Ne fali nam dželata već edukacije

Autor: Sonja Ćirić

Milica Vučković je slikarka po obrazovanju, sa više od deset samostalnih izložbi. Nedavno je objavljen njen drugi roman Smrtni ishod atletskih povreda, u izdanju “Booke”. Njen prethodni roman je Boldvin, a u književnosti je debitovala zbirkom kratkih priča Roj. Smatra se da je potkast o književnosti Psi i ostali, koji vodi sa Lanom Bastašić, jedan od viđenijih, a njen kafe-bar Vjeran pas jedan od popularnijih u Beogradu. Dok je studirala, izdržavala se tetoviranjem, a sad je na kraju doktorskih studija slikarstva na Fakultetu primenjenih umetnosti.

Smrtni ishod atletskih povreda je, najkraće rečeno, roman o nasilju u braku. Pre svega o emocionalnom nasilju. Roman je ispovest glavne junakinje Eve, jedne/jednog od nas.

“VREME“: Kad bi vam neko rekao da ste izabrali ovu temu zbog njene višegodišnje prisutnosti u javnosti, kako biste odgovorili?

MILICA VUČKOVIĆ: Moram odmah da kažem da, pre svega, moj roman nije o porodičnom nasilju. Nije ni o kakvom nasilju, tačnije. Moj roman je o prepoznavanju sebe i o svim onim stvarima koje nas danas čine da budemo ono što jesmo, bilo da smo “dobri” ili “loši”, bilo da smo apatični ili imamo višak empatije. Moj roman je tu, ili bih ja tako volela da mislim, za sve one koji kunu sebe, roditelje, horoskop ili boga za sve ono što su u životu grešili, tu je da ih pozove da stanu, da razmisle, da ne žive “napamet”, već da razumeju i prihvate sebe i svoje okolnosti, pa tako i da prihvate svoj život i da ne srljaju, već da uzmu kormilo, da se osveste. Temu nisam izabrala ni zbog kakve aktuelnosti, već zato što sam i sama grešila i srljala, misleći kako je to nekakav moj usud ili sudbina. Kao što znate, potrebno je dosta vremena da se rukopis napiše i spakuje. Kada sam počela da radim na ovom romanu, tema koju obrađujem tada nije bila, kako kažete, prisutna u javnosti, bila je isključivo prisutna u meni, odatle sam pisala.

Jedna od teza vaše knjige je da nasilje nije čin u sadašnjosti već posledica mnogih uzroka. Da li ste otkrili njihovog krivca, izvor?

Ako me pitate za nekakvog krivca, za “izvor nasilja”, to je kao da me pitate zašto zlo postoji na ovom svetu ili zašto ljudi ratuju. Na to ne bih mogla da vam dam nikakav odgovor, osim nekog opšteg, hrišćanskog – da bi čovek mogao da razabere dobro od lošeg. Ako govorite o mojim junacima, niko od njih nije ni dobar ni loš, niko nije krivac, ili su svi krivci, isto je. Moji junaci, svojevoljno, igraju jednu obostranu igru zlostavljača i žrtve. Oboje su i jedno i drugo, kao što je svako od nas sigurno nekada bio i jedno i drugo, koliko god to sebi ne želeo da prizna. To su igre moći. Ono što mi treba da uradimo nije to da treba da, kao u vesternu, pogodimo ko je dobar a ko loš, ili da se nadamo da će se na kraju ipak pojaviti nekakav superheroj koji će rešiti sve naše probleme. Nema superheroja. Mi treba da prepoznamo igru, da shvatimo koju igru mi sami igramo i zašto. Svakome od nas su podeljene nekakve karte, nikome sjajne. Mi treba da, kao misleća bića, prihvatimo svoje karte i svoje životne okolnosti i da od toga napravimo što bolje poteze, da se nadgradimo, bez izgovora. Na koncu, ako baš želite najkraće rečeno, kao s početka – ovo je roman o neprihvatanju izgovora za loše stvari koje radimo sebi ili drugima.

Knjigu ste posvetili ljudima koji ćute, ako sam dobro razumela – kako bi počeli da govore. Ćutanje je u nekim slojevima našeg stanovništva vrlo poželjno. Molim vas za komentar.

Zapravo sam tom posvetom želela da pružim sagovornika onima koji ćute, a ne da ih nateram da govore. Ljudi koji ćute navikli su da ćute jer misle da ih niko neće razumeti – ja sam želela da ih osokolim, da kažem da ih razumem. Naročito danas, u vreme opšteg otuđenja, kada je ljudima sagovornik potreban više nego doktor. Drugo, mi živimo u zemlji u kojoj se gaji kultura srama, a ne kultura prava, kao na zapadu. Želela sam da se nađem onima koji ćute, jer kad ćutiš, misliš da si sam na svetu; želela sam da im kažem da nisu sami. Da sve što nam se dešava, pa i najgore stvari, ne dešavaju se nikad samo nama. Život je borba i želela sam da budem saborac onima koji ćute, onaj kakav je meni bio potreban dok sam ćutala. U porodici ćutimo jer je sram naš folkor. Na poslu ćutimo iz sasvim drugog razloga, ćutimo iz koristi, u politici ne ćutimo, već pričamo na sav glas ono što se od nas traži, jer smo oportunisti. Ćutanje, dakle, nije poželjno, ćutanje je nepružanje otpora, svesno nepružanje otpora. Ne prihvatam da zauzmem poziciju žrtve zato što ćutim i da za to okrivim nekoga drugoga. Na žrtvu se pristaje, ja ovim romanom sokolim na nepristanak.

Kompletan intervju potražite na sajtu nedeljnika Vreme.