Svijet u knjigama: Nesvakidašnja biblioteka i muzej putovanja

Piše: Boris Lalić,  Al Jazeera

U vreme sve veće otuđenosti, u senci svakodnevice u kojoj su mobilni telefoni i svakojaki ekrani postali opsesivna potreba i dominantno interesovanje, odvikavajući naročito mlade od knjige i čitanja – u Beogradu postoji i traje jedna posve neobična institucija – “Adligat”. Pod jednim krovom su biblioteka i muzej književnosti, stotine hiljada knjiga, putopisi i ovekovečena putovanja, dom legata koji vrednosti prošlosti i kulture čuvaju od nakaradne sadašnjosti.

Sama reč adligat bibliotečkim jezikom objašnjena je definicijom “više knjiga u jednim koricama”. A pod “koricama” ove jedinstvene kuće taj pojam je i mnogo više nego simbolički, jer na svojih 1.000 kvadrata podastire raznolikosti kultura sa svih svetskih meridijana i podsećanje na mnoštvo generacija velikana koji su u Srbiji, ali i u svetu, ostavile važan, a mnogi i neizbrisiv pečat.

“Simbolika je i jedinstvo različitosti, koje su kod nas uvek dobrodošle”, kaže Viktor Lazić, direktor Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju “Adligat”.

Viktor je, inače, advokat, a istovremeno književnik i putopisac, svojevrstan avanturista čija opsesija su putovanja, a nadasve je entuzijasta, nadahnut da gotovo svakom poduhvatu kojim se čuvaju i prikupljaju knjige, pisma, najrazličitiji legati i predmeti domaće i svetske kulturne baštine, doda i lični pečat. Tako se u “Adligatu”, uz knjige, smenjuju i nadovezuju artefakti vezani za nacionalnu istoriju i kultutru, ali i kulture drugih naroda, starih plemena u Africi i prašumama ili džunglama Indonezije, uz stotine “sitnica” i eksponata, utihnulih svedoka o različitom bitisanju i običajima drugih civilizacija od kojih bi savremeni svet mogao i što-šta naučiti.

Dva miliona publikacija i 110 legata

Upravo zbog raznovrsnosti, starosti, vrsta pisama i korica, kao i broja neprocenjivo vrednih knjiga, “Adligat” je odavno “ugledna i veoma kredibilna instutucija i pojedinaca” čija veličina govori ne samo imenom već i legatima poverenim Udruženju.

“Adligat” trenutno poseduje oko dva miliona publikacija i 110 legata znamenitih i uglednih ličnosti, ali taj broj, kaže Lazić, konstantno raste i to zapanjujućom brzinom.

Nije slučajno što je ta institucija stekla takvo poverenje jer se dugovečna, kroz već devet generacija pasionirana posvećenost, ali i nesebičnost porodice Lazić da to bogatstvo podeli sa drugima, itekako pročula u svetu kulture i nauke, među istoričarima, državnicima, naučnicima.

Preteča današnjeg “Adligata”, sazdanog na 250 godina dugoj tradiciji familije Lazić, Mihajlo Lazić, počeo je da sakuplja knjige prvih godina XVIII veka, a 1882. Aleksandar Lazić otvorio je biblioteku za javnost. Deleći često burnu nacionalnu istoriju, prvi primerci knjiga biblioteke kojom je započela ta “knjiška misija”, više puta su rasturani ili nestajali u ratnim vihorima, ali su ih potomci ponovo i neumorno obnavljali i obogaćivali.

Najmlađi na vremenskoj liniji “Adligata” i porodice Lazić, tridesetsedmogodišnji Viktor, ne samo da je nastavio htenja svojih predaka, već je, uz pomoć 53 suosnivača Udruženja, proširio i dostigao ambicije koje su, seća se, počele još u detinjstvu, kad je spoznavao prva slova i miris knjiga u kući.

Doživljaj, avantura, iznenađenja

U “Knjizi utisaka” neko je nedavno kratko opisao da je odlazak u tu kuću “doživljaj i avantura”. Teško je uopšte nabrojati iznenađenja za oči i dušu od svekolikih dragocenosti “velikih i malih” ljudi koje su ih ovde pohranili, poklonili, ustupili, donirali ili, naprosto, donosili. Zapravo, uglavnom su to činili njihovi naslednici u želji da sačuvaju uspomene na svoje pretke i podele ih sa budućim pokoljenjima.

Viktor Lazić neumoran je nadalje u tom traganju i prikupljanju zbirki knjiga, slika i predmeta od koji skoro svaki ima svoju malu istoriju i priču. Zato je poseta muzejima i izložbama pod krovom “Adligata” prava avantura, ispreplitana iznenađenjima koja se ne daju ni naslutiti, zidovima što se “otvaraju” pred posetiocima, nenametljivom edukacijom, neočekivanim zanimljivostima. Kad čovek već ne može proputovati globusom, lepo je kad mu se svet “pridruži” na dlanu, u ovom svojevrsnom vremeplovu.

U poseti “Adligatu” svedočimo kako desetak posetilaca, u unapred najavljenoj grupi, radoznalo zaviruje i kroči među police, kroz razne “tajne prolaze”, gotovo sasvim u tišini. Na licima im se smenjuju ushićenost i poštovanje, radoznalost i divljenje. Iza naoko sakrivenih hodnika i polica, odjednom se otvaraju novi prostori, prostorije gde su zaveštane tajne značajnih ljudi, njihovih inspirativnih života, privatne i sveukupne domaće i svetske ostavštine.

U Muzeju knjige putovanja predstavljen je razvoj štampe i originalni primerci specifičnih knjiga, nesumnjivo značajnih za poimanja različitih civilizacija. Knjige štampane na palminom i bananinom lišću, neke ukoričene ljudskim kostima, zatim one ispisane na štapićima od bambusa, jestive knjige od pirinča ili pisane u obliku lepeze za tropske krajeve, kojima se hladiš dok ih čitaš, knjige ispisane na kozjoj, ovčjoj koži ili na nežnoj koži njihovih fetusa.

Sledi i fascinantna biblioteka minijaturnih knjiga, od koji je jedna stala u korice od samo 3,5 centimetra, potom dve majušne police sa bibliotekom klasika jermenske književnosti, koja bi se lako mogla “izgubiti u džepu”.

Slika koju je trogodišnja slonica nacrtala surlom

Mlada voditeljica u “Adligatu” Milica Stojković upotpunjuje posetiocima šetnju kroz lavirinte knjiga pričom kako “malo ko zna da su na Tajlandu knjige nekad pravile od slonovskih izmeta i to iz vrlo praktičnih razloga”. Takva proizvodnja papira, zapravo, ima “ekološko objašnjenje” jer su te životinje vegetarijanci pa se umesto seče drveća koristio njihov “nusproizvod”, koji nema neprijatan miris, ali je bogat celulozom.

Na Tajlandu su, podseća Milica, slonovi i kućni ljubimci, inače, veoma inteligentne, ali i nestašne životinje, pa su meštani, počeli da ih “školski disciplinuju”, doslovce od vrtića do viših škola, a najtalentovanije uče i umetnosti. Svedočanstvo toj priči je uramljeni crtež na kojem je trogodišnja slonica, crtajući surlom, vrlo verno ovekovečila lik nekog svog rođaka. Njen drugi crtež ilustracija je za naslovnicu knjige Nežni džinovi istoka, izložene u Muzeju knjige i putovanja.

Slede “jestive” knjige, nastale od pirinča. Milica pokazuje izloženi primerak uz podsećanje kako je, davnih stoleća, u Kini postojao strah da će bogati Kinezi osiromašiti preko noći, pa su zbog toga su pravili biblioteke od tih pirinčanih knjiga, obezbeđujući tako i “skladišta hrane”.

Zanimljivost je i da se u Etiopiji nekad nije pisalo vreme nastanka knjige već su posebno obučeni monasi, čim je pomirišu, procenjivali koliko je stara.

Knjige-amajlije, koje nisu namenjene čitanju, nose se oko vrata ili iznad nadlanice, a u njima su napisane molitve i citati iz Biblije.

Izložene knjige iz Mijanmara, koje svedoče o relativnosti vremena, pohranjene su u kutiji od tikovine i imaju po osam strana zato što u nekadašnjoj Burmi postoji osam dana u nedelji. Jer, sredu dele na dva dana, od ponoći do podneva i od podneva do ponoći.

Svijet na 1.000 kvadrata

“Knjige me interesuju otkad znam za sebe. ‘Adligat’ je osnovan kao ostvarenje višegeneracijskog sna cele porodice i mog dečačkog sna, a postao je i ostvarenje sna stotina ljudi jer se ispostavilo da su nam istovetne želje i razmišljanja. Imali smo potrebu da stvorimo dom za knjige koji će biti institucija, a kojom će upravljati sami donatori. To je stvaranje svojevrsne porodice knjiških zaljubljenika koji ulazak u to društvo ‘plaćaju’ najdragocenijim što imaju – svojim knjigama. Da bi se to ostvarilo, moja porodica je našu kuću Lazića, u kojoj je trenutno 18 izložbenih salona, ustupila za ovaj projekat. Biblioteka je od samih početaka bila multinacionalna, u skladu sa vojvođanskim tradicijama porodice. Tu se kriju temelji Muzeja knjige i putovanja i opredeljenja da pored nacionalne, prikazujemo svetsku kulturnu baštinu, fokusiranu na knjigu kao temelj celokupne ljudske civilizacije”, priča Viktor.

Do marta ove godine, naglašava, porodična kuća Lazića od 1.000 kvadrata na Banjici “u potpunosti je prikazivala samo legate drugih ljudi i porodica, pošto nam je bio prioritet da pokažemo zaostavštine koje su nam poklonjene”.

“Tek pre dva meseca nastala je prva stalna postavka o porodici Lazić, i to na samo četiri kvadrata. U ‘Adligatu’ su knjige pečatirane pečatom mog pradede Luke Lazića na kojima su i godine 1908. i 1910. Mnoge stranice, koje su nemarni čitaoci iscepali, pradeda je prepisivao sopstvenom rukom kako bi omogućio da se knjige i dalje čitaju. Originalan orman u kojem se čuvaju te knjige star je najmanje 120 godina. Moja porodica čuva i svešteničke knjige stare više od dva stoleća”.

Mnogi ne znaju činjenicu da je u Londonu, u Britanskoj biblioteci, pohranjeno 50.000 digitalizovanih stranica knjižne građe iz Biblioteke Lazić koju je nedavno, podseća Viktor, neko neosnovano proglasio „fantomskom porodičnom bibliotekom Lazić”.

“Digitalizovala ih je, dakle, jedna od najvećih i najuglednijih knjižnica sveta – Britanci su finansirali donošenje skenera u naše prostorije, platili tim ljudi koji je mesecima radio na digitalizaciji te ‘fantomske’ biblioteke i građe koju čuva. U Katalogu Vojnog muzeja iz Pariza je sedam eksponata iz biblioteke Lazić koje smo pozajmili za Izložbu obeležavanja stogodišnjice završetka Prvog svetskog rata, a otvorio ju je predsednik Makron…”

Teslina pisma i rukopis Edisona

U fondu se, osim knjiga, sada nalazi i ceo kutak posvećen kraljevskoj porodici Obrenović sa originalnim nameštajem sa dvora i pismima kralja Milana, zatim dnevna soba Miloša Crnjanskog sa mnogo značajne građe. Tu su i pisma Nikole Tesle o kojima je pisalo 450 medija u 20 zemalja, a pridružen im je i originalni rukopis Tomasa Edisona. Ta beleška o proizvodnji Edisonovog kinematografskog aparata, značajnog za istoriju svetske kinematografije, poklon je donatorke iz Indonezije, otkupljen na jednoj aukciji.

Među eksponatima je i kolekcija upotrebljavanog oružja iz Prvog srpskog ustanka iz zbirke slavnog Joce Vujića, originalno pismo hajduk- Veljka Petrovića, 1.700 dokumenta iz arhive slikara Uroša Predića, 20 pisama slikara Save Šumanovića u kojima pojedina čak imaju njegove crteže.

“Adligat” je trezor i za i 117 originalnih predmeta starih između 2.800 i 600 godina pretkolumbijske umetnosti u legatu ambasadora Ante Ilića, uključujući i skoro hiljadu godina staru odeću starih Inka…

“Tu je još i bezbroj predmeta koji podučavaju, razbijaju predrasude, govore o prošlosti, identitetu i umetničkim vrednostima cele planete, a naročito naših prostora”, nadahnuto objašnjava Lazić.

Među osnivačima “Adligata” su uglednici srpske kulture najrazličitijih opredeljenja i svetonazora, između ostalih, pisci Milovan Danojlić, Pero Zubac, Ljubovije Ršumović, Filip David, Matija Bećković, Miodrag Pavlović, Vladeta Jerotić…

Dugo već, a posebno poslednjih godina, “Adligat” dobija donacije iz inostranstva – u knjigama, pismima, posvetama, predmetima, ali i novcu jer taj ogroman prostor treba održavati.

“Donatori su nam sve češće iz Nemačke, Austrije, Velike Britanije, Francuske i posebno Indonezije i niza drugih zemalja, poput donatorke iz Indonezije koja nas je pitala imamo li, osim Teslinih, i rukopis Tomasa Edisona, koji su se u tom trenutku prodavao na aukciji. Svetski ljudi imaju u nas poverenje, prepoznajući želju da očuvamo ne samo nacionalne vrednosti i istoriju, nego i baštinu svetskih naučnika i njihovih dela”, kaže Lazić.

Zavještanja produžavaju trajanje

Legati su posebna priča. Osim knjiga iz 150 zemalja, Biblioteka Lazić, Muzej knjige i putovanja i Muzej srpske književnosti u Udruženju “Adligat” zasad čuvaju najmanje 110 legata značajnijih srpskih i evropskih književnika, glumaca, intelektualaca – od slavnog nemačkog prevodioca Petera Urbana do Pavla Vuisića, Milovana Danojlića, čitavog niza univerzitetskih profesora poput Ileana Čura, ili Darka Tanaskovića, Zorana Gluščevića, Predraga Pipera, Bogdana Terzića… Naročito su značajni legati književnika Raše Livade i Srbe Ignjatovića.

Pod krovom “Adligata” su i rukopisi i posvete Petra Petrovića Njegoša, Miloša Crnjanskog, Uroša Predića, Laze Kostića…

Na policama je i najmanje pedesetak raznovrsnih primeraka Kurana iz arapskih zemalja, među kojima se izdvaja i zbirka Kurana iz Tunisa, dok je azerbejdžanski posebno umetnički izrađen – na koricama sablje. Zbirku svetskog i nacionalnog umetničkog blaga upotpunjuju albumi filatelije i numizmatike i još bezbroj sitnica kojima bi bila tesna i mnogo opširnija priča od ove.

“Legati nam stižu od Njujorka do Okinave. Znajući ko smo i kako radimo, ljudi često traže naše stručne savete, šalju nam građu od Sejšela do Grenlanda, od Džakarte do Beča i Nemačke. Inače, upravo se priprema za slanje u Srbiju kamion sa više hiljada knjiga koje su prethodnih godina sakupljali austrijski bibliofili za ‘Adligat’”, navodi Lazić.

A što se tiče podrške države Srbije, ona je, tvrdi Viktor, više deklarativna.

“O tome svedoče izuzetno mala sredstva koja dobijamo na projektima, a često i – nikakva”, konstatuje baštinik porodične tradicije, nacionalne i svetske kulture.

To su, nažalost, pokazali i rezultati poslednjeg konkursa Ministarstva kulture i informisanja kojima, za dva projekta kojima je konkurisao “Adligat”, iz državnog budžeta za 2022. nije dodeljen – niti jedan dinar.

Političarima zabranjeno članstvo

Na pitanje šta misli o sve češćim raspravama u javnosti da li je moguće razdvajanje dela od ličnosti autora, kaže da “Adligat” “baštini sve ono što je značajno u jednom vremenu, da bi neki drugi ljudi i u nekim drugim vremenima, prosuđivali”.

“Ne bavimo se vrednosnim sudovima – to ostavljamo budućnosti i ekspertima iz svake pojedinačne oblasti. Zato uvek naglašavam da je ‘Adligat’ jedino udruženje – barem da ja to znam – koje je zabranilo prijem u članstvo političarima. I ko god dobronamerno pogleda strukturu našeg članstva i legata, sve će mu biti jasno”, ističe Lazić.

U “Adligatu” su, kaže, za prijem materijala glavni kriterijumi: istorijski i književni značaj neke ličnosti, vrednost samih materijala – bez obzira na ličnost – i značaj ili uticaj tih ličnosti u okviru sistema “Adligata”. Naravno, dolazi do raznih kompromisa u okviru kombinacije ova tri kriterijuma.

“Ako krenete alternativnim putem, da postanete nekakav moralni puritanac, pa na osnovu svojih shvatanja počnete da procenjujete ko je dovoljno podoban da se njegova građa nađe u muzeju, onda ćete postati loš čovek. Tako ćete lišiti budućnost, neke ljude koji će biti hladne glave i daleko objektivniji od nas danas, mogućnosti da autonomno prosuđuju, objašnjava Viktor.

Međutim, svesni podeljenosti u našem društvu, ogroman trud i energija su uloženi u to da se pod jedan krov objedine značajne ličnosti svih opredeljenja. Ponosni smo na naše članove osnivače “opozicionare“ Filipa Davida, Ljubivoja Ršumovića, Ljubivoja Simovića, na legatarku Svetlanu Cecu Bojković i mnoge druge.

Na putovanjima proveo 14 godina

Kad govori o vlastitim svetonazorima, bliska mu je, kaže, “svaka filozofija života koja ne povređuje druge”.

“Putovanja su me naučila toleranciji i ljubavi prema različitosti. Istakla su ljubav prema prirodi i ugroženosti planete, krhkost ljudskog postojanja, izbrisala su mnoge predrasude koje su raširene na našim prostorima, učinila da budem bogatiji za mnogo više razumevanja i empatije za potpuno drugačije, našim ljudima neobične običaje i kulture”, sabira Lazić u nekoliko rečenica deo svog dosadašnjeg životnog brevijara i skoro 14 godina provedenih na putovanjima.

I kaže, sažimajući priču o misiji “Adligata”: “Nije tu u pitanju samo lepota. U pitanju je suština postojanja. Previše smo uvučeni u sitnu svakodnevicu, tako da lako od drveta ne vidimo šumu, a zaboravljamo šta je istinski važno na planeti”.

Viktor Lazić se na jednom od svojih putešetsvija i povrataka Indoneziji nedavno venčao sa markantnom Indonežankom Itom i ona se od maja 2022. preziva Lazić.

“Godine manje vrede no jedan dan, a život manje nego ljubav”, objavio je Viktor na svojoj Facebook stranici belešku Pola Elijara, uz fotografije na kojima je pred oltarom u Džakarti osvedočen njegov zavet “Indonežanki koja mu je bila suđena”.

Tekst je prenet sa portala Al Jazeera Balkans.