Nema više »druge Srbije«

13. August 2020.
"Teško je utvrditi koja je ‘ideologija’ kriva za ovo ili ono. Kada se neko pita kome bi se morao podneti račun za krivi način po kome se danas živi, najpre bi ga trebalo ispostaviti sebi samima. Malo je koja vlast, i ona najnesimpatičnija, došla na vrh bez beslovesne podrške tih istih ljudi što se naknadno pitaju u čemu su se to našli"
IMG_6072

Piše: Nedim Sejdinović

Dnevnik 20132020, zaista impozantno delo Bore Ćosića, nedavno je objavljen u beogradskom Lomu. Kod Ćosića ništa nije obično – od pojave, preko stavova, do rečenice – pa i ove dnevničke beleške nisu svakidašnji zapisi već mikroeseji kojima autor zahvata mnogodecenijski život (evropske) civilizacije i neverovatan broj ličnosti, uglavnom onih iz intelektualne i kulturne sfere. Kada pogledate registar imena, koji je – sasvim opravdano, jer olakšava kretanje kroz knjigu – objavljen na koncu ove publikacije, shvatićete da se u njemu nalaze skoro svi koji su nešto značili na ovim našim i srednjoevropskim prostorima u jednom dužem vremenskom periodu. Nekih osam stotina osoba se spominje i kritički opservira u knjizi. Pored registra, Dnevnik je oplemenjen i Ćosićevom obimnom bibliografijom, koja sadrži četrdesetak dela, od kojih su mnoga imala više izdanja i prevođena su na strane jezike.

Prošle godine se navršilo pola stoleća od objavljivanja prvog izdanja Ćosićevog romana Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji, za koju je dobio Ninovu nagradu i tako postao poznat široj jugoslovenskoj čitalačkoj publici. Predstava postavljena po knjizi ovenčana je Sterijinom nagradom. Nabrojimo još neka njegova važna dela: TutoriDoktor KrležaPovest o MiškinuDnevnik apatridaCarinska deklaracijaPriče o zanatima… Autor je i scenarija za film Desant na Drvar, zajedno sa režiserom Fadilom Hadžićem. Zgađen politikom Slobodana Miloševića i svim onim što je on personifikovao, Ćosić početkom devedesetih sa suprugom napušta Beograd i odlazi u Rovinj. Potom se seli u Berlin, gde i danas živi. Iako veoma kritičan prema ovim našim prostorima, zapravo nikada nije raskidao veze sa njima. Prisutan je u više kultura paralelno.

Početkom dvehiljaditih šokirao je javnost Srbije tvrdnjom da je bio protiv vazdušne NATO intervencije i da se zalagao za kopnenu invaziju. Smatra da bi invazija dovela do “očiglednog i jasnog poraza Miloševićeve politike i države”, sličan porazu kakav je doživela Hitlerova Nemačka. “Iz pepela te Nemačke izašla je ova prava demokratija u kojoj danas živim, što je dokaz da je za tu vrstu ozdravljenja, za ponovno rađanje i prosvetljenje neophodan totalni poraz”, rekao je Ćosić u jednom intervjuu.

VREME“: Nekako se čini neminovnim da razgovor započnemo pitanjem o pandemiji korona virusakoju tematizujete u tekstovima u “Danasu“. Sve što se dešava – i to je postalo opšte mesto – podseća na nekakvu distopijuzatvorene granicekarantinirestriktivne merevanredna stanjapolicijski časovi… Kako provodite ovo vreme?

BORA ĆOSIĆ: Ko je pratio seriju tekstova u “Danasu”, mogao je tačno videti šta radim i šta mislim o ovoj nevolji. Svakako nedostaje “Dekameron”, jer naša pozicija slična je kao kod Bokača: mali skup, izbegao od pošasti, ali koji boravi u prijateljstvu, zabavi i razgovorima, bez obzira na vanjske okolnosti, ponekad brutalne i neljudske. Po mnogim gradovima Evrope utanačene su te male menjševičke ćelije istomišljenika, pa ako je svet morao da se razredi na ulici, po kućama je mogao da se sakupi; onda dolaze oni veseli koncerti sa prozora i balkona, dokaz da nas još ima i da Poljska još nije propala.

Knjiga Dnevnik 20132020 ne predstavlja uobičajenu zbirku dnevničkih zapisaveć – skupinu mikroesejaIako je u pitanju inspirativno i dragoceno štivočitaoci ostaju uskraćeni da saznaju neštoosim u detaljimao vašem odista zanimljivom životukoji karakterišu brojna putovanja i susreti sa raznim interesantnim ljudima

Dnevnik koji se sada pojavio naravno ne objašnjava gde sam kog dana hodao i sa kim sam doručkovao, nego šta mi je kod tog hodanja i doručka palo na pamet. Ali najpre treba da zahvalim Flaviju Rigonatu, koji ga je izdao. On je, zajedno sa prošlogodišnjom knjigom o Miškinu, objavio oko hiljadu stranica mog teksta, što je danas podvig. Pomišljam kako je srpska reč “izdati” u objavljivanju knjiga potpuno pogrešna; knjige izdaju oni koji ih ne objavljuju.

Već treću deceniju živite u Berlinugradu koji je postao jedan od glavnih svetskih kulturnih centara i koji je uspeo da prevaziđe brojne tragične sekvence svoje istorijene bežeći od njihŠta za vas znači život u ovom gradutoliko popularnom među mladima širom Evrope?

Berlin je ostao stožer mnogo čega, on je za mene najpre prestonica jednog duha koji je srušio vlastiti zid. I koji ne krije nijednu vlat svoje istorije, bez obzira na to što je Javašev jedanput umotao Rajhstag u svoju svilu.

Često putujete u Hrvatskudolazite i u SrbijuKakve su razlike i sličnosti između ove dve države?

Hrvatska i Srbija u mome oku imaju skoro istovetne prilike, retrogradnu vlast, neurastenično stanovništvo, nesređene ekonomske, moralne i civilizacijske činjenice. Ta istovetnost, sa različitim oglašavanjem, zbog toga i izaziva povremene sudare i iskre, različito manje odskače jedno od drugog, koliko ono međusobno slično ili isto.

Tokom svih ovih godina u Srbiji je postojala ona takozvana “druga Srbija“, koja se borila protiv ratanacionalizmazatvorenostiprimitivizma… Danas će nekipoput književnika Vlade Arsenijevićakonstatovati da je ta druga Srbija u međuvremenu nestalada se dematerijalizovalada postoji samo u tragovimaDa li se i vama tako čini?

Sasvim je u pravu Vlada Arsenijević, nema druge Srbije, ona je umrla sa Radetom Konstantinovićem, Srđom Popovićem, Borkom Pavićević. Ostali su umorni, bezvoljni, depresivni. A taj mali krug mojih prijatelja iz onog kafića, pa oni su više u egzilu usred Ulice Vuka Karadžića nego ja u Šarlotenburgu. Jedino što se ne daju, i što su veseli.

Kompletan intervju potražite na portalu Vreme.

Click