Balkan – plodno tlo za satiru

Piše: Branka Selakovic

Osmeh deteta i voljene osobe, osmeh novom danu, osmeh prijatelju… Glasno smejanje šalama, vicevima, dosetkama. Smeh do suza gledajuci komediju na filmskom platnu ili pozorišnoj sceni. Smeh kao lek, rekli bi mnogi.

Nije lako izazvati smeh kod publike. Satiru, aforizme i komedije mnogi smatraju neprimerenim i uvredljivim. Satiricni tekstovi uz upotrebu hiperbole i groteske na duhovit nacin skrecu pažnju na društvene nedostatke i mane. Satira istovremeno zabavlja i uveseljava, ali svojim gorkim nijansama kritikuje, opominje i angažuje. Autori moraju biti britki, pronicljivi, precizni u uocavanju karakteristicnih osobenosti koje smeštaju u odredeni društveno-politicki kontekst.

Pored globalnih tema gde se narodima i odredenim grupacijama, kao i poznatim pojedinicima i pojavama, pripisuju odredene dispozicije koje su univerzalno prepoznatljive kao smešne, postoje i lokalne teme. Pojedine su aktuelne u datom trenutku, a neke su prisutne odvajkada i cini se trajace vecno. Vicevi o policajcima, plavušama, sveštenim licima, politicarima, Muji, Hasi, Fati, Eri i Pirocancu postali su deo folklora. Uz male izmene decenijama se prepricavaju gotovo isti vicevi i aforizmi.

Aforizmi Aleksandra Stojadinovica

Naši politicari su vredni kao mravi. Ni termiti im nisu ravni.

Država brine o onima kojima je najteže. Ali ovde je, izgleda, najteže onima koji vode državu.

Svaka vaška obaška… Ili, drugim recima, ujedinjena opozicija Srbije!

U vladajucoj stranci ima više pocasnih, nego casnih doktora nauke.

Jesam ja za transparentnu vlast. Ali ovi su baš providni.

Sa istorijske distance satiricni tekstovi su od velikog znacaja za razumevanje duha jednog vremena i naroda. Tako o mnogim pojavama koje su bile aktuelne u tadašnjem društvu doznajemo iz komedija Jovana Sterije Popovica i Branislava Nušica, pripovedaka Radoja Domanovica i Branka Copica, ali i satiricnih casopisa Stradija, Danga, Ošišani jež, kasnije Jež, u kojem su tekstove i karikature objavljivali i Pjer Križanic i Zuko Džumhur, potom Student i Bre. Nestankom vecine ovih casopisa, ali i digitalizacijom primat su preuzeli portali i televizijske emisije.

Srbija i Balkan su plodno tle za satiricare, za duhovite ljude koji kroz šalu ne samo da ublažavaju svakodnevicu nego i gorko progovaraju o društveno-politickim prilikama i njihovim nosiocima. U Beogradu se održava Medunarodni festival humora i satire Satira fest, a tu su i Nušicijada u Ivanjici i Šabacka civijada, belosvetski festival humora i satire.

Šta inspiriše današnje satiricare, sa kojim izazovima se suocavaju i kakvo je savremeno poimanje humora pojasnili su Aleksandar Stojadinovic, Miodrag Stošic i Dalibor Ðordevic.

Koje su pojave i dogadaji satiricarima neiscrpne teme?

Stojadinovic: Oštica satire je po definiciji usmerena na vlast, bilo da je rec o pojedincu ili grupi. Kao teme nimalo ne zaostaju društvene manjkavosti, ali ni ljudske slabosti poput sebicluka, pokvarenjaštva, lopovluka i gluposti.  Nažalost, živimo na prostoru gde je vlast decenijama unazad u strasnoj ljubavnoj vezi sa sebiclukom, pokvarenjaštvom, lopovlukom, a narocito sa glupošcu. Na žalost za sav normalan svet, ali „na srecu“ za nekoga ko se bavi satirom.

Ðordevic: Satiricari po definiciji žele da poprave društvo u kom žive. Što je društvo neuredenije, raštimovanije, necivilozovanije, to satiricari pojacavaju svoju kritiku prema glavnim akterima u društvu, prema politicarima i glasacima. Ljudska glupost je, naravno, konstanta koja traži karikiranje, karikaturu, jer je cesto zamaskirana, nevidljiva na prvi pogled.

Stošic: Najjednostavnija definicija satire je ona po kojoj satira nastaje opservacijom stvarnosti. Satiricar posmatra stvarnost, i kada primeti da je neka pojava došla na jedan korak od gluposti, on napravi taj korak u svom aforizmu, humoreski ili pozorišnom komadu. U tom smislu, sve može da bude predmet satire, a u ovom našem svetu, u takvom kakav je, sve i jeste njen predmet. U moru neiscrpnih tema izdvajaju se: politika i stalni sukob malog coveka našeg podneblja i sveta, sa druge strane.

Aforizmi Miodraga Stošica

”Ja tajkun? Ma jahte, molim vas…”

Zabranjeno širenje lažnih vesti! Širi dalje!

Moja sestra je jako inteligentna. Iako joj fakultet traje šest godina ona je uspela da se uda za tri.

Voda živi životom malog coveka. Napoleona.

Da li vam se cini da autori savremenog zabavno-humoristickog programa cesto podilaze publici i nude vec proveren humor?

Stojadinovic: Iako je ovde manje cenjen od satire, dobar humor je mnogo teže pisati. Satira može, ali ne mora da zasmejava. Humor jednostavno mora. Ako nije smešno, nije humor. Kod nas nije rec o podilaženju publici, vec o pokušaju, rekao bih uspešnom, da se publici formira ukus jeftinim, bezveznim humorom na prvu loptu. Ljudima koji su se nekada smejali Miji i Ckalji, zatim Sajnfeldu i Prijateljima, sada su i Kursadžije klasici humora.

Ðordevic: Da, stvara se takav utisak. No, ne bih za to krivio autore. Previše smo kao civilizacija otupeli na senzacije u stalnoj težnji ka novim. Malo toga uspeva da nas trajno šokira i pokrene na akciju. A obrasci stvaranja humora nisu beskrajni, samo je pitanje nivoa kreativnosti i inspiracije u variranju istog ili slicnog, vec videnog.

Stošic: Kada se humor popne na nivo TV emisija onda postane proizvod i potpada pod zakone tržišta. A proizvod mora da se proda što vecem broju ljudi jer od profita zavise plate zaposlenih, i tako u krug. Zato veliki mediji idu putem proverenog humora koji ce se „isplatiti“. Na svu srecu, moderno doba nudi autorima mogucnost da predstave svoj rad cak i onda kada je „neprofitabilan“, što mnogi i cine.

Sve je veci broj stend-up komicara i televizijskih emisija koje su ili u celosti humoristicne ili imaju satiricne rubrike. Koliko je u Srbiji, ali i na Balkanu razvijena industrija humora?

Stojadinovic: Pre bih rekao da se ovde radi o manufakturi humora, nego o industriji, narocito kada se radi o stend-ap sceni. Tek nekoliko TV formata ima iza sebe infrastrukturu za koju bi se moglo reci da je na industrijskom nivou. Ali u odnosu na kvantitet, kvalitet je više nego dobar.

Ðordevic: Satira i humor jesu i kod nas prepoznati kao poželjan ventil i stvaraocima i publici. Bojim se da su sistemi do te mere postali imuni na satiru da pametniji i manje rigidni dozvoljavaju ovakve oduške, stvarajuci tako privid demokraticnosti, a oni manje pametni progone karikaturiste i proteruju satiru sa režimskih kanala.

Stošic: Ako govorimo o humoru kao industriji, ona postoji odavno ali se poslednjih desetak godina razvija i kao „privatan biznis“. Kao posao van okvira zvanicnih institucija. Stand up komicari grade svoju karijeru samostalno, bivajuci sopstveni scenaristi, režiseri i glumci. Mladi snimaju podkaste na youtube-u a i mnogi glumci gledaju da se plasiraju na taj teren. Tako da industrija postoji, ali je njen ekonomski saldo i dalje mizeran u odnosu na kolege sa Zapada.

Politicari kao najcešci akteri satiricnih prica, aforizama i karikatura neretko negativno reaguju na iste. Mnogi autori su bili progonjeni i kažnjeni zbog svog rada. Koliko je prisutna cenzura, ali i autocenzura?

Stojadinovic: Ima i jednog i drugog. Autocenzura je, kao najgori vid samoponiženja, poprimila razmere epidemije. Ali, za razliku od korone ili malih boginja, vlastima je u interesu da se ova epidemija širi. Politicari, narocito iz aktuelne vlasti, negativno reaguju na satiru zato što su u tom smislu potpuno inferiorni i ne umeju da odgovore. Oni su mahom ljudi bez duha. A živeti bez duha je najblaže receno – pakao. Ne razumeju da je, kao što je posao lekara da leci, a glumca da glumi (da parafraziram Koštunicu), posao satiricara da ismeva vlast. Ko god da je na vlasti. Tako sam cinio pre ove vlasti, tako cinim za vreme ove vlasti, tako cu ciniti i ako ova vlast ikada ode.

Aforizmi Dalibora Ðordevica

U zemlji nepismenih važe nepisana pravila.

Za dobrog glasaca nema loših medija.

Nemamo više politicku krizu. Sad imamo talacku.

Nismo mi ni pro-americki, ni pro-ruski. Mi smo pro-pali.

Postao sam aforisticar. Povuklo me loše društvo.

Ðordevic: Obe nijanse cenzure su prisutne kod nas. Poznajem dosta satiricara u Srbiji koji nisu narocito hrabri ljudi. Da su hrabriji bili bi politicki aktivni. Ovako, zavijeno u oblandu satire, uvek mogu da kažu kad zagusti – Hehe, pa dobro, šalimo se malo! Zato kod dobrog dela njih vidimo da ne stoje iza svojih reci. Kao oni huligani pocetnici koji pozvone pa pobegnu. Tome, naravno, kumuje i izuzetna represivnost režima.

Stošic: Što rece jedan moj kolega – Lako je bilo Ce Gevari da diže revolucije kad nije imao ženu. Ova, naizgled mizogina opaska, dublje gledano, porucuje da je sloboda svakog od nas omedena onim šta možemo da izgubimo. Najslobodniji ljudi oduvek su bili oni koji ništa sem svog života nisu imali da izgube. Ili oni koji su imali toliko toga da su bili nedodirljivi. Svi ostali su manji ili veci kalkulanti. Ili su u najboljem slucaju nebitni vlastima, pa otud mogu da pišu šta god hoce. Dakle, cenzura i autocenzura postoje. Njihov razlog je strah, a njihov stepen se razlikuje od slucaja do slucaja.

Postoje li satiricari koji pišu za potrebe odredene politicke elite?

Stojadinovic: Postoje neki ljudi, ali to za mene nisu satiricari.

Ðordevic: Satiricar bi morao da bude opoziciono nastrojen prema svakoj vlasti. Ne nužno da bude opozicioni glasac ili agitator, vec obavezno kritican prema onima u cijim je rukama oganj i mac. Mislim da je Srbija jedinstvena po tome što ima oksimoronske – režimske satiricare. Vlast, naime, kupuje i šakom i kapom sve koji su kriticni, pa tako imamo i satiricare koji nisu kriticni prema vlasti ili su kriticni prema svima koji su protiv. Bljutavi paradoks.

Stošic: Nijedna vlast ne voli da bude kritikovana i sa te strane ne angažuje satiricare da pišu o njoj. Medutim, moderni politicari shvataju da treba da obezbede iluziju spremnosti da se šale na svoj racun. Zato imaju tendenciju u novije vreme, da se okružuju ljudima iz sveta humora i tako poruce svom birackom telu da nemaju cega da se stide i da umeju da „prime foru“. No, ovde ne treba biti iskljuciv. Ne treba zaboraviti da i satiricar jeste politicko bice koje ima pravo na svoj stav, pa stoga ne možemo osudivati ljude koji kritikuju opoziciju iz tog svog stava, a isto tako podržavaju neke politicare iz licnog ubedenja. Jedini nacin da budemo „objektivni“ u svetu humora je da realnosti pristupamo ocima deteta, ocima nekoga ko nije žigosan stavovima, vec razlikuje samo normalno od nenormalnog. Mnoge stvari jesu objektivno smešne. Naravno, samo ako smo još uvek normalni.

Izvor: Al Jazeera.