Ovo je moj način

Autor: Sonja Ćirić

Slikarka značajna za ovdašnju scenu, vajarka, autorka neponovljivih televizijskih serijala o umetnosti, kolumnistkinja, slobodna da se razlikuje i da to pokazuje, hrabra da živi i voli život, popularna, lepa Beograđanka – Biljana Willimon. Odnedavno, ona je i autorka romana Nismo na istom brodu, u izdanju “Derete”.

Nastao je u vreme koronskog karantina, čita se i kao lična ispovest autorke nekome koga nema i kao hronika o tim danima. U obe varijante prisutan je otpor prema bolesti u formi gorko duhovitih opaski o sebi, poremećenoj svakodnevici, vlasti, Aleksandru Vučiću, što je u vreme smrti mogući put ka trajanju.

“VREME“: Vaš novi roman Nismo na istom brodu je školski primer da je pisanje lekovito.

BILJANA WILLIMON: Lekovito je sve što čovek u nekoj bezizlaznoj situaciji radi – piše, slika, glumi, režira… ali je isto tako lekovito i da riba kuću, da pere prozore, pegla, hekla, šta god… Sve osim – da ne radi ništa. Kad ti Dobročinitelj preko te-vea saopšti da si mator i ugrožen, prvo se preneraziš da si ti ta baba ili taj deda o kojima on zdušno brine. A kad se pribereš i kad skontaš da zaista imaš toliko godina, koliko ne voliš što imaš, zainatiš se da tom Dobročinitelju pokažeš kako još uvek nisi za bacanje. Moj način bio je da pišem. Mogla sam u stvari i da slikam, kao što sam to činila u vreme bombardovanja, kad je nastao moj ciklus slika Zbogom pameti. Ali sam osetila nalet reči i želju da komuniciram, što nisam mogla da pretočim u sliku. Prvih dana karantina, ja, koja sam navikla da šetam deset kilometara dnevno, bila sam napeta i prepuna gorčine. Ti ćeš meni da kažeš da sam baba, obraćala sam se Dobročinitelju svaki put kad ga ugledam na te-veu. Pa još kad počne da patetiše i da nam preti kako su beogradska groblja prepuna, shvatila sam da tu količinu straha koju mi od jutra do mraka on uteruje u kosti, ne umem da naslikam. Jednog dana, otvorila sam prozor, udahnula duboko, pogledala u nebo i setila se voljenog čoveka… Njemu ću da pišem, s njim ću da razgovaram, on će da me teši…

Kad smo razgovarale o vašem novom romanu, rekli ste da to nije ljubavni roman. Da li smatrate da je taj žanr manje cenjen od ostalih?

Da ne živim u Srbiji, ne bih morala da vam objašnjavam kako to nije ljubavni roman iako u stvari jeste. Ovo je zemlja sa predrasudama. Ljudi sve banalizuju i svode na samo jedno pitanje: ko je taj muškarac kome je roman posvećen!? Kad neko čita moju priču, nemam ništa protiv da u svojoj glavi pravi sliku bilo kog čoveka, ali čoveka iz svog, a ne iz mog života. Kroz moju ljubavnu ispovest provlači se slojevita priča. O zagonetnoj pandemiji i koroni. O našim strahovima i humoru kojim se branimo. O jadnoj zemlji u kojoj živimo i o prošlosti, koja nam iz ovog ugla deluje romantično. O onima koji nas ubeđuju da nam nije dobro i da oni brinu o nama. I o nama, koji na to pristajemo. Dobročinitelju bi odgovaralo da pandemija potraje dvadeset narednih godina, dok svi ne odlepimo, jer se takvima lakše vlada. Pišući svakodnevno, ja sam se u karantinu od njegovog ludila branila – svojim ludilom. Moji najbliži prijatelji i sagovornici bili su Bil Gejts, Ilon Mask, Noam Čomski, Karla Bruni, Edit Pjaf, Žak Brel. Ali i Stjepan Hauser, Branimir Kamber, Džordž Kluni, Džeremi Ajrons… I zato, da nismo kakvi jesmo, bez ustezanja bih vam rekla da je ovo pravi-pravcati ljubavni roman, bez obzira na sve nabrojano. Uostalom, i moj omiljeni pisac Frederik Begbede piše o ljubavi, ali on u Francuskoj ne mora da se pravda. Da ne pomislite kako se neukusno poredim sa svetski priznatim piscem, ja to radim sa pokrićem. U svom “ludilu” sam otišla toliko daleko da sam napisala i baš, baš ljubavni roman – Moj živots Begbedeom – koji se upravo prevodi na francuski. Tamo ni ja neću morati da se pravdam.

Dakle, moglo bi se reći – eto, da nije bilo karantina, vi ne biste napisali dva romana. Nalaženje dobrog u zlom je, čini se, jedan od vaših životnih principa?

Ne bih zahvaljivala Vučiću za karantin kojim me je kao babu častio, bez obzira na roman koji sam za to vreme napisala. Zahvaliću svojoj dobroj naravi, da život gledam uvek sa vedre strane. U teškim životnim situacijama, a bilo ih je više nego lepih, uvek sam nalazila način da se branim. Pretvarala sam minuse u pluseve, tako što sam ređala crtice – jednu horizontalno, drugu vertikalno. Nije lako uspraviti horizontalu, ali je izazov. I tačno je da ovog romana ne bi bilo, ni u ovom obliku ni sa ovim naslovom, da nije bilo tog vanrednog stanja. Ali bi bilo neke druge priče, sa drugačijim naslovom, a ne sa ovim, sa parafrazom naslova plakata Marine Abramović Svi smo na istombrodu povodom 50. regate u Trstu i najezde izbeglica, a koji je nedavno povodom korone i bukvalno citirala italijanska umetnica Mikaela Karlota Tumijati. Desio bi se roman i bez Vučićeve zabrane kretanja, samo bi ga pisala malo živahnija osoba, bez bolova u krstima. Ne može umetnik da napravi “nešto” – samo zbog nečeg. Ako on to “nešto” ne nosi u sebi, ni sto godina Dobročiniteljovog karantina ne mogu mu pomoći.

Kompletan intervju potražite na sajtu nedeljnika Vreme.