Srbija, Francuska i kultura: „Izuzetan duh i svedena elegancija” – ko je bila Olga Kešeljević Barbeza

Olga Kešeljević Barbeza, istoričarka umetnosti i glumica sa Cetinja, proživela je tako uzbudljiv život u Francuskoj, da su njene portrete naslikali neki od najznačajnijih srpskih slikara 20. veka.

„Bila je dama izuzetnog duha, svedene elegancije, rafiniranog ukusa i stila.

„U Olgi su se spojile crnogorska odlučnost i snaga, dok joj je Pariz pružio mogućnost da bude u toku sa razvojem književnosti, pozorišta i filma”, kaže Dijana Metlić, vanredna profesorka istorije umetnosti na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, za BBC na srpskom.

Olgin suprug, bogati Francuz Mark Barbeza, bio je vlasnik izdavačke kuće Larbalet (L‘Arbalete), koja je objavila neka od najznačajnijih dela Žana Ženea, kontroverznog književnika, ali i porodičnog prijatelja sa kojim je Olga imala buran odnos.

Izložba o životu Olge Kešeljević i Marka Barbeza „Jedna sasvim (ne)obična srpsko-francuska veza”, traje do 21. januara u Kulturnom centru Srbije u Parizu.

Jugoslovenska gospođica u Parizu

Olga Kešeljević je rođena 1913. godine u uglednoj porodici iz crnogorskog Grahova.

Njen otac, Jovan Kešeljević, bečki đak ekonomije i prava, bio je generalni menadžer naftne kompanije Šel za Balkan.

„Bila je moderna mlada žena, imala sve predispozicije da se školuje u inostranstvu, proučava umetnost, govori više svetskih jezika, što je i učinila”, kaže Metlić.

U Pariz, svetsku prestonicu kulture između dva svetska rata, dolazi 1935. godine na doktorske studije istorije umetnosti.

Metlić podseća da je to bilo vreme kada se „veliki broj umetnika iz celog sveta slivao u Grad svetlosti”.

Među njima su bili budući istaknuti jugoslovenski umetnici, kao što su Peđa Milosavljević, Bogdan Šuput, Bora Baruh, Jurica Ribar i Marko Čelebonović.

„Nije im bilo lako da se afirmišu u Parizu, pa je tako nastalo Udruženje jugoslovenskih umetnika, kako bi zajedno izlagali i bili vidljiviji”, dodaje profesorka.

Tih godina cveta i muzička scena – po zadimljenim barovima često se čuje džez.

„Sviraju crnci. Nešto ravno koncertu. Sjajno… savršeno. Taj ritam, tempo da poludiš“, piše Bogdan Šuput u pismu starijem bratu Žarku.

U zasebnom pismu otkriva i ko su ljudi prikazani na slici Kafana u Parizu.

Gospođica u crvenoj haljini je Ljubica Cuca Sokić, srpska slikarka i najbolja drugarica Olge Kešeljević.

„Upoznale su se upravo u Francuskoj i sklopile neraskidivo prijateljstvo koje je trajalo do Cucine smrti 2009. godine”, kaže profesorka.

Tokom 1937. i 1938. godine zajedno su živele u iznajmljenom stanu.

Osim časova slikanja i večernjeg akta, Sokić je slobodno vreme provodila sa Olgom, piše Metlić u studiji o Olgi Kešeljević.

„Jedno vreme Olga i ja smo toliko išle u bioskope, da je to bilo strašno. Po dva, tri puta dnevno idemo u bioskop”, zabeležila je Sokić.

Metlić dodaje da su se Olga, Cuca i njihovi sunarodnici aktivno družili u Parizu između 1936. i 1939. godine.

O tome svedoče i brojni portreti Olge Kešeljević.

Bora Baruh ju je na slici iz 1938. prikazao kao ozbiljnu i dostojanstvenu ženu, razbarušene crne kose, dok na Šuputovom portretu čita knjigu, zamišljena i sanjiva.

Na mnogim portretima i skicama, njena drugarica Cuca Sokić prikazuje je i kako opušteno čita na krevetu, ali i „kao uspavanu lepoticu, sa šakama ispod obraza”, navodi se u studiji.

Krajem tridesetih godina 20. veka, veselo društvo jugoslovenskih umetnika se razilazi pod pretnjom Drugog svetskog rata.

Dok mnogi napuštaju Pariz, Olga Kešeljević rešena je u želji da ostane.

Ratne godine i snovi o glumi

Drugi svetski rat je potpuno izmenio način života kakav se u Parizu vodio tokom prethodne dve decenije, kaže Metlić.

„Za Olgu, to su bile godine siromaštva, odricanja, sumnji u ispravnost odluke da ostane u Francuskoj, tuge zbog rastavljenosti od prijatelja i porodice.

„Međutim, ona je to stoički podnela i gotovo sama prebrodila krizne ratne godine”, priča profesorka.

Dodaje da je teško živela u Parizu od 1939. godine do trenutka kada je upoznala Marka Barbeza i udala se za njega u decembru 1943. godine.

Poticao je iz ugledne švajcarske porodice i bio je „zaljubljenik u književnost i slikarstvo”.

Par je dugo živeo u stanu u centru Pariza, na ostrvu Sen Luj.

Sa prozora, Olga je mogla da vidi monumentalnu katedralu Notr Dam, priča Metlić.

U Francuskoj ostaju mnogi intelektualci koji su želeli da aktivno učestvuju u borbi protiv nacističkog okupatora.

Neki od njih su postali članovi francuskog Pokreta otpora, koji je delovao protiv nemačke okupacije i kolaboracionističke francuske vlade tokom Drugog svetskog rata.

Tih godina, Olga je maštala da postane glumica – pohađala je školu glume Šarla Dilena.

Tamo je, kaže Metlić, privukla pažnju pisca Albera Kamija, koji je kasnije dobio i Nobelovu nagradu, kao i Žana Pola Sartra – jednog od najznačajnijih filozofa egzistencijalizma, koji je bio i dramski pisac.

Sartr piše komad Iza zatvorenih vrata, sa Kešeljević u glavnoj ulozi, dok je glavnu mušku ulogu trebalo da igra Kami.

Krenuli su u pripremu predstave na zimu 1944. godine, ali su probe iznenada prekinute, nakon što je Gestapo 10. februara na zabavi koju je organizovao jedan od čelnika Pokreta otpora, sproveo raciju i priveo većinu prisutnih.

Među njima je bila i Olga, koja se našla u zatvoru.

O toj životnoj epizodi retko je govorila, priča Metlić.

„Tako mi je prilikom našeg razgovora u Parizu, posvedočio njen bratanac Kristof Kešeljević”, dodaje.

Sartr nije želeo da čeka njeno oslobođenje, a Metlić kaže da je Olgin glumački talenat zbog toga ostao neotkriven.

„Na scenu je nešto kasnije stupila Marija Kazares, ja volim da kažem, fatalna žena za Kamija i brojne druge intelektualce toga vremena, koja je zauzela Olgino mesto i sklonila je sa dasaka koje život znače”, navodi.

‘Buran odnos’ – Olga Kešeljević i Žan Žene

U vihoru Drugog svetskog rata, Mark Barbeza je u Lionu pokrenuo avangardnu književnu reviju Larbalet, preteču istoimene izdavačke kuće.

Lion je od 1940. godine bio u takozvanoj slobodnoj zoni Francuske, koju su kontrolisale francuske vlasti u Višiju, dok su severni delovi zemlje bili pod kontrolom nacista.

Primerke časopisa je u Pariz krijumčarila njegova supruga Olga Kešeljević u koferu sa odećom.

„To nije bio lak taj zadatak, jer je trebalo preneti časopis iz slobodne u okupiranu zonu.

„Iako u njemu nije bilo sadržaja koji bi upućivali na aktivnu borbu protiv Nemaca, koferi su ipak proveravani, a Gestapo je mogao da konfiskuje primerke časopisa ukoliko bi imao bilo kakvu sumnju u njegov propagandni karakter”, pojašnjava Metlić.

Dodaje da je Olga zbog toga „neretko prolazila kroz stresne situacije”.

„Ipak, hrabro je pomagala suprugu da afirmiše mlade, nove pisce, buduće nosioce glavnih književnih tokova francuske literature druge polovine 20. veka”, navodi.

Među njima su bili kontroverzni pisac Žan Žene, Sartr, filozofkinja i feministkinja Simon de Bovoar i čuveni dramaturg Antonen Arto.

Objavljivali su i prevode ruskog pisca Fjodora Dostojevskog, češko-nemačkog pisca Franca Kafke i nemačkog filozofa Martina Hajdegera.

Profesorka kaže da je izdavačka kuća Larbalet „uživala veliki ugled ne samo u Francuskoj, već i u Evropi”.

Dodaje da o tome svedoči činjenica da su prava kasnije predata Galimaru (Éditions Gallimard), jednoj od najpoznatijih francuskih izdavačkih kuća.

Žene je imao težak život, pun avantura – ostao je siroče, deo mladosti je proveo u popravnom domu, pa se kao osamnaestogodišnjak priključio Legiji stranaca, elitnoj jedinici francuske vojske.

Ubrzo je dezertirao, pa je krenuo na putovanje Evropom i Afrikom, a zbog sitnih krađa više puta je robijao – između ostalog u Beogradu i Užičkoj Požegi gde je naučio srpske narodne pesme, o čemu piše u knjizi Dnevnik lopova.

Metlić kaže da je, između 1944. i 1963. godine, Žene često posećivao bračni par Barbeza, kako bi odneo nova dela, a da je i Mark Barbeza govorio o burnom odnosu koji je njegova supruga imala sa Ženeom.

Ocenjuje da je izuzetno kompleksnu vezu, između ljubavi i mržnje, možda je najbolje definisao sam Žene.

„Vi ste jedina žena s kojom bih se mogao oženiti, zato što bismo se prepirali. (…) Ali Vi se nikada ne biste udali za mene jer me smatrate neprivlačnim”, priznao joj je u jednom pismu.

Iako su mnogi detalji ovog odnosa poznati zahvaljujući pismima, Metlić ocenjuje da „većina ostaje nepoznata, jer akteri ove priče više nisu među živima”.

Trajna veza s Jugoslavijom

Iako je veći deo života provela u Francuskoj, Olga je itekako održavala veze sa domovinom.

Osim porodičnih veza, tu su bili prijatelji iz umetničkog kruga.

„Cuca Sokić, Olgina sestričina Lula Miletić, kao i brojne druge ličnosti iz Beograda i Srbije, bile rado viđeni gosti u pariskom stanu porodice Barbeza”, kaže Metlić.

Bilo je i poslovne saradnje – osim izdavačke kuće, Mark Barbeza vodio je i farmaceutsku kompaniju, a Cuca Sokić dizajnirala je pojedina pakovanja njegovih proizvoda.

Jugoslavija je bila prisutna u životu bračnog para Barbeza i kroz umetnička dela, dodaje profesorka.

„Kupovali su ih od naših slikara, postepeno formirajući sopstvenu zbirku”, navodi.

Deo te zbirke danas je u Beogradu – u javnim institucijama, ali i u privatnim kolekcijama.

Metlić kaže da je Olga Kešeljević 2000. godine Fakultetu likovnih umetno­sti u Beogradu poklonila gotovo 400 monografskih publikacija i više od stotinu kataloga.

Mark Barbeza preminuo je 1999, a supruga ga je nadživela za deceniju i po.

„Živela je 102 godine i nema sumnje da je tokom dugog veka prošla mnoge epizode o kojima ne mogu da svedoče ni njeni rođaci, a ni savremenici”, ocenjuje Metlić.

Olga Kešeljević Barbeza je preminula 2015. u Parizu.