Srbija, istorija i politika: Od Miroslavljevog jevanđelja do ikone i Dodika

8. January 2021.
Kada je nedavno izbio diplomatski skandal jer je predsedavajući Predsedništva Bosne i Hercegovine Milorad Dodik poklonio ruskom šefu diplomatije Sergeju Lavrovu trista godina staru ikonu za koju se ispostavilo da je vlasništvo Ukrajine - pomoć je zatražena i od Interpola.
800px-Educational_Museum_Belgrade_DSC_0105
Foto: Sdjurovic/Creative Commons

Piše: Nataša Anđelković

Umesto skandala, u prijateljskom tonu su se pre više od godinu dana čelnici Srbije i Rusije dogovorili da Moskva vrati 166. stranicu Miroslavljevog jevanđelja, a da će zauzvrat dobiti sedam slika ruskog umetnika Nikolaja Reriha, iako ih je on poklonio srpskom muzeju.

Tu stranicu odneo je tokom posete Hilandaru 1846. godine ruski arhimandrit, a kasnije i vladika kijevski Porfirije Uspenski.

Primopredaja, iako više puta najavljena, i dalje nije ostvarena, potvrđeno je za BBC iz Narodnog muzeja, gde se čuva najstariji srpski ilustrovani ćirilični rukopis iz 12. veka.

Šta znamo o Miroslavljevom jevanđelju?

Nastalo je tokom 1180-tih godina i služilo za verske obrede u svečanim prilikama.

Zapis na poslednjem listu jevanđelja svedoči da ga je poručio humski knez Miroslav, brat velikog župana Stefana Nemanje.

U izradi Jevanđelistara učestvovala su najmanje četiri čoveka, dvojica pisara i dvojica iluminatora.

Ukrašeno je inicijalima sa fantastičnim motivima biljki i životinja i neobičnim ljudskim predstavama i upravo te minijature i kaligrafija čine ovo vrhunskim umetničkim delom.

Pamćenje sveta

Ovo izuzetno delo je na Uneskovoj listi Pamćenje sveta od 2005. godine jer predstavlja svedočanstvo o preplitanju uticaja srednjevekovne umetnosti Istoka i Zapada, odnosno vizantijskog i romaničkog stila.

„Lepotom i jedinstvenošću Miroslavljevo jevanđelje uticalo je na kasnije rukopise ovog regiona, kao i srednjevekovne Evrope.

„Ovaj rukopis predstavlja najznačajnije i najdragocenije kulturno nasleđe Srbije”, navodi se na sajtu Uneska.

Veljko Topalović, koji je poslednjih 25 godina života posvetio izradi što vernije kopije ovog monumentalnog dela, kaže da „srpski kraljevi i ruski carevi nisu napravili tako veličanstvena jevanđelja ili bar nisu sačuvana” .

„Nije samo reč o formatu, već i o njegovom istorijatu. Sama izrada takve knjige, po procenama britanskih stručnjaka, koštala je kao izgradnja jednog manjeg grada u Srbiji.

„Možda kao dve tvrđave Golubac, zato smatram da je to bio državotvorni projekat tadašnjih vladara”, navodi Topalović za BBC na srpskom.

Jevanđelje je, za osam vekova postojanja preživelo brojne vladare i države, a neko vreme je i netragom nestajalo.

Najpre, poklonjeno je zadužbini kneza Miroslava – crkvi svetih apostola Petra i Pavla u Bijelom Polju, na teritoriji današnje Crne Gore, odakle odlazi na Hilandar.

Tamo se najduže čuvalo – gotovo sedam vekova.

Pretpostavlja se da je rukopis na Svetu goru odneo veliki župan Stefan Nemanja, osnivač Hilandara.

Rodonačelnik loze Nemanjića na Svetoj gori je proveo i poslednji deo života kao monah Simeon.

Presentational grey line

Činjenice o Miroslavljevom jevanđelju

  • Pisano je na staroslovenskom jeziku, koji je korišćen na širokom prostranstvu od Jadranskog mora na jugu do Rusije na severu, gde su živeli Sloveni
  • Smatra se da je dijak (đak) Gligorije, čiji se potpis nalazi na poslednjem ispisanom listu, učestvovao u pisanju
  • Po sastavu je jevanđelistar – bogoslužbena knjiga koja ima delove četiri jevanđelja
  • Tekst je pisan perom u dve kolumne, braon i crnom bojom, a većina naslova je crveno
  • Knjiga sadrži 296 minijatura crtanih perom, a zatim četkicom bojenih u crveno, zeleno. žuto i belo – i zatim ukrašenih zlatom (po novijim tumačenjima likovnih ukrasa ima 326).
  • Pisano je na pergamentu, sastoji se od 181 lista u kožnom povezu
  • Kožni povez Jevanđelja nije prvobitan, već je verovatno iz 14. veka, a pretpostavlja se da je preuzet sa nekog drugog rukopisa.
Presentational grey line

Neverovatno putešestvije Miroslavljevog jevanđelja

Miroslavljevo jevanđelje kreće na put 1896. godine, kada monasi odlučuju da ga poklone srpskom kralju Aleksandru Obrenoviću prilikom njegove posete Hilandaru.

Manastir je u to vreme bio u dugovima, te je dogovoreno da ih kralj izmiri, a zauzvrat je dobio ovaj i drugi važan dokument – Osnivačku povelju Stefana Nemanje.

„Mogu da razumem zašto je kralj Aleksandar poželeo da ima Miroslavljevo jevanđelje, ali zašto mu je trebala Osnivačka povelja Hilandara – što je neka vrsta krštenice manastira, nije mi jasno.

„A možda je upravo egoizam srpskih vladara pomogao da se rukopis sačuva”, ističe Topalović.

Posle Majskog prevrata 1903. godine, u kom su ubijeni kralj Aleksandar i kraljica Draga, Jevanđelje je ukradeno i gubi mu se svaki trag do 1915. kada ga bibliotekar kralja iz druge dinastije Karađorđevića slučajno pronalazi.

„Ispostavilo se da je Jevanđelje sve vreme bilo u Topoli kod kralja Petra i pretpostavljam da ga je on namenio za svoju zadužbinu Crkvu Svetog Đorđa na Oplencu”, ističe Topalović.

Tokom Prvog svetskog rata, srpska vojska ga je tokom povlačenja nosila sa sobom preko Albanije do Krfa, kao blago državne riznice.

Kao drugi primer „sebičluka” ovadšnjih vlastodržaca Topalović navodi potez kneza Pavla, koji je posle atentata na njegovog brata od strica kralja Aleksandra u Marseju postao knez namesnik.

„Knez Pavle Miroslavljevo jevanđelje 1935. poklanja samom sebi, tačnije Muzeju kneza Pavla.

„Zahvaljujući tome Jevanđelje se nije našlo u Narodnoj biblioteci kada je 1941. bombardovana”, kaže Topalović.

I treći put je rukopis zamalo izbegao stradanje.

Tokom Drugog svetskog rata, čuvalo se sakriveno ispod oltara manastira Rača na Drini.

Godine 1943. izneto je odatle samo nekoliko dana pre nego što su do temelja spaljene sve manastirske zgrade.

Danas se nalazi u Narodnom muzeju u Beogradu, osim lista 166. koji je u Nacionalnoj biblioteci u Sankt Peterburgu.

Fototipsko izdanje Miroslavljevog jevanđelja, pak, nalazi se ne samo u brojnim manastirima i crkvama, već i u nekim od najznačajnijih svetskih biblioteka.

„Fototipsko izdanje liči na original, a faksimil teži da bude što istovetniji originalu”, objašnjava Topalović.

Prvo fototipsko izdanje urađeno je 1897. u carskoj štampariji u Beču, o trošku kralja Aleksandra Obrenovića, a drugo – čitav vek kasnije.

Udruženi izdavači, Autorsko-izdavačka zadruga „Dosije” i Službeni list SRJ, 1993. godine počeli su samoinicijativno, bez korišćenja budžetskog novca, sa prikupljanjem materijala za taj poduhvat.

Odštampano je u Johanesburgu, u Južnoafričkoj Republici, 1998. godine.

„Predsednik (Aleksandar) Vučić je položio zakletvu na našem faksimilu iz 1998″, dodaje Topalović.

Plakao kad ga je uzeo

Jevanđelje je moguće videti samo deset dana godišnje kad se otvara prostorija u kojoj se čuva u Narodnom muzeju, a relativno mali broj stručnjaka ga je držao u rukama.

Topalović je među njima i kaže da je „mnogo lakše nego što bi se pretpostavilo, jer se vremenom isušilo”.

„Drugi utisak je da su stranice toliko očuvane kao da je novo, pergament je ostao beo.”

Topalović je sa saradnicima nedavno uradio zlatni faksimil – skupoceno izdanje sa zlatotiskom – u jednoj štampariji u Austriji.

„U taj posao uložio sam pare zarađene na konjskim trkama, a posle su se pridružili i mnogi drugi, ali ne i država.

„To je jedini faksimil na svetu koji ima vernu reprodukciju oslikavanja na zlatu”, dodaje.

Preplitanje politike i kulture

Preplitanje politike i kulturnog nasleđa je velika tema svuda u svetu, pa i na Balkanu.

Decenijama se vodi rasprava između Grčke i Velike Britanije o delovima skulpture sa zida Partenona – takozvanog friza koji se nalazi u Britanskom muzeju.

Fidijine skulpture stare više od 2.250 godina početkom 1800-tih u Veliku Britaniju doneo je Tomas Brus, lord od Elgina, diplomata i ljubitelj umetnina u želji da ih spase od uništavanja.

„Elgin je verovao da je skulpture sačuvao od daljeg propadanja”, rekao je pre nekoliko godina Nil Mekgregor direktor Britanskog muzeja u kome se ova umetnička dela i dalje čuvaju, uprkos protivljenju Grka.

„Muzej sveta, za svet”, tako je Mekgregor opisao ovu instituciju, pisao je BBC.

„Tu se vidi i dominacija sile, u ovom slučaju Engleske, koja ne želi to da vrati, iako je svakome jasno da je friz integralni deo Partenona.

„Političari svesno ili nesvesno manipulišu kulturnim nasleđem, trguju, koriste ga za diplomatske pobede”, navodi istoričar umetnosti Nenad Makuljević.

Kroz kulturno blago, kaže istoričar umetnosti, pokazuje se koliko su komplikovani odnosi i Srbije i Rusije i Rusije ili Republike Srpske.

„Slušamo o hiljadugodišnjem prijateljstvima, a vidimo da to ne ide tako.

„Traže sedam (slika) Reriha za jedan list koji su mogli da poklone Srbiji.

„Niko od kolega, istoričara umetnosti nije podržao razmenu za taj list iz Jevanđelja, jer taj list integralno pripada rukopisu koji je u Beogradu, već je politika preuzela da se bavi time, a nemaju dobre konsultante i to nekad bude katastrofalno po nas”, zaključuje Makuljević, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Ikona iz Ukrajine

Iako u ova dva slučaja sudeluju naizgled slični akteri – Srbija, Rusija, Ukrajina i kulturna blaga – „te priče nisu ni slične i to treba razdvojiti”, navodi Makuljević .

Deo postavke o Miroslavljevom jevanđelju na Golubačkoj tvrđavi
Fotografija preuzeta sa portala BBC

„Stranica Miroslavljevog jevanđelja je odneta u 19. veku sa teritorije koja je bila pod Osmanskom imperijom i odneta je nezakonito, prema onom što mi znamo, da bi se proučavalo.

„To posle čak nije bilo prikrivano, list je dobro poznat, izlagan i nikakve diskusije o tome nema”, navodi profesor.

„Ovo sa ikonom je sasvim drugačija priča, ona je evidentirana negde u Ukrajini i očigledno nije mogla da dođe tek tako bilo gde, pa ni u Bosnu”, objašnjava on.

Da je Dodik poklonio Lavrovu pozlaćenu ikonu Svetog Nikole objavili su njegovi partijski saradnici, zajedno sa fotografijom agencije Srna – na kojoj se vidi poleđina s pečatom.

Evidentirani materijal podrazumeva da je taj predmet zavela neka nadležna institucija – muzej ili zavod za zaštitu spomenika.

„Neko je čak taj pečat demonstrirao, ne znam šta su hteli time.

„Da nisu pokazali, niko ne bi mogao ni da zna šta je”, navodi Makuljević.

Po pravilu takve umetnine se ne otuđuju, već ulaze u korpus blaga kulturne baštine, dodaje.

„Meni je to potpuno nerazumljivo, kao kad u antikvarnici hoćete da kupite knjigu, a unutra stoji pečat biblioteke, nemate dilemu da je ta knjiga ukradena i to onda zaobiđete”, ističe Makuljević.

Šta znamo o ikoni?

Na ikoni je, kako je navedeno, pečat Odeske regionalne komisije za zaštitu spomenika materijalne kulture i prirode, koja je osnovana 1926. godine u Odeskom istorijsko-arheološkom muzeju.

Iz Dodikovog kabineta je saopšteno da „ikona nije ukradena”, već je porodično vlasništvo.

Ipak, to ne isključuje jedno drugo, upozorava profesor.

„Moguće je da je iz neke zbirke uzeto, ne verujem da je Sovjetski savez popisivao ikone u privatnom vlasništvu.

„Čim su (Rusi) rešili da vrate ikonu, moguće je da ruski stručnjaci imaju evidenciju o tome, jer to je bila jedna država, a i danas imaju dobre stručnjake i institucije”, navodi Makuljević.

Presentational grey line

Šta je rekao Dodik, a šta Ukrajina?

Po napuštanju bolnice u Banjaluci u kojoj se lečio od korona virusa, Dodik je rekao da su „mediji iz Federacije BiH napravili lažnu priču” i da „Ukrajina nikada nije postavila pitanje njenog nestanka”.

„I dan danas organi Ukrajine je nisu tražili. Ambasador Ukrajine je rekao (da je istraga) na bazi ‘medijskih izveštaja’, dakle vaših laži. Ikona je tu.

„Lavrov je smatrao da treba da je vrati. Ona je tu. Nisam bio u prilici ranije, ali pozvaću ljude koji su mi ikonu dali i javno ću im vratiti, a oni neka objašnjavaju,” rekao je Dodik na konferenciji za novinare u utorak, 5. januara.

Podvukao je da „ništa inkriminisano u tome nema” i rekao da se radi o „porodičnoj ikoni.”

Nije precizirao o kojoj porodici je reč.

Na to je dan kasnije reagovao ukrajinski šef diplomatije.

„Ukrajinska ikona opekla je ruke čak i iskusnim ciničnim ruskim diplomatama koji su je se odrekli.

„Ali, gospodin Dodik i dalje laže, prevazilazeći starije prijatelje. Ukrajina i dalje zahteva povratak ikone”, napisao je Dimitro Kuleba na Tviteru.

Članak je prenet sa portala BBC na srpskom.

Članak je prenet sa portala BBC na srpskom.

Share