Nema više »druge Srbije«

Piše: Nedim Sejdinović

Dnevnik 2013–2020, zaista impozantno delo Bore Ćosića, nedavno je objavljen u beogradskom Lomu. Kod Ćosića ništa nije obično – od pojave, preko stavova, do rečenice – pa i ove dnevničke beleške nisu svakidašnji zapisi već mikroeseji kojima autor zahvata mnogodecenijski život (evropske) civilizacije i neverovatan broj ličnosti, uglavnom onih iz intelektualne i kulturne sfere. Kada pogledate registar imena, koji je – sasvim opravdano, jer olakšava kretanje kroz knjigu – objavljen na koncu ove publikacije, shvatićete da se u njemu nalaze skoro svi koji su nešto značili na ovim našim i srednjoevropskim prostorima u jednom dužem vremenskom periodu. Nekih osam stotina osoba se spominje i kritički opservira u knjizi. Pored registra, Dnevnik je oplemenjen i Ćosićevom obimnom bibliografijom, koja sadrži četrdesetak dela, od kojih su mnoga imala više izdanja i prevođena su na strane jezike.

Prošle godine se navršilo pola stoleća od objavljivanja prvog izdanja Ćosićevog romana Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji, za koju je dobio Ninovu nagradu i tako postao poznat široj jugoslovenskoj čitalačkoj publici. Predstava postavljena po knjizi ovenčana je Sterijinom nagradom. Nabrojimo još neka njegova važna dela: Tutori, Doktor Krleža, Povest o Miškinu, Dnevnik apatrida, Carinska deklaracija, Priče o zanatima… Autor je i scenarija za film Desant na Drvar, zajedno sa režiserom Fadilom Hadžićem. Zgađen politikom Slobodana Miloševića i svim onim što je on personifikovao, Ćosić početkom devedesetih sa suprugom napušta Beograd i odlazi u Rovinj. Potom se seli u Berlin, gde i danas živi. Iako veoma kritičan prema ovim našim prostorima, zapravo nikada nije raskidao veze sa njima. Prisutan je u više kultura paralelno.

Početkom dvehiljaditih šokirao je javnost Srbije tvrdnjom da je bio protiv vazdušne NATO intervencije i da se zalagao za kopnenu invaziju. Smatra da bi invazija dovela do “očiglednog i jasnog poraza Miloševićeve politike i države”, sličan porazu kakav je doživela Hitlerova Nemačka. “Iz pepela te Nemačke izašla je ova prava demokratija u kojoj danas živim, što je dokaz da je za tu vrstu ozdravljenja, za ponovno rađanje i prosvetljenje neophodan totalni poraz”, rekao je Ćosić u jednom intervjuu.

“VREME“: Nekako se čini neminovnim da razgovor započnemo pitanjem o pandemiji korona virusa, koju tematizujete u tekstovima u “Danasu“. Sve što se dešava – i to je postalo opšte mesto – podseća na nekakvu distopiju: zatvorene granice, karantini, restriktivne mere, vanredna stanja, policijski časovi… Kako provodite ovo vreme?

BORA ĆOSIĆ: Ko je pratio seriju tekstova u “Danasu”, mogao je tačno videti šta radim i šta mislim o ovoj nevolji. Svakako nedostaje “Dekameron”, jer naša pozicija slična je kao kod Bokača: mali skup, izbegao od pošasti, ali koji boravi u prijateljstvu, zabavi i razgovorima, bez obzira na vanjske okolnosti, ponekad brutalne i neljudske. Po mnogim gradovima Evrope utanačene su te male menjševičke ćelije istomišljenika, pa ako je svet morao da se razredi na ulici, po kućama je mogao da se sakupi; onda dolaze oni veseli koncerti sa prozora i balkona, dokaz da nas još ima i da Poljska još nije propala.

Knjiga Dnevnik 2013–2020 ne predstavlja uobičajenu zbirku dnevničkih zapisa, već – skupinu mikroeseja. Iako je u pitanju inspirativno i dragoceno štivo, čitaoci ostaju uskraćeni da saznaju nešto, osim u detaljima, o vašem odista zanimljivom životu, koji karakterišu brojna putovanja i susreti sa raznim interesantnim ljudima…

Dnevnik koji se sada pojavio naravno ne objašnjava gde sam kog dana hodao i sa kim sam doručkovao, nego šta mi je kod tog hodanja i doručka palo na pamet. Ali najpre treba da zahvalim Flaviju Rigonatu, koji ga je izdao. On je, zajedno sa prošlogodišnjom knjigom o Miškinu, objavio oko hiljadu stranica mog teksta, što je danas podvig. Pomišljam kako je srpska reč “izdati” u objavljivanju knjiga potpuno pogrešna; knjige izdaju oni koji ih ne objavljuju.

Već treću deceniju živite u Berlinu, gradu koji je postao jedan od glavnih svetskih kulturnih centara i koji je uspeo da prevaziđe brojne tragične sekvence svoje istorije, ne bežeći od njih. Šta za vas znači život u ovom gradu, toliko popularnom među mladima širom Evrope?

Berlin je ostao stožer mnogo čega, on je za mene najpre prestonica jednog duha koji je srušio vlastiti zid. I koji ne krije nijednu vlat svoje istorije, bez obzira na to što je Javašev jedanput umotao Rajhstag u svoju svilu.

Često putujete u Hrvatsku, dolazite i u Srbiju. Kakve su razlike i sličnosti između ove dve države?

Hrvatska i Srbija u mome oku imaju skoro istovetne prilike, retrogradnu vlast, neurastenično stanovništvo, nesređene ekonomske, moralne i civilizacijske činjenice. Ta istovetnost, sa različitim oglašavanjem, zbog toga i izaziva povremene sudare i iskre, različito manje odskače jedno od drugog, koliko ono međusobno slično ili isto.

Tokom svih ovih godina u Srbiji je postojala ona takozvana “druga Srbija“, koja se borila protiv rata, nacionalizma, zatvorenosti, primitivizma… Danas će neki, poput književnika Vlade Arsenijevića, konstatovati da je ta druga Srbija u međuvremenu nestala, da se dematerijalizovala, da postoji samo u tragovima. Da li se i vama tako čini?

Sasvim je u pravu Vlada Arsenijević, nema druge Srbije, ona je umrla sa Radetom Konstantinovićem, Srđom Popovićem, Borkom Pavićević. Ostali su umorni, bezvoljni, depresivni. A taj mali krug mojih prijatelja iz onog kafića, pa oni su više u egzilu usred Ulice Vuka Karadžića nego ja u Šarlotenburgu. Jedino što se ne daju, i što su veseli.

Kompletan intervju potražite na portalu Vreme.