Drugi svetski rat i zločini: Efraim Zurof i lov na naciste – kako smo našli Dinka Šakića i zašto nam je izmakao Šandor Kepiro

7. Oktobar 2021.
Prošlo je osamdeset godina od početka Holokausta, a 75 godina od okončanja Nirnberških procesa, kada su krivično gonjeni neki od „arhitekata" masovnih ubistava.
Efraim_Zuroff_(May_2007)
Efraim Zurof (2007). Foto: Arikb at the Hebrew language Wikipedia, CC BY-SA 3.0, Wikimedia Commons

Svaminatan Nataradžan, BBC svetski servis

Bilo koji preostali počinioci sada su u poodmaklim godinama i najverovatnije im nije ostalo još mnogo vremena na svetu.

Zbog čega onda veteran među lovcima na naciste doktor Efraim Zurof i dalje istrajava u misiji da ih pronađe?

Zurof kaže za BBC da ima brojne razloge za to, ali prvi i najpreči je taj što se „nacisti ne kaju”.

„Za sve ove godine nisam sreo nacističkog zločinca koji se pokajao i tražio iskupljenje”, kaže on, sedeći u svom domu u Izraelu.

Doktor Zurof, glavni lovac na naciste iz Centra Simon Vizental i direktor njegove jerusalimske kancelarije, šokiran je sugestijom da bi poodmakla dob nacističkih kriminalaca mogla da bude olakšavajuća okolnost.

On procenjuje da je na slobodi još nekoliko stotina nacista i čvrsto je rešen da ih privede pravdi.

Kucanje na vrata

U ovom trenutku, pred sudom u Nemačkoj je dvoje osumnjičenih nacista, a doktor Zurof pažljivo prati postupak.

Jozef Šuc, koji ima 100 godina, optužen je da je radio kao čuvar više od tri godine u koncentracionom logoru Sašenhauzen u Nemačkoj.

Optužen je za saučesništvu u 3.512 ubistva.

Druga osumnjičena je 96-godišnja žena Irmgard Furhner.

Ona je radila kao sekretarica komandanta koncentracionog logora Štuthof, blizu Gdanjska u Poljskoj, između juna 1943. i aprila 1945. godine.

Furhner je pokušala je da pobegne pred početak suđenja

Tokom tog perioda ubijeno je 11.430 zatvorenika.

„Dok god ovi napori ne prestaju, ti ljudi u teoriji ne mogu mirno da spavaju noću i nikad ne mogu biti sigurni da im jednog dana neko neće pokucati na vrata”, kaže doktor Zurof.

On tvrdi da vreme ne umanjuje krivicu i da starost ne sme da bude izgovor da ne budu osuđeni za užasna zverstva.

Uspešno krivično gonjenje donosi osećanje zadovoljenja pravde porodicama žrtava, kaže on, i služi kao snažan faktor odvraćanja kod potencijalnih budućih počinilaca.

Pobede na sudu

U poslednje četiri decenije, doktor Zurof je pokušao da pronađe više od 3.000 osumnjičenih nacističkih zločinaca koji su živeli u 20 zemalja, iako su neki od njih umrli pre nego što je uspeo da stigne do njih.

Samo je četrdesetak slučajeva zapravo završilo na sudu, a još manje rezultiralo presudom.

Ipak, doktor Zurof je veoma optimističan po pitanju ishoda slučajeva u Nemačkoj zahvaljujući izmenama zakona.

„U prošlosti, pre više od 12 ili 13 godina, da biste krivično gonili naciste u Nemačkoj morali ste da dokažete da je osoba počinila konkretan zločin nad konkretnom žrtvom i da je njena motivacija bila rasna mržnja”, kaže Zurof.

To je, kako dodaje, bilo praktično nemoguće u većini slučajeva, ali sada je taj zahtev ukinut.

„Danas treba samo da dokažete da je osoba služila u konkretnom logoru smrti – u kom je postojala gasna komora ili visoka stopa smrtnosti – a to možete da se postigne sa dokumentacijom”, navodi.

Put nizbrdo

Posle završetka Drugog svetskog rata, mnoge su zemlje pohapsile naciste i njihove saradnike i pokrenule sudske postupke protiv njih.

„Nirnberški procesi bili su samo vrh ledenog brega”, kaže doktor Zurof.

„U svakoj zemlji u Evropi bilo je stotine slučajeva, nekada hiljade, u Zapadnoj Nemačkoj od 1949. do 1985. godine bilo je 200.000 istraga, 120.000 optužnica, ali manje od 7.000 presuda”, podseća.

Međutim, prvobitni entuzijazam za privođenje nacista pravdi opao je posle šezdesetih, a danas doktor Zurof kaže da vlasti imaju vrlo očigledne razloge zašto ne žele da posvete vreme niti resurse tim naporima.

„Uporedite 90-godišnjeg nacistu sa nekim serijskim ubicom”, kaže on.

„U svakoj normalnoj zemlji policija bi pre tražila serijskog ubicu zato što će on nastaviti da ubija dok ne bude zaustavljen. Kolike su šanse da 90-godišnji nacista ubije nekoga? Ništavne”, kaže on.

Dakle, da bi nacisti bili privedeni pravdi, lovci poput Zurofa moraju da obave najveći deo posla i pritom su u trci sa vremenom.

Doktor Zurof je rekao za britanski list Gardijan da je on sigurno jedini čovek na svetu koji želi dobro zdravlje preživelim nacistima.

Pojačavši svoje napore, on je pre deset godina ponovo pokrenuo „Operaciju poslednja šansa”, sa novčanom nagradom od 25.000 dolara za bilo kakvu informaciju o nacističkim zločincima.

Uspesi

Najveći uspeh doktora Zurofa do danas je osuđivanje poslednjeg znanog preživelog komandanta koncentracionog logora Dinka Šakića, koji je upravljao logorom Jasenovac u današnjoj Hrvatskoj 1944. godine.

U ovom logoru je ubijeno više od 100.000 ljudi, podaci su Memorijalnog muzeja Spomen-područja Jasenovac.

Zahvaljujući radu doktora Zurofa, Šakić je 4. oktobra 1998. godine osuđen na 20 godina zatvora.

Kad je Zurof napustio sudnicu posle izrečene presude, zaustavio ga je visoki čovek koji mu se zahvalio.

„’Da nije bilo vas, do ovog suđenja nikad ne bi došlo’, rekao je taj čovek. Nisam imao pojma ko je on”, priseća se doktor Zurof.

Taj čovek bio je brat Mila Boškovića, doktora iz Crne Gore koji je bio držan u logoru 1944. godine.

Njega je nasumično odabrao Šakić, želeći da kazni aktivnosti onih koji su pružali otpor.

„Milo Bošković je rekao Šakiću da ne želi da bude obešen. Šakić je izvadio pištolj i pucao mu u glavu. Ubio ga je”, kaže doktor Zurof.

„Uveravam vas da njegov brat nije mogao da sanja ni za hiljadu godina da će demokratska Hrvatska suditi Dinku Šakiću – velikom nacionalnom heroju – ali upravo se to desilo.”

Šakić nije ispoljio ni pokajanje ni žaljenje, za šta Zurof kaže da je tipičan stav nacista prema njihovim zločinima.

Porazi

U mnogim slučajevima, istrajnost doktora Zurofa nije dovela do rezultata.

On je pokušao da privede pravdi bivšeg mađarskog oficira Šandora Kepira i slučaj je završio na sudu u Budimpešti 2011. godine posle mnogo godina napornog rada.

Zurof je tvrdio da je Kepiro bio jedan od petnaestorice mađarskih oficira koji su učestovali u Novosadskom masakru u januaru 1942. godine, u kom je ubijeno više od 3.000 ljudi.

Kepiro i drugi oficiri već su bili osuđeni 1944. za izvršavanje neautorizovanih operacija, ali ništa nije preduzeto protiv njih.

Da bi dokazao svoj slučaj, doktor Zurof se oslonio na postupak tog pređašnjeg suđenja, ali je sud rekao da ne može da ga prihvati kao dokaz.

Uložio je pet godina rada i čak putovao u Novi Sad da se sretne sa preživelima.

Ovaj poraz ga je zaboleo.

„Narednog dana, dok sam čekao da se vratim u Izrael, počeo sam da plačem. Bilo mi je prosto previše”, kaže doktor Zurof.

„Ali na kraju uvek pomislim na žrtve, na preživele. Ono kroz šta su oni prošli mnogo je gore od ovoga što se meni desilo.”

Lična motivacija

Kad je doktor Zurof otputovao u Litvaniju da istraži šta se desilo tamošnjim Jevrejima, morao je da se suoči sa vlastitom bliskom vezom sa tragedijom.

Doktor Zurof je bio nazvan Efraim po dedinom bratu, koji je bio rabin u Litvaniji.

Njegova rođak je bio rana žrtva Holokausta.

Posetio je stan u kom je njegov deda-stric živeo.

Potom je posetio 35 različitih lokacija masovnih ubistava u Litvaniji i pet u Belorusiji.

„Svaki dan smo posetili dve ili tri masovne grobnice i ja bih se pomolio za pale žrtve.

„Znao sam da stojim pored ogromne jame nekada ispunjene stotinama a ponekad i hiljadama mrtvih”, kaže.

„Znao sam da je moj deda-stric bio jedan od njih i barijera koju sam postavio naprosto se srušila. Bilo je to veoma potresno emotivno iskustvo”, priseća se on.

On kaže da je od 220.000 Jevreja koji su živeli u Litvaniji, tokom nacističke okupacije ubijeno njih 212.000.

„Mog deda-strica rabina Efraima Zara zarobila je u Viljnusu grupa litvanskih osvetnika koji su lovili Jevreje sa bradama 13. jula 1941. godine”, kaže.

„Odveden je zatvor Lukoškis i ubijen tamo ili na lokaciji masovne egzekucije 70.000 Jevreja u Ponaru.”

„Nisam pronašao ubice”, priča sa žaljenjem.

Budućnost

Kao i njihove lovine, i lovci na naciste stare.

Zurof danas ima 73 godine i 15 unučadi.

On zna da će preostali nacisti najverovatnije umreti i nestati pre nego što njegovi unuci odrastu.

Ponosan je što njegov rad pomaže da se sećanje na Holokaust održi u životu i veruje da metodi koje primenjuju lovci na naciste mogu da se iskoriste da bi se i drugi koji su učestvovali u zločinima protiv čovečnosti priveli pravdi.

Ali na osnovu vlastitog iskustva, on sumnja u sposobnost postojećeg sudskog okvira za pružanje pravde žrtvama genocida i kao primer navodi slučaj Ruande, gde je išao da ponudi ekspertski savet posle genocida počinjenog 1994.

U zatvoru je bilo 140.000 osumnjičenih, kaže on, ali logistika njihovog suđenja je bila neodrživa.

„U Ruandi je tokom genocida ubijena većina sudija, uništena većina sudnica.

„Čak ni neka razvijenija zemlja ne bi bila u stanju da omogući potpunu pravdu za zločine kao što je ovaj – to je naprosto nemoguće.”

On zna da je pronalaženje rešenja za pravne, logističke i političke izazove koje predstavlja jedno suđenje počiniocima genocida veliki izazov, ali nije spreman da odustane.

„Nisam odabrao ovo zato što sam mislio da će to biti lak posao”, kaže on.

„Odabrao sam ga zbog osećaja odgovornosti i dužnosti prema ljudima koji su ubijeni.”

Članak je prenet sa portala BBC na srpskom.

Članak je prenet sa portala BBC na srpskom.

Share