara,

Poreski rajevi su administrativne oblasti – države, pokrajine, distrikti – u kojima se primenjuje poreski sistem sa veoma niskim ili nultim poreskim stopama.

Đokić navodi da su poreske stope u tim zemljama po pravilu niže od onih koje primenjuju države rezidentstva, odnosno matične države poreskog obveznika.

Rezidentstvo podrazumeva zemlju u kojoj poreski obveznik ima prebivalište, centar poslovnih i životnih aktivnosti, boravi određeni vremenski period, čiji je državljanin ili u kojoj je sedište kompanije, odnosno mesto stvarne uprave i kontrole kompanije.

Međutim, Đokić ističe da glavna odlika poreskog raja nije u niskim poreskim stopama.

„Glavna odlika je u tome da propisi te zemlje njenim rezidentima pružaju sigurnost u vidu tajnosti njihovih ličnih i poslovnih podataka.

„Primera radi, teško je zamisliti državu okarakterisanu kao poreski raj, a ima strogo zakonodavstvo vezano za sprečavanje pranja novca”, navodi.

Dodaje da to isto važi i za propise lokalnih regulatora.

„Teško je zamisliti da, na primer, centralna banka nameće obavezu banci na njenoj teritoriji da redovno podnosi izveštaje o tokovima gotovine na računu klijenata ili da uvodi pravne i administrativne prepreke za gotovinsko ili bezgotovinsko raspolaganje novcem na računu”, navodi Đokić.

Poreski stručnjak Ivan Raonić objašnjava da se to radi u svrhu privlačenja stranog kapitala, od čega te oblasti izvlače određene prednosti.

„Najčešće su to vrlo male države po pitanju veličine ekonomije, površine ili stanovništva.

„One na osnovu veličine privučenog kapitala i ubiranjem poreza od istog po niskim stopama, ostvaruju visoke prihode po glavi stanovnika”, kaže on za BBC na srpskom.

Njim se rangiraju jurisdikcije koje su „najviše pomažu međunarodnim kompanijama da umanje iznos koji moraju da plate kao porez na dobit”.

Na vrhu liste su Britanska Devičanska ostrva, Kajmanska ostrva, Bermudi, Holandija, Švajcarska, Luksemburg, Hongkong, Džerzi, Singapur, Ujedinjeni Arapski Emirati, Irska, Bahami, Velika Britanija i Kipar.

Ovakve države i teritorije, nazivaju se ofšor zone.

Iz Advokatske kancelarije Slavica Janjić objašnjavaju da su u tim zonama zakonski utvrđeni niski porezi ili oporezivanje uopšte ne postoji za određena preduzeća.

„Pri tome, pojednostavljen je režim registracije pravnih lica.

„U ofšor zonama se plaća paušalna godišnja naknada, kao jedina naknada za benefitno poslovanje”, navode.

Dodaju da su ofšor zone najčešće podeljene u tri grupe:

To su firme osnovane na ovakvim teritorijama, čime vlasnik, između ostalog, izbegava oporezivanje u matičnoj državi.

Poreski stručnjak Ivan Raonić kaže da s obzirom na to da se navedene kompanije osnivaju u državama sa niskim poreskim stopama, vrlo su atraktivne za vođenje biznisa i čuvanje zarade vlasnika kompanije.

„Značajno je istaći da nije svaka ofšor kompanija osnovana za ilegalne poslove, već za sasvim legalnu privrednu aktivnost.

„Međutim, svaka je osnovana da bi se platio manji porez, odnosno da bi se izbeglo plaćanje poreza u matičnoj državi”, navodi.

Na primer, objašnjava Raonić, trgovina robom odvija se tako što se ofšor kompanija javlja kao posrednik između dobavljača i firme u matičnoj državi.

Kako to funkcioniše u praksi?

„Dobavljač prodaje robu u vrednosti od 100 evra.

„Umesto da je vaša firma u matičnoj državi kupi po toj ceni i proda za 110-120 evra, kupuje je vaša ofšor kompanija”, navodi Raonić.

Sledeći korak, kaže, jeste da ofšor kompanija vašoj firmi u matičnoj državi, tu istu robu fakturiše na 150 evra.

„Vi tu robu potom prodate za 160 evra i deluje kao da imate maržu (profit) od 10 evra, dok je marža od 50 evra ostala na računu ofšor kompanije”, objašnjava.

Firma u matičnoj zemlji u tom slučaju plaća porez na 10 evra zarade.

„Kada ne bi poslovala preko poreskog raja, domaća firma bi ostvarila profit od 60 evra na koji bi bila dužna da plati porez na dobit od 15 odsto”, navodi.

Dodaje da roba suštinski neće proći kroz državu koja je okarakterisana kao poreski raj, niti posredničku firmu.

„Samo će faktura inostranog dobavljača glasiti na posredničku firmu”, navodi.

Iz Advokatske kancelarije Slavica Janjić navode da su u praksi najčešće vlasnici ofšor kompanija i firmi sa kojima posluju u matičnim zemljama ista lica, ili ona usko povezana sa vlasnicima.

„Ofšor način poslovanja se može koristiti za izbegavanje poreza na dodatnu vrednost, poreza na dohodak građana, dividendi, socijalnih plaćanja, plaćanja raznih akcija i drugih državnih nameta”, objašnjavaju.

Dodaju da bankarski ofšor račun omogućava izdavanje poslovnih i bankarskih kartica korporativnim klijentima, odnosno stvarnim vlasnicima preduzeća i članovima njihovih porodica.

„Na taj način je omogućeno najlakše podizanje novca u inostranstvu, kao i ulaganje na međunarodnom nivou uz tajnost prenosa novca”, navode.

Često se uz sintagmu „ošfor kompanija” čuje da je „skriveno vlasništvo nad firmom”.

To je upravo jedna od najvećih pogodnosti ofšor zona – one nisu dužne da objavljuju ko je vlasnik kompanije registrovane na njihovoj teritoriji.

Raonić objašnjava da se firme obično registruju na fizičko lice sa tih destinacija, kom se daje specijalno punomoćje za vođenje kompanije.

„Na prvi pogled vlasnik je potpuno nepoznat, ali kad se krene u dalje istraživanje vidi se da tom firmom upravlja lice koje je htelo da ostane anonimno”, navodi on.

Jedan od načina borbe protiv ovakvog načina poslovanja u Srbiji jeste uvođenje Centralne evidencije stvarnih vlasnika.

Uspostavljena je 31. decembra 2018. pri Agenciji za privredne registre.

Na sajtu Agencije se navodi da je to je javna, centralna i elektronska baza podataka o fizičkim licima koji su „stvarni vlasnici pravnih lica i drugih subjekata registrovanih u Srbiji”.

Đokić objašnjava da je uz pomoć nje moguće utvrditi koje fizičko lice je krajnji vlasnik privrednog društva bez obzira na „korporativni veo”.

„Ta evidencija je uvedena pre svega da bi se olakšala borba protiv pranja novca, koje često prati nelegitimno (neretko i nezakonito) izbegavanje plaćanja poreza”, kaže.

Raonić, takođe, dodaje da imovina sklonjena iz matične zemlje u poreski raj neće moći da bude zaplenjena u eventualnom sudskom sporu.

Đokić kaže da poresko zakonodavstvo Srbije poreske rajeve prepoznaje kao „jurisdikcije sa preferencijalnim poreskim sistemom” i da ima „listu” država koje se na taj način tretiraju.

Đokić dodaje da tako visoka poreska stopa (od 25 odsto) ima za cilj da obeshrabri saradnju srpskih pravnih lica sa kompanijama iz poreskih rajeva.

Većina država uvela posebna pravila oporezivanja prema ofšor odredištima kako bi se izborile protiv izbegavanja plaćanja poreza, ističe Raonić, posebno kada su u pitanju primljene fakture za usluge, isplaćene dividende, kamate i autorske honorare.

„Ipak, ‘promet robe’ preko ofšor firmi i dalje ostaje kao mehanizam pomoću kojeg se profit premešta radi plaćanja manjih dažbina.

„Posledično, nakon što je firma izbegla da plati porez na dobit, dolazi i do izbegavanja plaćanja poreza na dohodak građana, jer će vlasnici firme tu dobit podići bez da plate bilo kakve dažbine matičnoj zemlji”, navodi.

Pored svega, Đokić ističe da je važno razumeti da poslovanje u tim zemljama nije zabranjeno.

„Biti poreski rezident Kneževine Monako ili imati kuću i biznis na Bahamima nije protivpravno.

„Tako nešto samo po sebi ne bi moglo biti nezakonito jer bi ograničilo slobodan protok ljudi, roba i kapitala”, navodi.

Kako je BBC ranije pisao, rupe u zakonima omogućavaju legalno izbegavanje plaćanja određenih poreza, ali se ovakvo poslovanje gledao kao na neetičko.

Britanska vlada, na primer, smatra da je izbegavanje poreza „unutar slova zakona, ali ne i u duhu zakona”.

Više od deset britanskih prekomorskih teritorija i država Komonvelta predstavljaju teritorije okarakterisane kao poreski rajevi.

Takođe, postoje određeni legitimni razlozi zbog kojih bi neko poželeo da čuva novac i poseduje imovinu u različitim zemljama – kao što su zaštita od kriminalnih napada ili nestabilne političke vlasti.

Države koje su poreski rajevi karakterišu se kao uvoznice kapitala.

Đokić navodi da one njihovim zakonskim okvirima postavljaju uslove da kompanije i fizička lica država koje su izvoznice kapitala moraju da ulažu.

„Svako ulaganje podrazumeva angažovanje makar minimuma radne snage i to je načelna razmena.

„Investicije i angažman radne snage koje podstiču privredni razvoj poreskog raja plaćaju se reputacijom države sa pogodnim poreskim sistemom”, objašnjava.

Raonić dodaje da se veći deo budžeta Srbije, a i zemalja Evropske unije puni porezom na potrošnju (PDV-om), dok porez na dobit korporacija ne predstavlja preovladavajući poreski prihod budžeta.

„Ipak, borba protiv izbegavanja plaćanja poreza preko ofšor destinacija svakako utiče na pravednost u oporezivanju i podizanje poreske kulture jedne zemlje.

„Nikome nije prijatno da gleda kako neko izbegava porez, a on vlastite dažbine redovno plaća”, navodi.

Kaže da to potencijalno dovodi do urušavanja poreskog sistema, a u krajnjoj liniji kompletnog finansijskog sistema.

Đokić navodi da zbog toga države članice Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj, ali i one koje to nisu, stalno unapređuju mehanizme za borbu protiv nelegitimnog izbegavanja plaćanja poreza.

„Poslednji u nizu je ambiciozni projekat smanjenja poreske osnovice i transfer dobiti – akcioni plan koji su podržali lideri G20″, navodi on.

G20 samit okuplja lidere 19 najmoćnijih zemalja sveta, uz Evropsku uniju

„Reč je o multilateralnom instrumentu koji funkcioniše paralelno sa postojećim ugovorima o izbegavanju dvostrukog oporezivanja.

„Srbija je sa još 67 država 7. juna 2017. bila inicijalni potpisnik multilateralnog instrumenta, što može biti pokazatelj ozbiljnosti problema zakonitog, ali nelegitimnog izbegavanja plaćanja poreza u Srbiji”, objašnjava.

Postoji nesporazum oko koncepta „poreski raj”, kaže Đokić.

On počinje pogrešnim prevodom jedne engleske reči u sintagmi tax haven, koja ne znači „raj”, već „luka”, objašnjava.

Do toga je došlo zbog sličnosti u izgovoru ove dve reči.

„Prevod bi trebalo da glasi ‘poreska luka’ u kontekstu sigurne luke ili mesta za prihode i imovinu poreskih obveznika.

„Pretpostavljamo da je termin ‘raj’ inspirisan činjenicom da su neke zemlje poput Kajmanskih ostrva ili Bahama, koje se smatraju poreskim rajem, egzotične i verovatno podstiču maštu o tome kako bi raj mogao da izgleda”, zaključuje Đokić.