Postjugoslovenski filmski razdor: Dara, Aida i nastavak borbe za filmsku istinu

5. Mart 2021.
Od pohvalnih kritika u Srbiji i najave da će film „Dara iz Jasenovca" biti prikazivan u srednjim školama, do sugestija da je deo scenarija plagijat dela jugoslovenskog pisca Arsena Diklića i komentara reditelja Predraga Gage Antonijevića u kojima ismeva zatočenike u logorima u tokom rata u Bosni.

Jelena Maksimović, BBC novinarka

Rasprave o Antojevićevom delu, najavljenom kao „prvi film o Jasenovcu”, projektom od državnog značaja i kandidata Srbije za filmsku nagradu Oskar, ne jenjavaju otkako je premijerno prikazan u udarnom večernjem terminu na prvom programu Radio televizije Srbije 20. februara.

Ovo nije prvi film koji je izazvao podeljene reakcije u Srbiji, ali i u regionu, mada su do sada najviše debata donosili filmovi koji su se bavili ratnim sukobima devedesetih godina u bivšoj Jugoslaviji i njihovim posledicama, a ne događajima iz Drugog svetskog rata.

Nedavni primer je Quo vadis, Aida film Jasmile Žbanić o srebreničkom genocidu, koji distributeri u Republici Srpskoj nisu želeli da prikažu u bioskopima, a deo javnosti u Srbiji ga smatra „antisrpskim”.

„Postjugoslovenske kinematografije vode bitku za narativ, one se nadmeću u tome čiji je narativ tačan, jer je film najpotentnija umetnost za prikazivanje traumatskog iskustva”, kaže za BBC na srpskom filmska teoretičarka Vesna Perić, autorka knjige „Trauma i postjugoslovenski film” .

To je najočiglednije u kinematografijama Srbije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine, tvrdi ona, jer „pitanje odgovornosti učestvovanja u jugoslovenskim sukobima predstavlja to najsuptilnije polje u kojima ove tri države oprobavaju legitimitete nacionalnih narativa”.

Od propagande do pokušaja pomirenja na filmu

Iako teme ratnih sukoba i njihovih posledica dominiraju u kinematografijama zemalja nastalih posle raspada Jugoslavije, neki filmovi te sukobe tretiraju direktno, a u nekima su oni samo povod za filmsku priču.

„Zapravo se vrlo malo filmova eksplicitno bavilo odnosom Srba i Hrvata posle raspada Jugoslavije”, primećuje Nenad Polimac, filmski kritičar Jutarnjeg lista.

On navodi primere s početka 1990-tih, poput filmova Vrijeme za Oje Kodar, Bogorodica Nevena Hitreca, Četverored Javkova Sedlara (koji se bavi Blajburškim masakrom), koji su svi „na ivici propagande”.

„Tadašnja kinematografija preferirala je takve filmove, jer se u njima elaborira teza da je Srbija agresor, a Hrvatska napadnuta, a njeno stanovništvo zlostavljano”.

U to vreme u Srbiji je snimljen Vukovar, jedna priča Bore Draškovića, po njegovom mišljenju „ne mnogo bolji film od tadašnjih hrvatskih pandana”.

Ali zato on izdvaja Ubistvo s predumišljajem Gorčina Stojanovića kao „solidan film, jer se roman/scenario Slobodana Selenića bavio srpsko-hrvatskim odnosima na ivici fabule i zato je bio tako dobar”.

Najspektakularniji primer ratnog filma, „najkompleksniji i najholivudskiji”, prema mišljenju Vesne Perić, jeste film Lepa sela, lepo gore Srđana Dragojevića.

U intervjuu magazinu Nedeljnik povodom dvadesetogodišnjice od premijere Lepih sela, reditelj Srđan Dragojević kaže da prema filmu i dalje postoji neka vrsta opreza u Sarajevu, iako je bio odlično primljen širom bivše Jugoslavije.

Kritike filmu je uputila „kulturna elita, dok obični ljudi cene i uvažavaju film”, izjavio je on 2016. godine.

Dragojevićev film duguje uspeh odličnim glumačkim izvedbama svakog glumaca ponaosob, scenarijem sa dijalozima i replikama koje su ušle u svakodnevni žargon, te samom ratnom tematikom i „balkanskom ljudskom prirodom” koja je u filmu prikazana na okrutno – jeziv način, objašnjava Sead Vegara, osnivač sajta Filmofil.ba.

Po njemu, uspeliji primer filma koji takođe koristi nelinearnu naraciju je Krugovi Srdana Golubovića.

Film je inspirisan stvarnim događajem, pokušajem Trebinjca Srđana Aleksića da spasi prijatelja Bošnjaka, koga su tukli vojni policajci 1993. godine.

Tom prilikom, Aleksić je prebijen i podlegao je povredama šest dana kasnije.

„Svi detalji i ideje spomenute tokom filma bivaju zaokružene, a scenario Srđana i Meline Koljević i Golubovićeva režija su vrhunski dokaz rada sineasta koji itetkako znaju da pričaju priču putem pokretnih slika,” ističe Vegara.

Posle premijere filma u Trebinju 2013, lokalna boračka organizacija pozvala je na bojkot filma jer je „iskorišćen za antisrpsku propagandu i antitrebinjsku priču”.

Traume bivših boraca tretira film Muškarci ne plaču (2017) bosanskog reditelja Alena Drljevića.

U filmu psihoterapeut (Sebastijan Kavaca) poziva bivše ratnike da se „suoče s postraumatskim sindromom tako što će se suočiti s bivšim neprijateljima”, pa zatim bivši vojnici prepričavaju i odigravaju traume iz rata.

Po Vegari, reč je o „filmskoj metafori bolesnog društva, zatrovanog ostacima otrova iz ratova na području nekadašnje zajedničke države Jugoslavije”.

Da će nas teme zločina „progoniti kao duhovi, ukoliko ih ne priznamo”, prikazano je u hrvatskom filmu Crnci (2009) Zvonimira Jurića i Gorana Devića o zločinu na srpskim civilima u jednoj garaži kod Osijeka, navodi Vesna Perić.

U ovom filmu iz 2009, paravojna jedinica Crnci dobija zadatak da pređe prvu liniju fronta i vrati tela poginulih boraca, a „implicitno film je progovorio o ratnom zločinu na hrvatskoj strani”, objašnjava Sead Vegara.

„Ovaj film je ogoljen od bilo kakve idelogije, univerzalna je psihološka drama, smeštena u okrilje domovinskog rata.”

Jasmila Žbanić je specifičan slučaj u regionu, smatra Nenad Polimac, jer se od početka karijere bavi ratom u Bosni, počevši od srpske okupacije Sarajeva.

„Za razliku od Pjera Žalice, (autora filma Gori vatra koji na komični način tretira etničke razmirice u malom mestu u Bosni posle rata, prim.aut), Žbanić je najmanje spremna za dijalog sa bosanskim Srbima, iako naznake toga postoje u filmu Alena Drljevića Muškarci ne plaču, koji je ona producirala,” kaže on.

Jedan od uspešnijih primera filmova o ratu je makedonski film Pre kiše Milča Mančevskog (1994), nagrađen Zlatnim lavom na Venecijanskom filmskom festivalu.

To nije ratni film, tvrdi Vesna Perić, ali kroz priču o fotoreporteru koji se vraća u rodnu Makedoniju, pošto je na bosanskom ratištu vojnik ubio civila da bi on dobio spektakularnu fotografiju, Pre kiše tematizuje ratno iskustvo.

Uzroke i posledice rata na sličan način tretira film Zvizdan Dalibora Matanića kroz tri priče: jedna se dešava u osvit rata, jedna posle, a jedna u nedavnoj prošlosti.

„Time se potencira repetitivnost rata i sukoba, jer u sve tri priče imaju ljubavnu priču, nemogućnost ljubavi kao kod Romea i Julije”, kaže ona.

Grey line
Dara iz Jasnovca: Velika gledanost, negativne kritike i skandali

I pre premijere, film Dara iz Jasenovca je privlačio pažnju javnosti, prvenstveno iz razloga koji nisu filmske prirode.

Predsednica Upravnog odbora Filmskog centra Srbije Jelena Trivan je o filmu u više navrata govorila kao „o projektu od nacionalnog značaja”.

Međutim, budžet filma nije poznat, ali se pretpostavlja da je veći od tri miliona evra, što prevazilazi trošak produkcije prosečnog srpskog filma.

Izbor nacionalnog kandidata za Oskara pratile su proceduralne neregularnosti, tvrde drugi učesnici u ovom procesu.

Naime, neophodno je da film koji će predstavljati Srbiji ima sedmodnevnu bioskopsku distribuciju u zemlji, da učestvuje na relevantnim svetskim festivalima i da ima pozitivne kritike u filmskim časopisima.

U trenutku kandidovanja, film Dara iz Jasenovca prikazan je prema tvrdnjama producenata samo na specijalnoj projekciji u Gračanici.

Dnevni list Danas je objavio informaciju da je promocija filma u Americi finansirana iz budžetskih rezervi u iznosu od 144 miliona dinara.

Kritike objavljene tokom prikazivanja filma u Americi nisu bile pozitivne.

Tvrdio je i da u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj nije postojao logor za Srbe, što razjarilo publiku u Srbiji.

Tokom promotivne kampanje za nominaciju za Oskara trajao je svojevrsni virtuelni rat na sajtu IMDB.com gde je film dobijao najviše ocene u očigledno organizovanoj akciji gledalaca iz Srbije, zbog čega je ukinuta mogućnost davanja ocene.

Posle neulaska u uži izbor za nominacije za nagradu Oskar za najbolji strani film, producenti Dare iz Jasenovca odlučili su da umesto u bioskopima, film prikažu na nacionalnoj televiziji 20. februara.

Film o devojčici sa Kozare, koja posle smrti majke u logoru smrti mora da čuva mlađeg brata, dok se oko nje dešava pokolj, gledalo je 2.650.000 ljudi objavila je Radio-televizija Srbije.

U kritici u Sity magazinu, Đorđe Bajić hvali glavnu glumicu, debitantkinju Biljanu Čekić, kao i manje poznate glumice, a ističe scenario kao najveći problem filma.

Po njemu Dara iz Jasenovca „nema epski zamah i produkcionu raskoš Šindlerove liste, a nema narativnu virtuoznost i inovativnost Šaulovog sina.

Nema ni melodramsku prefinjenost Devetog kruga (jugoslovenskog filma iz 1960. u kome glume Dušica Žegarac i Boris Dvornik, koji se bavi temom Holokausta i koji se, sasvim zasluženo, našao među nominovanim za Oskara), ali jeste urađen sa određenim stepenom finese”.

Pavle Simjanović je u dnevnom listu Danas napisao da motiv čuvanja mlađeg brata, koga je majka ostavila Dari, nije dramski održiv, zbog čega „zainteresovanost gledaoca za priču koja trči u mestu opada, čime prestaje i briga za sudbinu likova.

„Jednostavnim rečima, radi se o dosadnom filmu.”

U kritici objavljenoj u Jutarnjem listu, Nenad Polimac piše kako je Antonijević pogrešio što je institirao na takmičenju za najpoznatije američke nagrade (Oskar i Zlatni globus), jer je u pitanju „provincijalni uradak što svodi račune u ni u danas razrešenim nacionalnim sukobima”.

On tvrdi da film nije antihrvatski, već antiustaški, a osudu Katoličke crkve u filmu smatra „problematičnom”.

Dara iz Jasenovca uglavnom je verna istorijskim činjenicama, ali estetski je slaba, statična i dosadna, prate je sumnje na plagiranje, a reditelj Predrag Antonijević i scenaristkinja Nataša Drakulić spremno su pristali na ulogu točkova u propagandnoj mašineriji Aleksandra Vučića, piše Jerko Bakotin u zagrebačkim Novostima, glasilu srpske manjine u Hrvatskoj.

Na sajtu Filmofil.ba Mirza Skenderagić piše da je „najvažniji nedostatak ovoga filma isticanje teme filma u prvi plan, omeđene „nacionalnim”, i odlučno odricanje od širog umjetničkog značenja koje proizilazi iz odnosa jednog filmskog sadržaja i jedne filmske forme.”

S obzirom na televizijsku premijeru, producenti više ne mogu računaju da će povratiti uložena sredstva kroz bioskopsku distribuciju, a zbog zapaljive teme ne očekuje se da će film biti prikazan u regionu.

Film je jedno vreme bio dostupan na Jutjubu, zbog čega Nenad Polimac ne misli da će biti prikazan u hrvatskim bioskopima, jer ga je „mlađa publika već videla, a ne deluje mi verovatno da bi ga distributeri prikazali u multipleksima, jer je već loše prihvaćen u medijima”.

Nekoliko dana posle srpske premijere, pojavile su se tvrdnje da je deo filma plagiran.

U analizi filma u podkastu Zadovoljstvo u tekstu na sajtu Remarker, dramska spisateljica Biljana Srbljanović ukazivala je na sličnosti između priče filma Dara iz Jasenovca i scenarija Arsena Diklića za film Lordana Zafranovića Djeca Kozare iz 1986.

U Diklićevom scenariju glavna junakinja se zove Rada, a pošto joj je majka ubijena u logoru ostaje sama s bratom.

Prva ubistva se dešavaju na železničkoj stanici pre ulaska zarobljenih Srba u teretne vagone u oba scenarija.

Postoji scena kada žedne majke i deca pojure kao česmi, a ustaše pokušavaju da ih spreče ispaljivanjem rafala, dok u scenariju Nataše Drakulić gužva nastaje oko hrane.

Scena u kojoj stariji čovek ustaši koji kreće da ga ubije kaže: „Samo ti (sine/dijete) radi svoj posao postoji u oba scenarija, tvrdi Srbljanović.

Zafranović nije uspeo da obezbedi u potpunosti sredstva za film na konkursima u Filmskom centru Srbije, a najavio je da će se advokati baviti sličnostima između scenarija Diklića i Drakulić.

Snimanje Djece Kozare na lokacijama u Republici Srpskoj Zafranović je najavio na konferenciji za štampu u Banja Luci održanoj 4. marta 2021.

Uz opasku da Dara neće biti poslednji film o Jasenovcu, Vesna Perić kaže da bi bilo zanimljivo da se ovom temom ne bave samo reditelji iz regiona, već „možda neki grčki reditelj leve provinijencije ili možda Španac”.

„Treba da bude više priča o nekoj temi, višeglasje je uvek dobro,” zaključuje ona.

Jugosfera na filmu: Komercijalne strategije

Paralelno sa filmovima, koji izazivaju žučne debate i osude, između strana koje se označavaju kao krivci za zločine u ratovima na teritoriji bivše Jugoslavije, cveta saradnja između filmskih autora i radnika širom regiona.

Filmski centri imaju konkurse za takozvane manjinske produkcije, na kojima se podstiče saradnja između filmskih stvaralaca iz različitih država.

Producenti razmišljaju racionalno, smatra Vesna Perić, jer osmišljavaju priče koje će biti relevantne „u Zagrebu, Podgorici, Novom Sadu”.

Ona navodi da su „kasting strategije indikativne za domaćeg gledaoca, iako strancu neće značiti ništa” i daje primer glumice Mire Karanović koja igra majku hrvatskog vojnika, učesnika u likvidaciji srpskih civila u filmu Vinka Brešana Svjedoci ili žrtvu silovanja Esmu u filmu Grbavica Jasmile Žbanić.

Takvih primera ima još, dodaje Perić.

Aidu u aktuelnom filmu Jasmile Žbanić igra Jasna Đuričić, a jednog od zapovednika u vojsci Republike Srpske bosanski glumac Emir Hadžihafizbegović.

U Ničijoj zemlji, filmu Danisa Tanovića, ovenčanim Oskarom hrvatski glumac Rene Bitorajac igra srpskog vojnika, a Branko Đurić Muslimana.

Rediteljski odabar, po njoj, predstavlja „jasan znak spremnosti da se govori o zločinima koje su drugim narodima činili pripadnici mog naroda, jer tako možemo doći do katarze u javnom prostoru”.

„Tako radimo na prošlosti aktivno, ne da bismo je glorifikovali, nego da bismo je razumeli kao konfliktnu, punu antagonizama,” zaključuje ona.

Samo jedan film – Parada Srđana Dragojevića je uspeo „suvislo da se bavi ratnim zbivanjima, tako što mu je to bila B tema, jer se bavio organizacijom gej parade u Beogradu”, kaže Nenad Polimac.

Priča o ratnim veteranima koji se organizuju da budu obezbeđenje na Paradi ponosa je imala podjednak komercijalni uspeh u svim zemljama bivše Jugoslavije, zahvaljujući strategiji „ne udarajte osetljivu temu direktno, nego sa strane i imaćete željeni rezultat”.

Redak primer da dve zemlje mogu doći do donekle sličnog stava o traumatičnom događaju iz prošlosti, kakav je logor u Jasenovcu, predstavlha odluka Radio-televizije Srbije i Hrvatske radio televizije da gotovo u isto vreme prikažu film Dnevnik Dijane Budisavljević.

Iako je film o ženi koja je spašavala srpsku decu iz logora u Jasenovcu, imao protivnike u Hrvatskoj, eksplozivne reakcije su izostale, kaže Vesna Perić, „jer je glavna protagonistkinja Austrijanka, što ublažava potencijalni antagonizam u bici za narativ”.

Filmovi o ratovima, njihovim posledicama, teške socijalne drame osvajaju nagrade na festivalima, a i „čini se da zapadnoevropski fondovi očekuju da sa Balkana dolaze krvave priče, jer smo mi neko srce tame”, primećuje Perić.

Međutim, ona smatra da ne možemo osuditi autore zbog toga, „jer su teške priče naša realnost i reditelji publici daju ogledalo da ona vidi šta se dešava”.

Iako misli da se filmovi ne snimaju radi nagrada i festivala, Sead Vegara primećuje da većina filmova iz bivše Jugoslavije „može da računa na prijatan bioskopski život, samo ako su priznati na festivalima ili osvoje neke nagrade”.

Motivi bavljenja ratnim temama su očekivani na ovim prostorima i snimaće se i u budućnosti, kaže on.

„Ipak mislim da nam je potreban otklon od teških i sumornih ratnih priča.

Bilo bi lepo da naše filmadžije se okrenu laganijim temama i da neko proba da snimi romantičnu komediju.”

Članak je prenet sa portala BBC na srpskom.

Članak je prenet sa portala BBC na srpskom.

Share