Prošlost vrijedna pamćenja: Od suživota do bratstva i jedinstva

Piše: Tomislav Marković, Al Jazeera Balkans

Otkad nam je nacionalistička ideologija zasela na grbaču, sve je postalo podređeno naciji, uključujući čak nauku i umetnost. Nacionalistički ideolozi, pogotovo oni iz intelektualnih redova, dobrovoljno su na oltar nacionalne ideje prineli sopstvene discipline, pa su tako književnost i istorija postale sluškinje nacije, kao najpogodnija sredstva za oblikovanje poželjnog nacionalnog identiteta. Taj identitet je ekskluzivistički, zasnovan je na isključenju drugog i drugačijeg, na ksenofobiji i šovinizmu, na negovanju mita o posebnosti sopstvene nacionalne zajednice koja je proglašena nebeskim narodom.

Pojednostavljeno viđenje prošlosti, svedeno na nekoliko stereotipa, postalo je dominantno, zahvaljujući udarničkom radu nacional-histeričara i medijske mašinerije koja njihove floskule širi do besvesti. Tako se u javnosti uvrežilo ubeđenje da su se balkanski narodi i narodnosti samo međusobno klali, da nikada nikakvog suživota i saradnje nije bilo, da ne možemo živeti zajedno, kao da je u pitanju nekakav usud i nepromenljiva sudbina. Naravno, naš narod je uvek bezgrešan i čist, mi smo junaci, a svi drugi su zlikovci i razbojnici.

Takva iskrivljena, crno-bela slika zacementirana je školskim udžbenicima koji više liče na “priručnike za predvojničku obuku”, što reče Dubravka Stojanović, nego na knjige iz kojih će deca dobiti istinita i objektivna saznanja o prošlosti.

Kuriozitet u evropskim razmjerama

Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji pokrenuo je novu ediciju “Obrazovanje”, a kao prvo izdanje u edicija objavljena je knjiga Prošlost vredna pamćenja. Tekst su napisali istoričari dr. Srđan Milošević i dr. Aleksandar R. Miletić, a ilustracije je nacrtala Darinka Pop-Mitić. Ovaj alternativni udžbenik istorije drugačije posmatra našu prošlost, bez nacionalističkih predrasuda i stereotipa, te istorijskim činjenicama remete ustaljeni mrziteljski narativ.

Na početku knjige autori navode da su u Prvom srpskom ustanku obe strane postupale svirepo prema civilnom stanovništvu. Nakon pogroma muslimana 1807. godine bilo kakva mogućnost sporazumnog rešenja sukoba nije dolazila u obzir, većina ustaničkih vođa je nakon poraza našla utočište u Habsburškoj monarhiji, a povratak turske vlasti obeležili su “odmazde, represalije i neobuzdano nasilje nad domaćim stanovništvom”.

Drugačija je bila situacija u Drugom srpskom ustanku, što pokazuje koliko je knjaz Miloš bio ozbiljnija politička figura od Karađorđa. Istoričari navode da je “posle pobede u bici na Ljubiću 1815, Miloš izvlačio iz ruku ustanika ranjene Turke, kao i žene i decu i stavljao ih pod svo­ju zaštitu”. Ranjenicima je pružana pomoć, a žene i deca su poslati u Užice pod naoružanom pratnjom koja ih je štitila. Slično se Miloš Obrenović ponašao i prema zarobljenim turskim velikodostojnicima, pa je zahvaljujući svemu tome uspeo da u mirovnim pregovorima s Portom izbori autonomni status srpskog naroda. Donet je hatišerif 1830. godine koji propisuje da muslimani u Srbiji mogu živeti samo u ne­koliko gradova.

U Beogradu je muslimanska zajednica živela na Dorćolu, srpski deo varoši je počinjao na Terazijama, a centar mu je bio u Savamali. Između ova dva dela varoši održavane su normalne trgovačke i druge veze svakodnevnog života. Posebno je zanimljivo da su Srbi masovno živeli u turskim kućama kao podstanari. Milošević i Miletić zaključuju: “Ovaj izuzetni primer koegzistencije ljudi koji su pripada­li različitim upravnim sistemima, konfesijama i narodima predstavljao je svojevrsni kuriozitet u evropskim razmerama”. O tome se ne uči u našim školama, niti za to naša javnost zna, jer se to ne uklapa u dominantnu nacionalističku ideologiju. Za nju je bitno samo da je miran suživot prekinut 1862. kada je zbog incidenta na Čukur česmi pokrenut lokalni rat između Srba i muslimana.

Nepoznata deklaracija o pravima čovjeka

Poseban deo knjige posvećen je građanskoj emancipaciji Jevreja. Istoričari su opisali evropski okvir, naglašavajući da su Jevreji svuda u Evropi bili diskriminisani, te da je njihovo izjednačavanje u građanskim pravima sa ostatkom stanovništva išlo postepeno. Tu je prednjačila Holandija koja je bila čak ispred Francuske, a na začelju je Rusija, gde su Jevreji postali ravnopravni građani tek posle Oktobarske revolucije. Autori navode svojevrstan paradoks – antijevrejski propisi su doneti pod ustavobraniteljima, tako da su “Jevreji imali puna građanska prava samo na teritorijama koje su i dalje bile pod suverenitetom osmanskih vlasti”, na primer u Beogradu ili u Šapcu.

To se promenilo tek sa povratkom iz progonstva knjaza Miloša koji je poništio diskriminišuće odredbe prema Jevrejima dekretom br. 4417, od 26. septembra / 8. oktobra 1859. u kojem je proklamovana jednakost i sloboda svih građana Srbije. Istoričari zaključuju: “Ovaj dekret koji je izdat u Kragujevcu, u srpskim razmerama ima, tj. trebalo bi da ima, značaj au­strijskog Patenta o toleranciji ili francuske Deklaracije o pravima čoveka. On je međutim potpuno nepoznat srpskoj javnosti, verovatno zato što u sebi skriva prećutanu istinu o domaćem antisemitizmu”.

Ustavobranitelji su zabranili Jevrejima trajno nastanjivanje u Srbiji, a onima koji su se zatekli u srpskim gradovima bilo je namenjeno proterivanje. Međutim, nije to uvek išlo baš tako glatko. Milošević i Miletić navode slučaj Jakova Jozefovića iz Kragujevca, zanatlije tekstilne struke, u čiju je odbranu stalo građanstvo. Kragujevčani su u junu 1847. napisali “svideteljstvo” (peticiju) kojom su zatražili od nadležnih da ostave Jozefovića da živi u Kragujevcu. Od 40 potpisnika peticije “samo dvojica ili trojica potpisanih bili su Jevreji, a ostali lokalni Srbi, što ukazuje na lep primer građanske hrabrosti, ljudske solidarnosti i uzajamnog pomaganja u ne­volji”. Knez Aleksandar Karađorđević stao je na stranu potpisnika peticije, pa je Jozefović, posle dodatnih natezanja sa Popečiteljstvom i ponovne kneževe intervencije, nastavio da živi u Kragujevcu.

Građanska hrabrost Dimitrija Tucovića

Posebno poglavlje posvećeno je albansko-srpskim besama, sudovima koje su početkom XX veka formirali Albanci i Srbi kako bi rešavali lokalne probleme i međusobice. Te ustanove koje su potekle iz baze, od građana koji su želeli da žive zajedno u miru i međusobnom poštovanju, izazivale su oduševljenje kod Milana Rakića, pesnika i diplomate koji je u to vreme bio vicekonzul u Prištini. To je potrajalo dok se nacionalistička država nije umešala i razorila lokalnu inicijativu. O tome je bilo reči na ovom mestu u tekstu “Laž o vjekovnoj mržnji između Albanaca i Srba”. Posebno poglavlje posvećeno je muslimanima koji su učestvovali u odbrani Beograda u Prvom svetskom ratu, o čemu sam pisao u tekstu “Neznani junaci: Albanci i Bošnjaci u srpskoj uniformi”.

Autori posebnu pažnju poklanjaju ličnosti Dimitrija Tucovića, njegovoj knjizi Srbija i Arbanija, kao i tekstovima objavljivanim u Radničkim novinama u kojima se govori o srpskim zločinima tokom Balkanskih ratova i kolonijalističkom odnosu prema novoosvojenim zemljama u kojima su Srbi bili manjina.

“Trebalo je, naime, imati građanske hrabrosti, usred ratnog oduševljenja i opijenosti pobedama u Balkanskim ratovima, upozoriti svoje sugrađane da je srpsko osvajanje Albanije prvi put sa lica srpskog naroda skinula veo jedne poštene na­cije koja se bori za svoje oslobođenje. Ne manje građanske hrabrosti trebalo je da se kaže da je Srbija svojim odnosom prema zaposednutim teritorijama ‘dostojno stupila […] u (kolonijalno) društvo Engleza, Holanđana, Francuza’”, pišu Miletić i Milošević.

Na prvi pogled paradoksalno, ali zapravo savršeno logično istoričari zaključuju da je upravo Tucović “upisao Srbiju svog vremena među civilizovane države sveta”. Zrelost jedne političke zajednice određuje se sposobnošću za samorefleksiju, za bespoštednu kritiku okrenutu prema svojima, za realistično i objektivno sagledavanje slabosti i mana sopstvene zajednice i nacije.

Njemačka partizanska četa

U poglavlju o Drugom svetskom ratu autori su se usredsredili na internacionalističku agendu Narodno-oslobodilačkog pokreta, nasuprot nacionalističkom divljanju kvislinških snaga. Tu su izdvojili primere koji govore o inkluzivnosti partizanskog pokreta u kojem su čitave brigade bile sastavljene od Italijana, Mađa­ra ili Albanaca, čije su matične države učestvovale u okupaciji Jugoslavije. Posebno je zanimljiva partizanska četa u kojoj su se borili Nemci, pod zasta­vom vajmarske Nemačke na kojoj se nalazila crvena zvezda petokraka, a naredbe su izdavane na nemačkom jeziku.

“Četa je bila nazvana po Ernstu Telmanu, vođi nemačke Komunističke partije, koji je bio i njen kandidat za predsednika Nemačke, a po dola­sku na vlast nacista bio zatočen. U vreme formiranja čete on je još uvek bio živ, ali je u avgustu 1944. godine pogubljen u logoru Buhenvald. Po svojoj eponimnoj ličnosti i pripadnici ove čete nazivali su se telmanovci”.

Na čelu nemačke partizanske čete nalazio se Rudolf Vaupotič, njegov zamenik je bio Jozef Kirhner, komesar Ivan Johan Muker koji je u ratu izgubio dva sina partizana Ivana i Augusta. Ivan Muker je po završetku rata proglašen za narodnog heroja, a po njemu se i danas zove jedna škola u Smederevskoj Palanci, gde je porodica Muker živela do rata. U četi je bilo i žena, sekretarka skojevske organizacije bila je Beta Štimberger.

Ideal bratstva i jedinstva

Završno poglavlje posvećeno je socijalističkoj Jugoslaviji, pre svega emancipatorskim i modernizacijskim praksama ove do sada neprevaziđene državne forme u istoriji naših naroda i narodnosti. Autori ističu princip nacionalne ravnopravnosti na kojem je počivalo socijalističko društvo: “Jedan od prvih zakona koji su doneti (već u maju 1945. godine) bio je zakon koji je zabranjivao širenje nacionalne, rasne i verske mr­žnje i razdora, sa vrlo strogim kaznama za prekršioce”.

U Ujedinjenim nacijama Jugosloveni su zastupali najprogresivnija stanovišta u pogledu zaštite prava manjinskog stanov­ništva na međunarodnom nivou. Ovakav pristup samo je produbljivan sa ulogom Jugoslavije u Pokretu nesvrstanih; konačno, pripadnici ma­njinskih naroda bili su zastupljeni u najvišim organima Saveza komuni­sta i državnih vlasti. Autori porede međuratnu i posleratnu Jugoslaviju, donoseći sledeći zaključak: “Kada se uporedi dostignuti nivo pokrivenosti radničkog osiguranja, zdravstvene zašti­te, ženskih građanskih prava i sloboda i uslova stanovanja, situacija u socijalističkoj Jugoslaviji je tako unapređena da izgleda kao da je reč, ne o različitim državama već o različitim stolećima i civilizacijama ra­zvoja”.

Poseban deo posvećen je ideologemi bratstva i jedinstva, za koju autori pišu da je bio “ideološki slogan, kakav je neophodan svakom društvenom pokretu kao sažet izraz njegove suštine”. Ova parola nastala je na tragu ideala Francuske revolucije – sloboda, jednakost, bratstvo. Poslednjih decenija nacionalisti svih boja ismejali su, falsifikovali i iskrivili slogan o bratstvu i jedinstvu do neprepoznavanja. Ne radi se ni o kakvom patrijarhalnom bratstvu, niti o jednoumlju i prisilnom jedinstvu, već o nečemu sasvim drugačijem. Ta parola je “predstavljala ideal mogućeg jedinstva u različitosti nacionalnih identiteta”.

Uloga ove ideje u Jugoslaviji, u svim njenim republikama je bila jasna – “brat­stvo i jedinstvo služilo je kao vezivno tkivo posle tragičnih iskustava, koja su bila snažno obeležena etnički motivisanim nasiljem”. Nije ni čudo što su nacionalistički huškači i revizionisti udarili svim snagama na ovu parolu kao na svog zakletog neprijatelja. Jer je njihov mračni, krvavi svet nezamisliv u društvu gde postoji nacionalna ravnopravnost svih, gde nijedna nacija nije iznad neke druge, gde čoveka ne određuju krv i tlo, već dela i ideali kojima stremi.

Udžbenik za svjetliju budućnost

Knjiga Prošlost vredna pamćenja napisana je iz univerzalne humanističke perspektive, na prvom mestu je pojedinac i njegova sloboda, dostojanstvo ličnosti i poštovanje ljudskih prava svakog čoveka, zato se toliko razlikuje od dominantnog šovenskog diskursa. Zaista postoji u našoj istoriji mnogo šta vredno pamćenja, odatle bismo mogli mnogo da naučimo, zarad izgradnje nekog drugačijeg i boljeg društva.

Priče o vekovnim mržnjama i neprijateljstvima su puke nacionalističke floskule koje služe da bi nas držale u podjarmljenom položaju, da nikad ne izađemo iz šovinističkog brloga u kojem je samo nacionalističkim moćnicima dobro. Nismo se samo međusobno ubijali, nego smo umeli i da živimo zajedno kroz istoriju i da se borimo za istinske vrednosti, mahom sadržane u antifašizmu.

Velika je šteta što knjiga koju su napisali Srđan Milošević i Aleksandar R. Miletić nije zvaničan udžbenik istorije za učenike u našim školama. Sa ovakvim udžbenicima i profesorima mogli bismo da se nadamo nekoj svetlijoj budućnosti.

Tekst je prenet sa portala Al Jazeera Balkans.