Slobodan Jovanović: „Bilo je trenutaka da pet dana ne jedem ništa“

Slobodan je 1962. godine rođen u Makedoniji. Otac mu je bio vojno lice, pa se sa porodicom 1971. godine doselio u Zaječar. Stan su dobili u vojnoj zgradi iza pozorišta, u kome je živeo sa ocem, majkom i sestrom. Do 1992. godine, sve je bilo normalno. Završio je elektrotehničku školu i zaposlio se u Fabrici mernih transformatora u Zvezdanu. Radio je do 1992. godine, kada je fabrika počela da propada i on je poslat na prinudni odmor.  Trbuhom za kruhom, te iste godine je napustio Zaječar i otišao u Italiju, gde je radio takođe u fabrici, nažalost na crno, jer nikada nije stekao papire i nije regulisao svoj boravak tamo.

Zbog bolesti roditelja, koji su, kako kaže, tada bili na samrti, iz Italije se u Srbiju vratio 2013. godine. Tada je saznao da su roditelji stan u Zaječaru prodali i preselili se u Kragujevac, gde su živeli u vikendici njegove majke. Svog dela vikendice se odrekao u korist sestre, i vratio se u Zaječar, verujući da će naći posao i skućiti se negde, pošto natrag u Italiju više nije mogao. Iznajmio je stan i počeo privatno da radi po kućama posao za koji se školovao. Drugog posla nije bilo, a uskoro je ponestalo i ušteđevine i para za kiriju. Bio je prinuđen da izađe na ulicu.

U početku se, kako sam kaže, snalazio kako je umeo i znao.

„Živeo sam u napuštenim kućama, na ulici, a onda sam počeo da spavam u bioskopu, gde sam se najduže zadržao, sve do požara koji su, verujem, izazvali klinci koji su i ranije upadali u bioskop i pravili lom. Mene nikad nisu dirali, ali bi kada sam ja izlazio oni upadali i ludovali, pa verujem da su ga oni i zapalili“ kaže Jovanović.

Pomoć je, kaže, tražio u Centru za socijalni rad, gde mu je žena sa kojom je razgovarao, rekla da oni ne mogu da mu pomognu.

„Bilo je trenutaka da pet dana ne jedem ništa. Nikad nisam bio ni u bolnici. Spavao sam u bioskopu, a ni sam ne znam šta sam jeo. Sada spavam na Železničkoj stanici, na klupi ispred.“

Jovanović dodaje da ima i onih koji su mu pomagali do sad.

„Desilo mi se da mi priđu neke devojčice na Železničkoj stanici i daju mi 200 dinara. Jedan dečak mi je jednom dao 100 dinara, a najviše mi pomaže Mimi travar koji mi pronalazi povremeno posao, daje mi hranu, a dao mi je i odeću koju su mi ukrali.“

„Mimi travar“, odnosno Milorad Simović, objavio je na svom Facebook profilu apel za pomoć ovom čoveku i skrenuo pažnju na našeg sugrađanina  od koga su oni koje za to plaćamo, okrenuli glavu. Njegov problem do sada je prepoznao samo Milorad Simović i sada mi…

Novinari Glasa Zaječara kontaktirali su Vladana Markovića, sekretara Crvenog krsta u Zaječaru, koji je u telefonskom razgovoru naglasio da će Crveni krst preduzeti mere u najkraćem roku kako bi mu pomogao. Sa nadležnima iz Centra za socijalni rad nismo uspeli da stupimo u kontakt, ali se nadamo da smo sa vama koji ovo čitate, uspeli i da ćemo svi, svako na svoj način pomoći ovom čoveku.

Postavlja se pitanje, zašto grad kao što je Zaječar nema prihvatilište za smeštaj ljudi koji su ostali bez krova nad glavom i prinuđeni su da smeštaj traže po napuštenim kućama, bioskopima i na kraju na klupama pod otvorenim nebom, a pritom ima objekte u svom posedu, poput onog u Sremskoj ulici, u kome je nekada bila Sigurna kuća.

Postavlja se pitanje i da li zaista živimo u „zlatnom dobu“ kako ga je predsednik nazvao i da li nas je „sramota koliko nam je dobro“ ili treba da nas bude sramota što u 21. veku imamo ljude koje sistem ne prepoznaje, koji spavaju na klupi, kupaju se u reci i koji su prepušteni sami sebi…

P.S… Juče ujutru je bilo – 8 stepeni…