Vladimir Arsenijević: Mi – kao da smo u kolektivnom mentalnom oboljenju

Autor: Snežana Miletić, Autonomija

Velika ruska kultura, koja je neodvojivi deo evropskog nasleđa, nema nikakve veze s današnjom agresivnom Rusijom i putinovskim opasnim fantamagorijama koje, između ostalog, kreiraju i ovdašnje tlapnje o srpsko-ruskom pravoslavnom raju. Raja nema, pa ni pravoslavnog. To su trule koske neke pljačke uma, pljačke koja nam otima život – a on je samo ovde, i sada.

Vladimir Arsenijević, pisac i scenarista, dobitnik Ninove nagrade za roman “U potpaljublju”, osnivač IK “Rende” i IK audio knjiga “Reflektor”, nekada i urednik srpskog ogranka najčuvenije hrvatske IK VBZ, danas je i predsednik i kreativni direktor beogradskog Udruženja KROKODIL – Književnog Regionalnog Okupljanja Koje Otklanja Dosadu i Letargiju, najpoznatijeg po istoimenom književnom festivalu koji okuplja izuzetne pisce s antifašizmom u srcu. U poslednjih godinu i nešto dana, to je ujedno i jedna od retkih adresa u Srbiji na kojoj se argumentovano govori o situaciji u Ukrajini. Arsenijević je dva puta do sada nosio pomoć u ovu – ratom razrušenu – zemlju, dok je istovremeno KROKODIL u Beogradu organizovao rezidenciju za ukrajinske pisce, a ugostio je i ruske autore koji nisu pripadnici putinovskog pogleda na globalnu stvarnost.

U svim svojim dosadašnjim javnim istupima, Vladimir Arsenijević se staloženo, dosledno i uporno borio da ubedi građane Srbije da bi vredelo da počnu da razmišljaju svojom glavom. U tom smislu je i ovaj razgovor za Autonomiju pokušaj da se sagleda i razume uticaj ruskih političkih interesa i kineskog kapitala na naš život.

Kakav je uticaj Rusije u Srbiji danas? Gde je on najuočljiviji i najjači i kako se on odražava na naš život?

Verujem da postoji čitav niz različitih, konkretnih uticaja, ali mislim da iznad svega toga lebdi ta jedna tvorevina – fantazija Rusije, koja je kreirana tokom dugog vremenskog perioda, od polovine 19. veka i samih početaka parlamentarizma u Srbiji. Već tada se Rusija pojavljuje u obliku fantazije velikog brata koji će nas zaštiti od bilo čega što dolazi sa zapadne strane evropske civilizacije. Tu ulogu, koju je formulisao srpski politički milje, Rusija svojim činjenjem i nije posebno opravdavala, ali je ideja o njoj kao velikom zaštitniku i nekoj vrsti starijeg brata koji će se pojaviti u trenucima nevolje i spasiti nas, opstala do današnjeg dana. Ona se umnogome intenzivirala porastom antizapadnih osećanja, koja su se javila zahvaljujući revizionističkim narativima, stvorenim nakon devedesetih godina, kada je potpuno otklonjena bilo kakva odgovornost Srbije za bilo šta što se dešavalo tokom devedesetih. U jednom delu srpskog društva postoji čitav narativ koji se odnosi na bombardovanje zemalja NATO alijanse, u kojem Rusija nije učestvovala, u kojem je stajala na strani Srbije, i sad se mi u tom jednom tako reduktivnom i – u suštini – lažljivom i izrazito autoviktimizujućem narativu, hvatamo za Rusiju koja će nas odvesti u nekakav srpsko-ruski pravoslavni raj.

Šta biste rekli, ko je predvodnik antievrospkih narativa: Kina ili Rusija?

Mislim da tu Rusija svakako prednjači. Odnos Srbije prema Kini je daleko drugačiji, ona je u našem poimanju geopolitike nešto dalje od Rusije. Ne doživljava se kao bratska zemlja, i čini mi se, a ne mogu to apsolutno da tvrdim, da su Kinezima ekonomski interesi mnogo važniji od bilo čega drugog. Bez obzira na njihov politički sistem, oni se tu pokazuju kao dosta brutalno kapitalističko društvo koje zloupotrebljava sve što može da se zlupotrebi i koristi sve što može da se iskoristi. I to su te zabrinjavajuće priče o ženama koje su primorane da nose pelene da ne bi suviše vremena provodile u toaletima, o načinu na koji se tretiraju najamni radnici koji su praktično u ropskom položaju u odnosu na poslodavca, priče o zagađenju – npr. u Boru, gde nisu sprovedene mere zaštite životne sredine, do ovog bezobzirnog rušenja spomenika revolucije (palim borcima u selu Negrišori, prim. nov.) za koga je onda ipak ponuđena rekonstrukcija. Kineski interesi u Srbiji su, ako ništa drugo, dosta jasni, vrlo se lako mogu izraziti u brojkama i ukoliko te brojke ne bi opravdavale prisustvo Kine ovde, mislim da se ona ovde ne bi ni nalazila, dok je kod Rusije stvar ipak nešto kompleksnije prirode.

Kakav je uticaj Rusije na kulturu u Srbiji? Da li on dolazi s vrha vlasti ili u tome učestvuju samo pojedinci – glumci, reditelji, pisci koji su povezani s ruskim kolegama?

Kulturne veze mogle bi da postoje da nema nikakvog problematičnog odnosa s Rusijom. To je zemlja koja ima mnogo kulturnih proizvoda vrlo visokog kvaliteta, fenomenalne stvari izlaze iz ruske kulture. Rusi su među onih nekoliko nacija koje tvore evropsku kulturu kakva ona jeste. Evropska književnost ne bi postojala bez ruske književnosti, suštinski – evropski i globalno važnih ruskih pisaca. Isto se odnosi na pozorište, balet, dramsko stvaralaštvo, vizuelne umetnosti. Prosto ne možete izvući Rusiju iz svega toga, ali to nema nikakve veze s ruskom politikom, niti s doslednošću ruske politike, s manjkom demokratije u ruskoj politici, a tek pogotovo nema veze s ovom Putinovom Rusijom, kakva je danas, s tom agresivnom, ratnohuškačkom zemljom koja maltretira sve oko sebe. To su dve različite stvari. Po meni, odnos s ruskom kulturom može samo da deluje pozitivno, jer tu ima mnogo toga da se razmeni. Mi smo to videli i zbog svega onoga što se događalo od 24. februara prošle godine, i te potpuno – sada više – nekontrolisane agresije Rusije na Ukrajinu, koja je izazvala veliki dolazak Rusa u našu zemlju nekih 200.000 ljudi. Među njima, došlo je i mnogo ljudi iz sveta kulture i umetnosti koji su obogatili naš umetnički, kulturni milje. Mi smo u KROKODIL-u nedavno imali predstavljanje fenomenalne ruske umetničke trupe “Čto delatь”(Šta da se radi), iz Sankt Peterburga. Donedavno smo imali izložbu Anje Gladiševe i Gljeba Puševa. To su jako interesantni ljudi koji su igrom slučaja ruske nacionalnosti, ali nisu pripadnici novog ruskog pogleda na globalnu stvarnost, niti fanatični obožavaoci Putina. Naprotiv, vrlo su kritički nastrojeni prema zemlji iz koje dolaze, upućuju mnogo podrške Ukrajini, jer osećaju da je nepravedno napadnuta. Na kraju krajeva, mnogi od tih ljudi aktivno učestvuju u antiratnom pokretu koji postoji kod nas, a koga – moram da kažem, teško da bi bilo da nije bilo upravo tih Rusa koje je Putinova strahovlada dovela ovde. Nije to teško razumeti, to su u velikom, nesrazmerno velikom broju kreativni ljudi, iz domena umetnosti i kulture, jer su to ljudi koji najčešće ne podnose diktaturu.

Kako vi razumete građane Srbije koji u agresiji Rusije u Ukrajini podržavaju agresora, koji tvrde da je Ukrajina krivac? Kako je moguće da građani naše zemlje ne vide da su Srbija, Balkan, pa time i Kosovo, kojim se često manipuliše u kontekstu srpsko-ruskih odnosa, oduvek bili samo rezervni front za Rusiju, kojoj je odgovaralo samo to da tu večito vlada nestabilnost?

To je taj deo našeg društva koji je odlučio da guta svaku budalaštinu koja mu se servira preko medija koji strogo kontroliše država, i kada to radite ovde toliko dugo, u jednom jako nezgodnom ambijentu, vi dolazite do tog stanja u kojem se naše društvo nalazi. Meni je žao što to kažem, ali ja mislim da je tu reč o jednom kolektivnom mentalnom oboljenju, o nečemu, čemu zaista treba shvatiti uzrok, čemu ne valja lečiti posledice, nego treba videti gde je tačno uzrok, vratiti se jako daleko u prošlost i to nekako početi sanirati. U tom smislu, ja se bojim da objektivna procena stanja u našoj zemlji ne daje mnogo razloga za bilo šta drugo, izuzev za duboki fatalizam. Promeniti to što se ovde kreiralo je gotovo nemoguće. Ovde je stvoren jedan demon, jedan monstrum koji je pustio pipke u čitavo društvo, i to je jako teško iz njega iskoreniti.

S druge strane, srpskom građaninu, koji je nekako pristao na to da se emotivne istine smatraju važnijim od faktografije, od činjenica, odgovara da veruje u jedan pogled na tu geopolitičku realnost koja se reflektuje u agresiji Rusije na Ukrajinu. Zapravo, postoji tu jedna, gotovo pa iracionalnost kod srpskih građana, koje se odražava u činjenici da se uzima jedan reduktivan pogled na geopolitičku situaciju koja je proizvela agresiju Rusije na Ukrajinu i u tome mene ona pomalo podseća na način na koji je, recimo, deo grčkog društva devedesetih godina doživljavao jugoslovenske ratove, posebno rat u BiH. U reduktivnoj slici tog rata, Srbi su se dovodili u vezu s Grcima, Bošnjaci s Turcima, i onda se time dobijala potpuno pogrešena slika onoga što se dešavalo na terenu, ali je ona delovala logično i razumljivo samim tim ljudima. Zato mi u KROKODIL-u, pored različitih oblika podrške koju pružamo Ukrajini i njenim građanima (nekoliko puta smo skupljali humanitarnu pomoć, odnosili je tamo, kupovali u Ukrajini knjige za ukrajinsku zajednicu ovde, otvorili smo rezidenciju za pisce – za ukrajinske autore u egzilu) pokušavamo da skrenemo pažnju ljudima na mnoge bliskosti koje postoje između Ukrajine i Srbije i njenih naroda, a neverovatno je koliko je uspeo taj projekat udaljavanja Ukrajine iz svesti srpskih građana – iz tog kreiranja drugog, nepoznatog, i neprijatelja, samo zato što se u analogiju doveo srpski problem s Kosovom s nekim navodnim ruskim problemom s Ukrajinom. I opet, kao u slučaju jednog dela grčkog društva devedesetih godina, to je rezultiralo potpuno pogrešnim zaključcima.

Činjenica je da su Rusini sastavni deo etničkog tkanja u Vojvodini, da je ukrajinska sakralna arhitektura direktno uticala na ono što zovemo srpskim barokom, da u Vojvodini ima čitav niz tih najrazličitijih veza i odnosa, da je esencijalna ukrajinska pesnikinja Lesja Ukrajinka, a zapravo Larisa Petrovna Kosač, srpskog proekla, da su mnogi Srbi kroz vekove odlazili u Ukrajinu i mnogi Ukrajinci dolazili ovde. Interesantno je da je to razumevanje Srbije u Ukrajini mnogo jače nego naše o Ukrajini. Tu postoji i jedna arogancija koja vuče korene iz činjenice da smo mi u doba blokovske podele sveta bili u nekakvoj sredini, tako smo mi sebe doživljavali – imali smo socijalistički sistem i manjak demokratskog uređenja, ali smo imali pasoše, mogli smo da putujemo i ljudi iz Švedske i Nemačke su dolazili kod nas na more, te mi u tom smislu nismo bili kao Poljaci, Čehoslovaci, da ne govorimo Rumuni ili Albanci, ili građani SSSR-a – a fakat je isto tako da nismo bili baš ni Austrijanci, Nemci ili Francuzi – i tada smo usvojili taj jedan – arogantni pogled – prema onom delu sveta iza gvozdene zavese, koja je i za nas bila jedna vrsta realnosti. Mislim da smo se time udaljili od Ukrajinaca mnogo više nego što su se oni udaljili od nas. Zato je Ukrajince, koji su povodom agresivnog ponašanja Rusije prema Ukrajini, dobili ljubav i podršku iz gotovo svih evropskih zemalja i nepodeljenu empatiju ogromnog broja evropskih građana, ipak zabolela činjenica da postoji jedan prostor u Evropi gde su se te stvari protumačile na potpuno drugačiji način. U tom smislu Srbija je postojeća tema u Ukrajini, što je za mene dosta impresivno, da neko uopšte želi da posveti, čak i deo svoje pažnje tome – jer, kakve veze ima šta ljudi u Srbiji misle o Ukrajini i na koji će način to uopšte uticati na ukrajinsku realnost? Ali kod njih, upravo iz osećaja da postoji jedna vrsta bliskosti i mogućnost odnosa koji nije dovoljno iskorišćen, to na neki način izaziva jednu vrstu tuge. Nažalost, to se kod naših građana nije dogodilo. Nešto se ta slika popravlja u poslednje vreme. Primetili smo to po broju ljudi koji su učestvovali u našem drugom sakupljanju humanitarne pomoći, u odnosu na gotovo potpuno odsustvo individulanih donacija tokom prvog sakupljanja.

Kakav je uticaj ruskih medija, poput “Sputnjika” i RT (Russia Today), na kreiranje srpskog javnog mnjenja o Rusiji? Imaju li oni suštinski uticaj ovde?

Iskren da budem, ja to ne pratim. Zbog mentalnog zdravlja, dobro je da se poštedim određenih stvari i nemam utisak da me to čini slabije informisanim. Pokušavam iz svoje svakodnevnice da odstranjujem taj neprestani šum i zagađenje, što jeste uloga različitih medija, kako srpskih, a verujem i tih podružnica ruskih medija ovde. Primetio sam samo da je jedna od prvih vesti RT bila pominjanje Udruženja KROKODIL u kontekstu američkih plaćenika i sluga u Srbiji. Navodili su se iznosi u stotinama hiljada dolara koje te organizacije primaju od Stejt departmenta i njemu pridruženih organizacija. Meni je to fenomenalno: to je nešto na šta smo navikli od samih prapočetaka pojave nevladinog sektora u Srbiji, onoga što bi se zvalo civilnim društvom. Tu koreni sežu u devedesete i početak stvaranja onih prvih neformalnih antiratnih grupacija, uglavnom okupljenih oko malih feminističkih grupa koje su se razvijale kroz devedesete. Istog trenutka je počela i demonizacija civilnog sektora, što je takođe jako duboko ušlo u srpsko društvo. To je ta jedna ideja da vi, navodno, služite nečijim političkim interesima i sad vas taj veliki gazda, zvao se on Šoroš ili NED, zasipa dolarima, a vi živite u nekoj dekadenciji, podrivate društvo i smetate da zavlada haromonična atmosfera opšteg patriotizma i samoljublja.

Takođe, način na koji se iskrivila ideja one druge Srbije, i kako se taj izraz koristi u nekom pejorativnom obliku – “drugosrbijanci”, za mene je jako impresivno, jer je veliko pitanje ko su ti ljudi, o kome se zapravo radi. Ali, kao i sve ostalo, to je jedan fantom protiv koga se ta naša večna, autoviktimizujuća većina zapravo – kao – bori, neka vrsta iskonstruisane vetrenjače, koja ne mora da postoji  – i možda je čak najbolje za nih da i ne postoji, ali ona služi kao izmaštani neprijatelj protiv koga smo mi u neprestanoj borbi. To na neki način održava temperaturu u tom delu društva i primetio sam u tom članku da se RT vrlo vešto naslonio na već postojeću atmosferu, koju je samo nastavio dodatno da podgreva. Po nekim stvarima koje čujem da dolaze sa “Sputnjika”, čini se da je situacija dosta slična. Vratiću se na tu činjenicu da smo mi u Srbiji primili 200.000 ruskih građana, što je zaista ogroman broj, i taj antiranti pokret, koji je svakako rubni – u njemu učestvuje 2000 – 3000 ljudi, što nikako nije mali broj, ali je to možda 1-1,5 odsto ukupnog broja te zajednice: znači da je 97-98 odsto tih ljudi došlo ovde da bi moglo mirno da radi i zarađuje, i u svemu tome za mene je impresivno, i jako interesantno, da za ovih godinu dana nije stvoren niti jedan jedini ruski građanin koji će biti profesionalni promoter Putinove politike na našim dobro poznatim huškačkim medijima, kao što su TV Pink, Informer… Njega naprosto nema, zato što je nemoguće da postoji. Da postoji makar i delić šanse da se on stvori, on bi nekako bio stvoren, ali on se ne pojavljuje. Uviđam veliku, dubinsku razliku između onoga što misle i čine ruski građani s kojima se mi susrećemo i onoga kako razmišljaju ruski mediji i predstavnici ruske politike u našoj zemlji, kao što je Ambasada Rusije.

Možete li navesti neki novi program koji će KROKODIL raditi u bližoj budućnosti u kontekstu osvešćivanja naše javnosti o situaciji u Ukrajini?

Upravo smo primili dve nove rezidentkinje u našu rezidenciju za pisce. Bilo nam je važno da rezidenciju sada definišemo kao program za književne stvaraoce – ne konkretno samo pisce, već i za prevodioce, urednike, kolumniste, filozofe, istoričare, kantautore, repere, razne ljude koji se bave rečima kako bismo što širem rasponu različitih ljudi, koji se kreću oko književnosti, mogli da ponudimo taj program. U KROKODIL-ovom centru traje izložba “Waršava- Mariupolj” koju smo radili u saradnji s Ambasadom Poljske. Na njoj su fotografije razorene Varšave iz 1945. godine suprotstavljene fotografijama razorenog Mariupolja iz 2022. To je intenzivna izložba koja Drugi svetski rat dovodi u neposrednu i prilično tragičnu vezu s onim što se danas događa. Mi održavamo redovne odnose i s Ambasadom Ukrajine, i s nekoliko organizacija, recimo humanitarnom “Čini dobro”, koja je osnovana da bi pomagala ukrajinskim izbeglicama u našoj zemlji. Na festivalu KROKODIL, s organizacijom “Save the Children”, radićemo program koji će biti namenjen – kako ukrajinskoj deci, tako i ruskoj deci, i deci naše zemlje, jer nekako mislimo – na kraju svega – deca su samo deca, i nije fer stavljati ih u kategorije koje će im u životu, pre ili kasnije, biti nametnute, ali u ovom trenutku, dok njihova naivnost radi za njih, i dok oni sami lično nemaju te probleme, koje često imaju stariji, red je prosto povezati ih, omogućiti im da se druže i zabavljaju zajedno.