Korona, tržni centri i ‘crvene vještice’

Piše: Zorana Šuvaković

Živimo u bajkovitim vremenima, gde se naspram nauke i statističkih podataka o pandemiji sa vrha državnih ustrojstava promovišu mitovi o nevidljivom čudovištu koje je grunulo iznebuha. Koliko je puta samo do sada bilo izrečeno da je korona pobeđena, ili da ova goropad može da nestane iz naših života samo ako ponovo glasate za one iste koji su i do sada bili na vlasti. Sa jedne strane su ti i takvi “pobednici”. Sa druge su izdajnici, ili “crvene veštice”, koje, udružene sa koronom, pokušavaju da podriju zlatno doba kapitalizma. Primera da se profiteri ne odriču svog utvrđenog stila ima na pretek. Budućnost će po njima biti zlatna samo ako se do najsitnijih detalja vratimo u pređašnje(ne)normalno stanje:.

Gradonačelnik Beograda je lekar. Trebalo bi da leči glavni grad, ili bar da ne dozvoli da se on dalje razboljeva. Ali, umesto lečnika koji se ne čuje ni ne vidi, na delu je, usred vanrednih zdravstvenih uslova, zamenik gradonačelnika Goran Vesić. I on nam, četiri dana posle parlamentarnih izbora, kada je već bilo svima jasno da epidemija bukti, otvara ogromni novi tržni centar na Zvezdari, “spreman da ugosti ljubitelje šopinga i zabave”. Zajedno sa investitorima, u udarnim vestima nabraja koje su sve firme dovukle robu na prodaju, ističe da će parking za hiljade automobila biti besplatan. Bestidno nam nameće inovativni slogan ovog novog potrošačkog svetilišta: “Budi ono što jesi!”

Glavni grad Srbije nema trenutno nijednu praznu postelju u bolnicama, a upravo je otvoren jedanaesti tržni centar tamo gde su nekada bile šume. Plan je naših (raz)graditelja da se u toku ove godine otvori još jedan još hiperluksuzniji u središtu “Beograda na vodi”. I pored svega, predsednik Srbije Aleksandar Vučić prekorava region i Srbiju. Čini mu se kao da se “na mala vrata komunizam vratio”, pa svi traže pare kojih nema. Eh, te zle “crvene veštice”, kako su se namerile da zlatnim dečacima pokvare igru.

I heroji moraju plaćati parking

Iz modernog Londona stižu donekle slične vesti. Zdravstveni radnici u Engleskoj moraće da plaćaju parking ispred bolnice u kojoj rade. Tako je odlučila vlada Velike Britanije – šest, sedam i osam funti, zavisno od vremena koje provedu na radnom mestu. Predlog da se “naši heroji, koji ulažu nadčovečanske napore kako bi spasli živote”, oslobode te obaveze i troškova u “postkorona dobu” nije prošao. Lekari i medicinske sestre su spasli život Borisu Džonsonu, kad je oboleo od korona virusa, ali to ne znači da će premijer i njegov torijevski tim uzmaknuti od svojih principa takozvane tržišne ekonomije. Potrošači, pa i medicinske sestre, ovlašćeni su na besplatni parking pred tržnim centrima ako su krenuli da kupuju. Ako su krenuli da rade, parking im je na izvol’te samo u vreme korone. Lekari će dobiti ordene, plakete lente i aplauze, ali niko im neće vratiti ogromne pare  koje su uložili u svoje školovanje. Kreditorima korona nije omekšala srce.

U Beogradu, gde sistem puca od ogromnog broja pacijenata, koji sa visokom temperaturom satima čekaju na pregled i test, preko noći je jedna od najskupljih privatnih klinika za 30 odsto povećala cenu rendgenskog pregleda pluća. Po tržišnom pravilu da veća tražnja diže cenu usluga. Čak i kada je reč o zdravlju. Epidemije su kroz istoriju primoravale ljude da raskinu sa prošlošću i iznova zamisle svet. Da li će nas ova epidemija prizvati pameti?

Mnogi čitaoci pomno prate indijsku književnicu Arundati Roj (Kod nas je poznata po romanima  Bog malih stvari, Ministarstvo neizmerne sreće.) Ona je, u eseju pisanom početkom aprila, predočila da je pandemija, u stvari, kapija, “prolaz između svetova, ovog ili onog koji dolazi”. Opisujući slom najbogatijih zemalja sveta, gde prizori bolesnih ljudi izbačenih na ulicu nalikuju literarnim ili filmskim distopijama, dobitnica Bukera i neumorna aktivistkinja poziva da iskoristimo vrata koja nam se otvaraju: “Možemo odlučiti da kroz nju (kapiju) prođemo vukući za sobom leševe naših predrasuda i mržnji, naše pohlepe, naših banaka podataka i mrtvih ideja, naših mrtvih reka i zadimljenog neba… ili … možemo proći lako, s malo prtljaga, spremni da zamislimo drukčiji svet.”

Zdravorazumski bi bilo da taj drugačiji svet podrazumeva zdravstvenu zaštitu za sve, krov nad glavom za sve, školovanje bez dugova i Zeleni nju dil… Ali, kako primećuje levičarska kolumnistkinja Naomi Klajn, samo nedelju dana pre nego što je pandemija pogodila SAD, te su ideje proglašene za suviše radikalne. Setimo se da su čak i demokrate okvalifikovale progresivnog senatora Bernija Sandersa za suviše revolucionarnog jer zahteva da se većim porezima na profitere obezbedi univerzalna zdravstvena zaštita, pristupačnije školstvo i humaniji uslovi rada. A evo, pre samo neki dan osamdesetak svetskih milijardera potpisali su peticiju u kojoj odlučno traže ono isto što zahteva i Sanders. Dotični bogataši, među kojima su i Diznijevi naslednici, traže da ih vlasti što pre i što više trajno oporezuju. Shvatili su da će im sav kapital propasti ako čovečanstvo nastavi da se ovom brzinom razboljeva.

Kapitalisti i dileri – motiv je isti

Da se upravo takvih promena plaši desnica, dokazuje svakodnevno Donald Tramp. Baš na dan kada je u sedam američkih saveznih država zabeležen rekordni broj novoobolelih od COVID-19, pred skupom od oko oko 8.000 ljudi, naguranih u amfiteatar pod planinom Rašmor, gde su uklesane biste četvorice američkih predsednika, Tramp je ljude koji protestuju zbog rasne diskriminacije i nejednakosti označio kao “podivljalu gomilu”, čiji je cilj da poništi američku istoriju i izvede levičarsku revoluciju. Kao da su povici i bes protiv policijske brutalnosti nad Afroamerikancima izraz divljaštva, a ne pokušaj da se najzad izbrišu toksični ostaci robovlasništva u zemlji koja se diči ljudskim pravima i slobodama.

Istovremeno, u Americi raste netrpeljivost prema Azijatima, o zidu koji “zaustavlja i pobeđuje koronu” da se  i ne govori. Tramp ga je obećao “beloj Americi”, kao projekat na granici sa Latinskom Amerikom koji fizički sprečava dolazak “hordi kriminalaca”. Po njegovom viđenju, koje je lako zadobilo mnoštvo pristalica, Latinoamerikanci su krivi što se opijatska groznica širi po siromašnim predgrađima saveznih država. A odavno se već zna da narko karteli rade isključivo po tržišnim principima kapitalizma, istim onim po kojima njujorški magnat na privremenom radu u Beloj kući gradi svoje hotele. Gde ima potražnje, tu stiže i droga. Materijalni profit je na prvom mestu.

A kako borba protiv bolesti izgleda u Kubi, tom oklevetanom komunističkom ostrvu, sa najvišim brojem lekara na hiljadu stanovnika (New Scientist), gde doktora ima i za izvoz, ali toalet papira, često ni osnovnih namirnica, nema ni na tačkice. Tek poneki medij na engleskom govornom području nalazi za shodno da, u jeku goruće pandemije u SAD-u i latinoameričkim zemljama, istakne kako je Kuba, ostrvo sa oko 11 miliona stanovnika, blagovremenim  sveobuhvatnim i preventivnim merama uspešnije od svih drugih zemalja na zapadnoj hemisferi suzbija pandemiju. “Ono što zdravstvenom sistemu nedostaje u medicinskom materijalu, to Kuba nadoknađuje radnom snagom”, ističe londonski New Scientist. List navodi da je, “pre nego što je prvi slučaj COVID-19 zabeležen u Kubi, vlada razaslala timove lekara, zdravstvenih radnika i studente medicine da se od vrata do vrata obrazuje stanovništvo o novoj bolesti”. Ljudi sa respiratornim smetnjama upućivani su da se jave u izolacione centre unapred osposobljene za tu namenu.

Kome i zašto smetaju kubanski ljekari?

Ako sumnjate u uspeh Kube u suzbijanju epidemije i ako ste s pravom obazrivi prema zvaničnim podacima iz Havane, pročitajte šta kaže jedan od najcenjenijih virusologa Amilcar Perez Riverol, Kubanac, koji se, posle studija medicine, mastersa i doktorata u Havani, postdoktorata u Danskoj, trenutno stacionirao kao profesor na Univerzitetu u Sao Paulu, gde je pandemija odnela rekordni broj žrtava. Uz mnoštvo uporednih krivulja, nalaza i podataka iz relevantnih laboratorija u svetu, bez ikakvog politiziranja, ovaj naučnik odaje priznanje “jakom i dobro struktuiranom zdravstvenom sistemu u Kubi”, koje je pokazalo da su preventiva i nefarmaceutska medicina ublažile epidemiju korone na ostrvu. Glavnu ulogu je u Kubi odigrala primarna medicina”, dodaje Peres Riverol, ali takođe se mora odati priznanje vlastima što su pripremili čitav dijagnostički sistem 60 dana pre nego što je i jedan slučaj dijagnostikovan.

Ali, dok su Italijani, usred najgoreg evropskog žarišta epidemije, aplauzom dočekivali kubansku medicinsku brigadu, kojoj je prvi put dozvoljeno da pomogne jednoj zemlji iz Evropske unije, u SAD-u se pripremao akt kojim se osuđuju države zbog prihvatanja pomoći iz komunističke Kube. Republikanski senatori traže da Stejt Department napravi listu zemalja koje primaju kubanske medicinske radnike i da se one označe kao države koje potpomažu trgovinu ljudima. Na crnoj listi će se naći gotovo sve najsiromašnije afričke zemlje gde su Kubanci herojskom borbom rizikujući svoje živote suzbijali i epidemiju ebole, kad niko drugi iz zapadnog sveta nije hteo tamo ni da priviri.

Kubanske doktorske brigade trenutno pomažu obolelima od COVID-19 u dvadesetak zemalja, od Jamajke, Kenije, Perua, Saudijske Arabije do Južne Afrike i Turske. Po navodima Svetske zdravstvene organizacije, Kuba, sa 8,19 lekara na 1.000 stanovnika, ima proporcionalno najveći broj lekara na svetu. O tome piše i Blumberg, navodeći da je ova zemlja, koja je, zbog komunističkog režima, pod višedecenijskim sankcijama, prihoduje od slanja lekara na misije po svetu. Samo pre dve godine, kako se navodi, na ovaj način država je zaradila 6,4 milijardi dolara. Američku administraciju navodno brinu niske zarade kubanskih lekara u inostranstvu. I još više to što ovakvom mekanom diplomatijom kubanski režim o istom trošku popravlja svoj rejting u svetu, puni ispražnjeni budžet i produžava opstajanje nedemokratskog jednopartijskog sistema.

Lijek nećemo naći u šoping molu

Teško je objasniti ovaj savremeni paradoks: Vlast koja pati od netolerancije i kažnjava neistomišljenike ima odličan zdravstveni sistem, koji spašava živote i leči ljude brže, bolje, uspešnije i jeftinije nego što se oni mogu izlečiti u nekim od najbogatijih zemalja u svetu. Na Kubi, naravno, ne cvetaju ruže, hronične nestašice nisu rezultat samo višedecenijskih sankcija, još uvek ima političkih zatvorenika krivih što drugačije misle… Ali, u ovom trenutku, očiglednije je nego ikad ranije da se neki recepti moraju preuzeti i iz socijalizma, od tih “crvenih veštica”, kojim nas plaše desničarske vlasti.

Lažu vas kad vam kažu da ćete lek za COVID-19 naći u šoping molu. Istinitije je zapažanje američke feministkinje i književnice Rebeke Solnit, koja veruje u sposobnost čoveka da u vremenu krize i posle nje izgradi novi i drukčiji svet. Ona to, na primeru svoje zemlje, objašnjava u intervjuu koji je dala madridskom El Paisu: “Ne mogu da slavim ovu pandemiju, jer mnogi ljudi preživljavaju veliku nesreću. Ali, ona nam je oduzela izgovor da ništa ne može da se promeni.” Solnit nalazi da je u SAD-u sazrela svest o potrebi za univerzalnom zdravstvenom zaštitom i minimalnim primanjima koji će pokrivati troškove života. Pandemija je antikapitalistička, zaključuje ona. Jer nas uči drugim načinima života.

Antikapitalizam ne podrazumeva da ćemo, poput Kubanaca, kupovati hleb i ulje na tačkice. Ali, svakako isključuje mogućnost da nam Beograd vodi čovek koji krči šume da bi na zgarištu gradio raj za kupoholike.