„Černobilj me je pretvorio u siroče, ali ne dozvoljavam da me to zaustavi“

15. mart 2020.
Na pobedničkom podijumu, Oksana Masters je osetila nalet ponosa kada se začula himna. Nije to bila njena prva paraolimpijska medalja, ali jeste bila posebna.
Oksana_Masters_mixed_sculls_final_2012_crop_cropped
Foto: Steve Selwood/Iron Gargoyle

Kada je osvojila srebrnu medalju za kros kantri skijanje na Zimskim olimpijskim igrama u Sočiju 2014. godine, zastava Ukrajine je dignuta za pobednicu Ljudmilu Pavlenko.

Masters je i sama rođena u Ukrajini 1989. godine, tri godine posle Černobiljske nuklearne katastrofe. Rođena je sa teškim fizičkim deformitetima izazvanim izloženošću radijaciji.

U Sočiju se takmičila za Sjedinjene Države, zemlju u kojoj je odrasla, kao usvojeno dete koje je odgojila samohrana majka. To što se takmičenje odvijalo toliko blizu zemlji u kojoj je rođena, bilo joj je motivacija tokom kvalifikacija za takmičenje u Rusiji.

„Bio je to na neki način pun krug. Nisam osvojila zlatnu medalju, ali sam se osećala kao da jesam”, kaže ona.

Oksanin trenutak će tek doći. Četiri godine kasnije, dve od pet medalja koje je osvojila u Pjongčangu 2018. godine, bile su zlatne. A ove godine će se takmičiti na paraolimpijskoj sceni peti put – na letnjim Olimpijskim igrama u Tokiju.

Biće to još jedno poglavlje neverovatne životne priče koju je Oksana podelila sa Svetskim servisom BBC-ja.

Priča počinje u ukrajinskom sirotištu koje joj je bilo dom do njene sedme godine.

Imam lepe i ružne uspomene. Sećam se polja suncokreta. Ne znam da li je to zato što sam bila sićušna, ali delovali su ogromno. Bilo je tu i drvo šljive. Pošto nismo dobijali mnogo hrane, te šljive smo krali i skidali semenke sa suncokreta.

Kad god vidim suncokrete danas, to je dobra uspomena, zato što je ono što čitate o istočnoevropskim sirotištima prilično tačno. Definitivno se sećam veoma, veoma oštrog bola u stomaku od neprekidne gladi.

Odmah po rođenju, dali su me na usvajanje. Rođena sam sa šest nožnih prstiju, u nogama nisam imala glavne kosti koje nose težinu, moja kolena su lebdela – ništa ih nije pridržavalo. Između prstiju na mojim rukama je bila mrežica; rođena sam sa pet prstiju, ali bez palčeva. Nemam desni biceps, nedostaju mi neki organi.

Imam jedan bubreg i nemam gleđ na zubima. Kad sam stigla u Ameriku, saznala sam da je radijacija jedina stvar koja može da odstrani gleđ pre rođenja.

Povezali su to sa Černobiljom zato što nisam bila previše daleko od njega i zbog činjenice da su nivoi radijacije nastavili da rastu godinama posle eksplozije.

U selu u kom se nalazilo sirotište, bila je i elektrana koja se često kvarila. Kad god je radijacija bila visoka, jedan policajac bi se provezao kroz selo i govorio nam da zabarikadiramo prozore i vrata, da ne izlazimo napolje.

Upravo sam završila gledanje TV serije Černobilj. Delovi su mi bili poznati. Znala sam da se svašta dešavalo iza kulisa tokom pokušaja da se zataškaju razmere čitave stvari. Tužno je što je to oduzelo toliko života i domova. Taj deo zemlje više nikad neće biti isti.

Ne želim da kažem da sam bila produkt svega toga, da sam nastala iz nečeg užasnog, stvar je u tome da vidite potencijal i mogućnosti – kao što je taj da postanete sportista – umesto da nad tim previše lupate glavu.

Kad sam imala pet godina, pozvali su me u direktorovu kancelariju i rekli: „Imamo da ti pokažemo jednu sliku – ovo će biti tvoja nova mama.” Kad sam videla njeno lice, pomislila sam da ima najtoplije oči i najtopliji osmeh koji sam u životu videla.

Nikad me pre toga nije srela. Donela je odluku o usvajanju samo na osnovu moje fotografije.

„Mogu li još jednom da vidim sliku moje mame?”, pitala bih direktora svaki dan.

Ponekad, kad ne bih bila dobra – zato što sam stalno pravila probleme – direktor bi to iskoristio protiv mene.

„Ne možeš da pogledaš sliku danas. Bila si nevaljala. Zato neće doći, zato što ne slušaš”, govorio je on.

Proces usvajanja je trajao dve godine, pa sam počela da verujem u to. Ali njena slika mi je pomogla da istrajem.

Borila se za mene dve godine, a onda je došla i videla u kakvim uslovima živim. Kad je ušla u hodnik, ljudi su strugali led sa poda zato što su se radijatori zamrzli.

Žena koja je usvojila Masters, profesorka sa Univerziteta u Bafalu u državi Njujork, znala je da će leva noga njene ćerke morati da bude amputirana. Operaciji je podvrgnuta kada je imala devet godina, nakon što se preselila u SAD. Mastersina majka je prihvatila novo radno mesto na Univerzitetu u Luivilu, u saveznoj državi Kentaki 2001. godine i porodica se preselila. Godinu dana kasnije, Masters su bile amputirane obe noge.

Nisam znala da sam drugačija sve dok nisam stigla u Ameriku. Tek sam tada shvatila da sve što doživljavam nije baš sasvim normalno.

Postavljena mi je dijagnoza „nerazvijenog deteta” – praktično izgladnelog do smrti. Kad sam napunila osam godina, bila sam visoka 86 centimetara i teška 16 kilograma – to je prilično zdrava trogodišnjakinja ovde u SAD! Prvih nekoliko godina morala sam da nosim odeću za mališane.

Sad kad smo starije i možemo da pričamo o njenom iskustvu, svesna sam koliko je sve to bilo teško za moju mamu. Samohrani roditelj skoro da nije imao šanse da usvoji dete. Morala je da uradi gomilu psihijatrijskih testova tokom kojih su joj postavljali pitanja poput: „Zašto ste sami? Šta nije u redu s vama? Gde vam je muž?”

Nisam bila svesna koliko čovek mora da se pomuči da bi usvojio dete. Ne mogu da zamislim kako se izborila s tim pre nego što je doputovala i srela me po prvi put. To pokazuje njenu snagu i njeno čisto srce. Svaki roditelj koji usvoji dete, čist je dar s neba, ali moja mama, koja je to uradila sama, nešto je sasvim posebno.

Ona je znala da moja leva noga mora da se odseče – bila je petnaestak centimetara kraća – tako da je amputirana kada sam imala devet godina. To je bilo teško, ali je bilo još teže kad sam imala 13 godina i lekari su rekli da ne mogu da mi spasu desnu nogu.

Dugo vremena nisam bila spremna na to, zato što sam znala šta sve propuštam posle prve amputacije. Znala sam koliko su stvari postale ograničene za mene. Ali bol u mojoj desnoj nozi je postao nepodnošljiv.

„U redu, spremna sam, po jednim uslovom – moram da zadržim koleno”, rekla sam.

Mnogi ljudi ne shvataju da nisu iste sve osobe kojima su delovi tela amputirani, . Vaša noga ima članak i koleno – dva zgloba – tako da nisam želela da mi nedostaju sva četiri zgloba.

Rekli su da je to u redu, ali neposredno pre nego što sam završila na operacionom stolu rekli su: „Amputiraćemo je iznad kolena.” Bila sam toliko omamljena da nisam znala šta se dešava, ali nikad neću zaboraviti osećaj kad sam se probudila u bolnici. Pokušala sam da ustanem ali nisam više imala taj oslonac na nogama i pala sam nazad. To je bilo zaista teško. Iskreno, i dalje osećam bes i frustraciju zbog toga.

Kad se sve sabere i oduzme, uradili su to da bi izbegli još neophodnih operacija u budućnosti, ali bilo je neobično zato što nisam dobila priliku da se oprostim s tom nogom jer nisam znala da ću ostati bez nje cele.

Oksana je takođe prošla brojne operacije obe ruke i započela je sa adaptivnim veslanjem 2002. godine. Ona će osvojiti paraolimpijsku bronzu 2012. godine – svoju prvu medalju – u partnerstvu sa Robom Džonsom u mešanom dublu u skulu. Za Soči 2014. godine, prebacila se na kros kanti skijanje.

Prva osoba koja je pomenula Paraolimpijadu i međunarodno takmičenje bio je Rendi Mils [programski direktor adaptivnog veslačkog kluba u Luivilu]. Imam veoma razvijen takmičarski duh, mrzim da gubim, i on je to video. Bio mi je potreban samo taj fizički trening da stignem do sledećeg nivoa.

Potražila sam informacije o Paraolimpijadi 2008. godine i pomislila: „Oh moj bože, ovo je tako kul!” Nisam mogla da zamislim nekoga kao što sam ja, ko nema obe noge, kako se trka za SAD na visokom nivou. Tek sam u Londonu 2012. godine shvatila: „Ja ovde pripadam.” I onda sam uložila sve što imam u to.

Pre tih Olimpijskih igara, Masters je pozirala naga za ESPN-ov Broj o ljudskom telu.

Mnogo sam se mučila sa samopouzdanjem kao devojčica. Smak sveta je ako vam kosa ne izgleda dobro ili imate bubuljicu na čelu na dan slikanja u školi, a kamoli ukoliko imate protetičke noge i ruke koje je teško pokriti.

A onda vam društvo nalepi etiketu, iako sebe ne doživljavate tako, „osobe s invaliditetom”. To je nešto što vam je nametnuto.

Ne želim da naredna generacija klinaca odraste nemajući tu osobu na koju može da se ugleda i kojoj da teži. Svako je držao sliku Majkla Džordana na zidu. Zašto ne bi bilo normalno da je to neko ko je imao nesreću ili je rođen s invaliditetom? Ne želim to da kažem jer to nije „invaliditet”. To je samo izraz koji je društvo u celini nalepilo nekome ko izgleda drugačije.

Verujem da u nešto poveruješ tek kad to vidiš rođenim očima, a što više puta vidite Paraolimpijadu ili paraolimpijce, normalnije će vam postati ukoliko ne znate šta je to. Veoma je kul pratiti taj razvoj.

Masters je osvojila bronzanu i srebrnu medalju u Sočiju 2014. godine – obe u kros kantri skijanju. Četiri godine kasnije u Pjongčangu 2018. godine osvojila je prvo zlato. Na tim Igrama, ona i njen partner Aron Pajk postali su četvorostruki paraolimpijci. Sada se Masters prebacila na biciklizam za Tokio 2020. godine, nakon što joj je zamalo izmakla medalja u Riju 2016. godine.

Aron je veoma strpljiva osoba. Ne znam kako bilo ko uspeva da izađe na kraj s mojim haosom. Počeli smo da skijamo zajedno u isto vreme i provodimo čitavu zimu zajedno, tako da guramo jedno drugo tokom treninga.

On me pretekne nizbrdo, ali ja sam u fazonu: “Ha-ha, vidimo se uzbrdo”, zato što se ja penjem brže od njega. Ne možemo da isključimo to takmičarsko dugme. Ukoliko igramo Monopol a vi dobijate, to neće biti prijatno iskustvo za vas!

Ali imati nekoga kao što je Aron je sjajno u danima treninga, kad pronalazite svaki mogući razlog da ne budete tamo. Bacite pogled preko ramena i tu je vaš najbolji prijatelj, vaš partner, vaš saborac iz tima. On nije samo sjajan dečko. On ima istu količinu istinske želje za pobedom drugih ljudi i deli je sa čitavim timom.

U Tokiju, glavni cilj je da pobedim u obe svoje discipline na drumskoj trci i na hronometar. U Riju sam imala malo vremena da se dobro pripremim zato što sam i dalje provodila vreme trenirajući nordijsko skijanje a prebacila sam se na bicikl u svega nekoliko meseci.

Definitivno imam neka nedovršena posla kad budem stigla u Tokio.

Članak je prenet sa portala BBC na srpskom.

Članak je prenet sa portala BBC na srpskom.