Rusija, SSSR, istorija i Drugi svetski rat: Ko hoće da izjednači SSSR i nacističku Nemačku

Tvorci nacrta zakona kažu, da su ga razradili po nalogu predsednika Rusije, Vladimira Putina.

Redakcija BBC-ja na ruskom razgovarala je o novim izmenama sa istoričarima.

Petog maja 2021. godine poslanici Državne dume članovi partije Jedinstvena Rusija kao i senator Aleksandra Puškov izneli su predlog izmene zakona „O ovekovečavanju Pobede sovjetskog naroda u Velikom otadžbinskom ratu od 1941. do 1945.”

Zakon je donet 1995. godine, uoči proslave pedesetogodišnjice jubileja Dana pobede i kasnije je više puta dopunjavan.

Zakonodavci predlažu da se u javnim nastupima zabrani „poistovećivanje ciljeva, odluka i postupaka rukovodstva SSSR-a, komande i vojske sa ciljevima, odlukama i postupcima rukovodstva nacističke Nemačke (…), negiranje presudne uloge sovjetskog naroda u porazu nacističke Nemačke i humanitarne misije SSSR-a u oslobađanju zemalja Evrope.”

U objašnjenju, autori ističu da „u poslednje vreme se u medijima, nažalost, i ruskim, redovno objavljuju i emituju neosnovane generalizovane ponižavajuće izjave, koje poistovećuju ciljeve, odluke i postupke tokom Velikog otadžbinskog rata rukovodstva (…) SSSR-a sa ciljevima, odlukama i postupcima rukovodstva (…) nacističke Nemačke.”

Kao cilj izmene oni navode „da treba postaviti zakonsku granicu očiglednim uvredama na račun naših dedova i pradedova, gnusnim sprekulacijama o našoj Pobedi, ne dozvoliti da se politički kapital zarađuje na opanjkavanju predaka, uz očuvanje prostora za istorijska istraživanja i naučne rasprave.”

Elena Jampolskaja zahvalila se Vladimiru Putinu, „koji je čuo i u potpunosti podržao ideju koju sam iznela u Savetu za kulturu i umetnost”.

„Predsednikovo odobrenje bilo mi je onoliko važno, koliko i razumljivo”, napisala je poslanica.

Priznala je da su za nju „poslednja kap” bile knjige popularnog američkog blogera, koje su prevedene i izdate u Rusiji, u kojima se tvrdilo da je „da je mnogo nesreće palo na pleća Poljaka: silovanja i ubistva, prvo nacista, a zatim sovjetske vojske”.

„Osetila sam uvredu, oštru kao opekotina!”, uverava Jampolskaja.

Ona ne imenuje konkretne knjige, ali list Komersant je došao do zaključka da je reč o radu trenera za lični razvoj Marka Mensona, „Suptilna umetnost nehajnog življenja”.

Citat u potpunosti glasi ovako:

„Pedesetih godina poljski psiholog Kazimir Dabrovski proučavao je ljude koji su preživeli Drugi svetski rat: kako su se nosili sa svojom traumom.

Mnogo je teške nesreće palo na pleća poljskog naroda: ljudi su doživeli ili videli masovnu glad, užasna bombardovanja, Holokaust, mučenja ratnih zarobljenika, silovanja i/ili ubistva najmilijih (prvo od strane nacisti, a nekoliko godina kasnije i sovjetskih vojnika)”.

Vojni istoričar Vladimir Kiknadze, dopisni član Ruske akademija raketnih i artiljerijskih nauka (RARAN) smatra da je glavni razlog pojave nacrta zakona bila rezolucija Evropskog parlamenta „O značaju očuvanja istorijskog sećanja za budućnost Evrope”, usvojena u septembru 2020.

Tvorci te rezolucije, podsećajući na to da je zločinima nacizma suđeno na Nirnberškom suđenju, pozivajuse na moralnu procenu i pravnu istragu o zločinima staljinizma i drugih diktatorskih režima.

Ističu da je u nizu zemalja Evropske unije komunistička ideologija zabranjena baš kao i nacistička.

Ovu rezoluciju oštro je osudilo Ministarstvo inostranih poslova Rusije i predsednik Vladimir Putin.

„Već su nam nabijali na nos rezoluciju iz 1989. godine, tobože mi se bavimo falsifikovanjem istorije!

„Pa rukovodstvo SSSR je sve priznalo.

„Ruskom društvu je preporučeno da se bukvalno pomiri sa svojom tragičnom prošlošću, i, nesumnjivo rusko društvo to neće uraditi, zato što naša prošlost nije tragična!”, ogorčeno je rekao Kikinadze u razgovoru za BBC.

Poziva se na rezoluciju Kongresa narodnih poslanika SSSR-a od 24. decembra 1989. kojom je osuđen pakt o nenapadanju koji su SSSR i Nemačka zaključili u avgustu 1939, poznatiji kao „Sporazum Ribentrop-Molotov”.

Kinkidze je učestvovao u razradi nacrta zakona, koji je u maju 2020. godine izneo poslanik Državne dume Aleksej Žuravljev, koji predlaže da se poništi ta rezolucija.

Državna duma još uvek nije uzela u razmatranje nacrt ovog zakona.

Osim spoljnih faktora, Kinkidze navodi kao primer i tekstove Igora Čubajsa, Nikolaja Svanidzea i akademika Ruske akdemije nauka Jurija Pivovarova, koji su objavljeni na portalu „Eho Moskve”.

Prema mišljenju Kinkidzea, u njima se skreće pažnja na odgovornost SSSR i poistovećuje se uloga Sovjetskog Saveza i Nemačke, tokom Velkog otadžbinskog rata.

Na pitanje zašto je nemoguće rešiti pitanja od značaja na polju istorijske diskusije, Kiknadze odgovara:

„Naravno, istoričari se bave ovim, ali to ne znači da država treba da ostane po strani. Neka Pivovarov objavljuje članke u recenziranim naučnim publikacijama, i tada će njegov članak proći odgovarajuću stručnu procenu i biće naznačena uputstva za doradu.

Naučna diskusija, molim vas, ali ne tamo gde je nepripremljena publika spremna da upije sve što joj se kaže”.

Kiknadze kaže da je ruski narod podržao amandmane na Ustav, među kojima i amandman o zaštiti sećanja na Pobedu, i da zato „ruska država mora da preduzme mere”.

Prema njegovim rečima, ovde se ne radi samo o merama zabrane.

On pominje ono što je Putin rekao u poruci Federalnoj skupštini, ispravka udžbenika istorije, dodela novca za obnovu biblioteka, ponovno pokretanje patriotskog društva „Znanje”.

Akademik Pivovarov je pisao:

„Poznajući malo situaciju u savremenoj ruskim društvenim naukama, mogu da kažem: danas, biti veran istorijskoj istini znači slediti narednu direktivu iz Kremlja i, prema uputstvima odatle, menjati stav.

„Dijalektika! Glavno je da se pogodi šta žele da čuju od tebe.

„Nazvati tridesete godine prošlog veka „godinama staljinističke modernizacije”, znači ostati veran „istorijskoj pravdi”, a epohom totalnog terora (na primer), znači svrstati se u falsifikatore.”

Na katedri za istoriju Rusije 20. i 21. veka, Istorijskog fakulteta Moskovskog državnog univerziteta M.V. Lomonosov, nisu spremni da komentarišu amandmane.

Viši predavač i kandidat istorijskih nauka, čija oblast naučnih interesovanja uključuje proučavanje Drugog svetskog rata, Aleksandar Veršinjin, kaže da mu je i dalje teško da formira mišljenje:

„Ovo je ipak politika, a ne istorija”.

Da su takvi amandmani političko pitanje govori i Aleksej Isajev, vojni istoričar i kandidat istorijskih nauka, autor mnogih knjiga o istoriji Velikog otadžbinskog rata, uključujući i bestselera „Antisuvorov”, koji analizira dela pisac Viktora Suvorova (Rezuna).

Devedesetih godina, Rezun je postao poznat javnosti na polju revizionizma (radikalna revizija istorijskih koncepata koji preovladavaju u bilo kojoj oblasti) događaja Velikog otadžbinskog rata.

„Nisam siguran kako će ovi amandmani funkcionisati, kaže Isajev.

„Šta je ‘poricanje’, a šta nije – kako to da se definiše? Zašto se donosi ovaj zakon, i ko je njegova ciljna grupa, takođe nije jasno.”

Valerij Zimulin, istaknuti naučni saradanik Jugozapadnog državnog univerziteta i vojni istoričar kaže:

„Pa, ovo nije pitanje za diskusiju o istorijskim činjenicama, i nema nikakve veze sa istorijskom naukom.

O čemu da se raspravlja, o tome da su SSSR i sovjetski narod pobedili nacizam? Ta činjenica je očigledna. Sve ostalo se ne tiče istoričara, to je politika.”

I on posebno ističe:

„Ukoliko je neko zaboravio, čije države vojska je pobedila nacističku Nemačku i oslobodila Istočnu Evropu, neka se seti, čija je zastava postavljena iznad Rajhstaga u maju 1945. godine.”

Jevgenjij Dobrenko, profesor Šefildskog univerziteta, jedan od najvećih autoriteta među istraživačima staljinističkog perioda, rekao je za BBC, da tom problemu ne treba pristupiti sa stanovišta „istoričara koji se bave istraživanjem”.

To su očigledne stvari, objašnjava profesor.

Mnogo je zanimljivije sagledati taktiku režima u stvaranju onoga što se naziva „korisnom prošlošću”.

Menjanje istorije uvek ima dve funkcije – funkciju angažovanja ljudi i funkciju davanja legitimiteta nečemu.

Prva, naravno, nije u pitanju zato što ovaj režim nema nikakve veze sa Pobedom.

Za vreme Brežnjeva, kada je postojala slična retorika, oni koji su vodili državu prošli su kroz rat i upravljali su pokoljenjem koje je taj isti rat formirao.”

Ali cilj legitimizacije je očigledan – ovom režimu fali istorija, tvrdi Dobrenko i kaže da se čini se da je ponikao iz omraženih devedesetih, ali ne želi da se identifikuje sa ovim periodom.

U bukvalnom smislu „nema na šta da se osloni” – revolucija je uništavanje države, sa staljinističkom erom – i ko uopšte pri zdravoj pameti hoće da bude povezan sa staljinističkim represijama?

Otopljavanje, to je takođe „stagnacija”, nije zgodno, i šta još ostaje?

Samo da prisvojimo sebi Dan Pobede”, kaže Dobrenko.

Profesor smatra da se pokušava „da se kriminalizuje ono što ne podleže kriminalizaciji”.

„Kako možemo da upoređujemo i poistovećujemo ciljeve? Kako to možemo da procenimo?

Oni su prilično tačni u svojoj formulaciji, moram da kažem, govorimo o ciljevima, a ne o činjenici da se staljinizam i nacizam ne mogu upoređivati”, kaže Dobrenko.

Elena Jampolskaja kaže da izmene ne pretpostavljaju krivičnu, već administrativnu odgovornost.

Krivična odgovornost predviđena je članom 354.1 Krivičnog zakona Ruske Federacije o rehabilitaciji nacizma.

Generalno tužilaštvo primetilo je da je za tri godine broj krivičnih dela iz ovog člana narastao dva i po puta.

Ako ih je 2018. bilo 16, u 2020. ih je bilo već četrdeset.

Jedan od poslednjih takvih slučajeva iz 2021. godine bio je kada je stanovnik grada Amurska proglašen krivim za rehabilitaciju nacizma.

Za „objavljivanje informacija na društvenoj mreži koja negira činjenice utvrđene presudom Međunarodnog vojnog suda” i za „širenje lažnih podataka o aktivnostima SSSR-a tokom Drugog svetskog rata” pedesetšestogodišnjak je osuđen na 14 meseca zatvora.

Uz učešće Andreja Zaharova