Primirja u paklu Gaze nema

Autor: Jelena L. Petković, Izvor: Radar

“Ovo je katastrofa koju je izazvao čovek, moralna optužnica i neuspeh samog čovečanstva”, izgovorio je generalni sekretar Ujedinjenih nacija Antonio Guters zvanično proglašavaju glad i opisujući svakodnevnicu dva miliona Palestinaca, uključujući i Sami Abu Salema, novinara, instruktora za bezbednost Međunarodne federacije novinara (IFJ) i oca četvoro maloletne dece.

Dve godine tragedije biblijskih razmera, jezivih zločina čija je poslednja brojka prema Ministarstvu zdravlja Gaze – 70.669  ubijenih, uglavnom žena i dece i 171.165 ranjenih – trebalo je da stanu. Osim o novim žrtvama, u vremenu dogovorenog primirja, Svetska zdravstvena organizacija (SZO) saopštava da je više od 1.000 pacijenata umrlo u prethodnih godinu čekajući hitnu medicinsku evakuaciju i poručuje da mnogi pacijenti u Gazi nemaju više vremena za čekanje. Bolnice se suočavaju sa kritičnom nestašicom lekova, a Lekari bez granica apeluju prenoseći svedočenje o bebi koja je u Pojasu Gaze umrla od hladnoće. Raseljeni Palestinci dočekuju još jednu oštru zimu pod tankim izbegličkim pokrovima, nedavno poplavljenim šatorskim naseljima, uz nestašicu vode i hrane, dok međunarodne organizacije pozivaju Izrael da ublaži blokadu humanitarne pomoći.

Prema medicinskim izvorima, od početka početka primirja u oktobru, izraelske snage su ubile tačno 395 osoba, a više od 1.000 je ranjeno

Mira ni posle primirja nema, objašnjava za Radar Sami Abu Salem, koji je seleći se 13 puta, spašavao porodicu od bombardovanja i u vremenu i beskrupuloznog zelenaštva pokušao da obezbedi da prežive. “Plašimo se da će sukob ponovo eskalirati. Ljudi su i ljuti i tužni i puni očaja. U strahu, na hladnoći, u vodi, između kanalizacije i šatora. Očajan sam, jer osećam da je primirje krhko”, podvlači za Radar Sami Abu Salem.

Iz Pojasa Gaze sve vreme izveštava za nacionalni radio Švedske. Rat u Gazi je, mnogo puta su podvukle organizacije za slobodu medija i stručnjaci UN, najsmrtonosniji sukob za novinare u modernoj istoriji, “medijski genocid” i sistematsko ciljanje novinara.

Primirje Izraela i Hamasa je stupilo na snagu 10. oktobra. Od tada se nižu vesti o novim napadima. Kakva je situacija sada u Gazi? 

Nemamo primirje, samo smanjenje vatre. Ljudi čekaju novu etapu primirja, ali se ona odlaže. Veoma su ljuti zbog Izraela, ali i zbog Hamasa. Nisu predali poslednje telo izraelskog taoca i to Izrael koristi da opravda nastavak napada. Ubijanje se nastavlja, ali ne kao pre. Prema medicinskim izvorima, od početka početka primirja u oktobru, izraelske snage su ubile tačno 395 osoba, a više od 1.000 je ranjeno. Pre primirja, svakoga dana je ubijano 80, 90, 100 ljudi.

Svakoga dana čujem pucnjavu. Pre par sati sam čuo da su Izraelci uništili kuće u Rafi. Uništavanje se nastavlja. Opsada se nastavlja. Prelaz je i dalje zatvoren, ali imamo hranu u poređenju sa periodom pre primirja. Izrael je postavio Žutu liniju koja deli Gazu na istok i zapad. Zapad je sa Palestincima, a istok sa Izraelcima. Ali, Žuta linija je elastična, pa se s vremena na vreme menja na terenu. Pre nekoliko dana, grupa ljudi našla je sklonište u školi. Uveče su bili tik pre Žute linije, ujutru su shvatili da su iza.

U početku je mnogo ljudi ubijeno jer nisu znali gde je Žuta linija u stvarnosti u odnosu na mapu. Izraelci su postavili neke žute cigle na određenim mestima da pokažu ljudima: „ovo je vaša linija”, ali su ljudi ubijani iako je nisu prešli. Neki su ubijeni kada bi je prešli, jer građani pokušavaju da provere svoje kuće ili donesu nešto.

S vremena na vreme čujem dronove. Zvuk dronova znači – bombardovanje. A gde? To niko ne zna. Možda će gađati auto blizu mene, možda nekoga na pijaci

Istovremeno, stotine hiljada ranjenih i bolesnih su i dalje zaglavljeni u Gazi i mogu umreti zbog nedostatka lekova. Traže da putuju van Gaze radi daljeg lečenja, ali su prelazi i dalje zatvoreni.

Primirije nije donelo mir. Građani su i dalje u strahu?  

U strahu, na hladnoći, u vodi, između kanalizacije i šatora. Ne mogu da se vrate čak ni u svoje uništene kuće. Ne mogu slobodno da pristupe hrani, ali je tačno da imamo neke hrane. Ljudi su i ljuti, tužni i puni očaja. Očajan sam, jer osećam da je primirje krhko. Zatvaranje se nastavlja, bombardovanje se nastavlja, uništavanje se nastavlja. Svakoga dana.

S vremena na vreme čujem dronove. Zvuk dronova znači – bombardovanje. A gde? To niko ne zna. Možda će gađati auto blizu mene, možda nekoga na pijaci. Juče je pala granata. Izraelci su rekli da je greškom, a desetak ljudi je ranjeno. Mogao sam biti jedan od njih. Ne osećam se bezbedno kao građanin na ulici dok pričam sa tobom. Može da eksplodira u svakom trenutku. Ako me ubiju, reći će: Sami je bio Hamasov terorista. I to je to.

Ministarstvo zdravlja Gaze nedavno upozorilo je da se bolnice suočavaju sa kritičnom nestašicom zaliha lekova koja je smanjena za 52 odsto, a medicinskog materijala za 71 procenat. UN agencije i nevladine organizacije su upravo pozvale da se hitno uklone prepreke za humanitarni pristup: distribuciji hrane, medicinskih potrepština i higijenskog materijala. Kakva je situacija u bolnicama?

Razgovarao sam sa jednim doktorom pre par dana i rekao je da imaju više goriva. Bolnice rade na struju iz generatora, gorivo dobijaju od Međunarodnog komiteta Crvenog krsta (ICRC), od Agencije Ujedinjenih nacija za pomoć palestinskim izbeglicama (UNRWA) i drugih međunarodnih organizacija. Zato funkcionišu.

Ljudi su i ljuti, tužni i puni očaja. Očajan sam, jer osećam da je primirje krhko. Zatvaranje se nastavlja, bombardovanje se nastavlja, uništavanje se nastavlja. Svakoga dana

Imaju neke potrošne medicinske materijale. Ali pravi analgetici, lekovi za rak, oprema za precizne hirurške operacije – to nije dozvoljeno. Za sada, tako mi je rekao. Kazao je da su Izraelci veoma pametni. Dozvoljavaju samo malu količinu i tvrde: “Dozvolili smo ulaz”. Mi ne možemo da negiramo, jer jesu dozvolili. Ali koliko? Isto se dešava i sa hranom. Inače, bolnice koje rade u osnovi su poljske bolnice. To su šatori. Pokrovi. Glavne bolnice su uništene. Osim bolnice Naser, veliki delovi nje rade. Glavna bolnica u Gazi je Al-Šifa bolnica, sastoji se od nekoliko zgrada i većinom je uništena. Jedna ili dve zgrade rade. Doktori, medicinski timovi koriste je za prijem i primarnu negu. One ne rade, a rade.

Poslednji put kada smo razgovarali, bilo je nakon što su UN zvanično 22. avgusta zvanično proglasile glad u Gazi. Opisivao si borbu za hranu i vodu. I crno tržište hrane, kako ratni profiteri koriste tragediju da astronomski podignu cene. Da li se situacija malo promenila?

Sada je bolje. Tada je jedan kilogram mesa bio oko 30 američkih dolara, ali sada je manje. Na pijaci ima hrane, iako i dalje postoje ograničenja na određene stvari, kao što su proteini. Smešno je da su Izraelci dozvolili mnogo šećera, mnogo proizvoda sa kofeinom, kafu i slično. A za glavne stvari poput mleka u prahu, mesa i piletine – postoje ograničenja. Možda dozvole dva ili tri kamiona, ali nas je dva miliona.

Veoma pažljivo računamo kako koristimo i to malo vode. Na primer, kada operemo odeću, tu vodu ne bacamo. Koristimo je da očistimo toalet. Štedimo koliko god možemo. Moja porodica selila se 13 puta. Mesto odakle se javljam je kilometar i po od granice sa Izraelcima, ali možda ujutru shvatim da sam iza Žute linije

Moja deca i ja sada ne gladujemo, ali i dalje ima mnogo ljudi koji gladuju. Posebno onih koji nemaju posao, nemaju prihode i ne mogu sebi da priušte ništa. Oni zaista gladaju. Mnogo stvari i dalje nedostaje. Na primer, ne mogu da nađem nigde pelene za moju majku. Tako da je javnost obmanuta.

Mediji izveštavaju da većina ljudi i dalje živi u šatorima u izbegličkim centrima, da su temperature značajno pale, a nedavno smo videli snimke da su šatori poplavljeni. Takođe, da je i nestašica vode.

Ljudi su u šatorima ili među ruševinama. Nije bezbedno. Vodu uzimamo iz cisterni, jer humanitarne organizacije plaćaju kamione, pa mi uzimamo vodu od njih. Voda nije uvek čista. Zato mnogo ljudi ima probleme sa stomakom i crevima i ide u bolnicu. Nestašica je pijaće vode, a istovremeno imamo poplave.

Zato veoma pažljivo računamo kako koristimo i to malo vode. Na primer, kada operemo odeću, tu vodu ne bacamo. Koristimo je da očistimo toalet. Štedimo koliko god možemo. Moja porodica selila se 13 puta, sada sam u izbegličkom kampu Al Magazi. To je centralni deo Pojasa Gaze. Mesto odakle se javljam je kilometar i po od granice sa Izraelcima, ali možda ujutru shvatim da sam iza Žute linije.

Tokom više od dve godine rata Međunarodna federacija novinara (IFJ) beleži da je ubijeno najmanje 253 novinara i medijskih radnika, od toga 226 u samoj Gazi. Od 111 novinara ubijenih samo ove godine, 46 odsto je ubijeno u Gazi. IFJ ističe da je uništen je skoro svaki aspekt života, uključujući medijski pejzaž i novinarsku zajednicu, između ostalog i više od 150 kancelarija medija. Sve relevantne međunarodne novinarske organizacije uvek su podvlačile da se u Gazi namerno ciljaju novinari. Da li je sada bezbedno da ideš na teren?

Ovih dana je prestalo. Jedan novinar je ubijen tokom primirja. Mislim da je ubijen jer je koristio dron, onaj mali, koji inače koriste novinari, za dokumentarne filmove i slično. Ne terenu je manje opasno. Imamo više prostora za kretanje u poređenju sa periodom pre 10. oktobra, ali i dalje nemamo dovoljno slobode kretanja, zbog nedostatka goriva i zbog Žute linije. Mnogo je priča koje ne možemo da ispratimo.

Izgubio sam brata, ujaka i ujnu, i drugog ujaka, ujnu i dvojicu braće od ujaka. Izgubio sam rođaka i njegove tri male kćeri. Njihova tela nismo našli

Na primer, hiljade ljudi se i dalje vode kao nestali. Novo je da je ICRC obezbedio gorivo za buldožere, pa neke porodice rade na pronalaženju ili izvlačenju tela članova svojih porodice. Gledao sam kako uklanjaju beton da bi pronašli tela iz jedne zgrade, a bio sam očevidac kada je bombardovana i učestvovao u evakuaciji povređenih.

Ubijeno je 13 ljudi, a rekli su mi da je samo deset preneto u bolnicu. Tri osobe su i dalje pod ruševinama. Osim jedne male devojčice, nisu nikoga našli. U drugoj kući je bilo osam tela ispod ruševina. Tražili su ih, ali in nisu našli. Gde su? Niko ne zna. Nakon dve godine, možda su ih i pojele životinje.

Ljudi stalno pitaju: “Gde je?” “Gde je moj sin?” “Gde je moj brat?” Moj prijatelj je među tim ljudima. Ne znaju i nemaju slobodu da ih traže. Mnogo je priča koje bi trebalo proveriti, verifikovati, ali to nije lako. Plus, sada imamo problem sa internetom. Pričam iz prodavnice koja prodaje duvan i sada ima internet. Možda će to trajati deset minuta. Nikada ne znam.

U ovom ratu , nema porodice koja nije dožvela tragedija. Novinari u potpunosti dele sudbinu civila. Odlaze ne teren i rade, i u tim najstrašnijim trenucima, kada je neko njihov ubijen.

Izgubio sam brata, ujaka i ujnu, i drugog ujaka, ujnu i dvojicu braće od ujaka. Izgubio sam rođaka i njegove tri male kćeri. Njihova tela nismo našli. Uklonio sam mnogo betona, mnogo ruševina, samo da ih nađem, ali nisam našao. I ovo je jedan fenomena, mnogo tela je nestalo. Da li zbog visoke temperature, vrućine, ne možeš naći ni ostatke.

Radim sa nekoliko medijskih kuća u Evropi. Ali, kada bih neke druge pozvao i ponudio im priču, rekli bi: “ne možemo da objavimo, glavni urednik će odbiti, to je politika naše medijske kuće, ne žele da kritikuju Izrael“. Tako da je i sloboda novinarstva postala velika laž

Saradnik si Švedskog radija, nacionalnog javnog servisa te države, ali izveštavaš i za druge medije u Evropi. Kakve su reakcije na tvoje izveštaje?

Ima saosećanja. Mislim da mi većina veruje, jer sam na terenu, očevidac. Govorim samo ono što vidim, što čujem i osećam. Ali neki koji podržavaju Izrael, tvrde da lažem i da preuveličavam. Na to odgovorim: “u redu, ako lažem i palestinski novinari lažu, zašto Izrael ne dozvoljava stranim novinarima da dođu u Gazu?” Traže od sveta da ne veruje palestinskim novinarima, da sluša samo verziju Izraela, a ne dozvoljavaju stranim novinarima da dođu. To je glupost.

Radim sa nekoliko medijskih kuća u Evropi. Ali, kada bih neke druge pozvao i ponudio im priču, rekli bi: “ne možemo da objavimo, glavni urednik će odbiti, to je politika naše medijske kuće, ne žele da kritikuju Izrael”. Čak se i evropski novinari plaše. Tako da je i sloboda novinarstva postala nešto lažno. Velika laž. Da postoji pravo novinarstvo u svetu rat u Gazi ne bi trajao dve godine.

Često pitaju šta očekujete od Evrope, šta od SAD. Uprostila bih – šta da se uradi da se ovo zaustavi?

Samo da se primeni zakon. Da se prema Izraelu postupa po pravu, a ne kao da je iznad zakona. I to je to.

Može da se izvrši pritisak na Izrael. Ne govorim o vojnom pritisku, već o ekonomskom ili medijskom. Evropa može da uradi mnogo pravnih stvari protiv Izraela, ali mislim da se evropski političari plaše, jer se boje Trampa. I nama je više dosta. Mi, kao Palestinci, siti smo čak i osuda i negodovanja. Trebaju nam praktične stvari. Na primer, Tramp je rekao da svako ko ima palestinski pasoš ne sme da ide u Ameriku. Nama treba nešto tako protiv Izraela. Možda da se kriminalci izvedu pred Međunarodni krivični sud.

Evropa može da uradi mnogo pravnih stvari protiv Izraela, ali mislim da se evropski političari plaše, jer se boje Trampa

Na nivou medija – samo recite istinu. Ako se Zapadni mediji: u Srbiji, u Americi, u Velikoj Britaniji fokusiraju na to kako Izrael krši zakon, to će biti sasvim dovoljno. Na početku je bilo malo fokusa, ali je posle stalo. Uglavnom se prenesu neke opšte informacije, koliko je ljudi mrtvo, bla, bla, bla.. i to je to. Ne ide se duboko i detaljno. Ako strani mediji dođu u Gazu, biće šokirani, siguran sam. Izopačeno je! Iskrivljeno moralno i duhovno. Uništene su čak i znamenitosti Gaze: crkve, džamije, kulturni centri. Zašto? Ne žele da pokažu Gazu kao civilizovanu zemlju ili civilizovan grad.

Čak su se i ljudi promenili zbog gladi. Šest meseci zvanične gladi, a zapravo gladujemo dve godine. Ljudi su postali žilaviji nego ranije.

Očekuješ li pravdu pred Međunarodnim krivičnim sudom?

Ne. Jedan telefonski poziv Trampa ili samo jedan papir potpisan od strane američkog predsednika, jači je i od međunarodnog prava i od Međunarodnog krivičnog suda.

Tekst je prenet sa potala Radar.