Simbolične kazne za sajber nasilnike

Piše: Miroslava Derikonjić, Politika

Potresna vest da je Mladen Dulić (22) iz Laktaša izvršio samoubistvo nakon što je, kako se sumnja, na društvenim mrežama postavljen snimak na kom se vidi kako dvojica radnika benzinske pumpe ismevaju mladića prilikom razgovora za posao, aktuelizovala je i intenzivirala priču o nasilju na internetu, ali i otvorila mnogobrojne polemike. Na jednu stranu stali su oni koji tvrde da su ovakvi slučajevi bili očekivani, pa čak i da će ih ubuduće biti sve više s obzirom na razvoj informacionih tehnologija i povećanja broja ljudi koji ih koriste. Nasuprot njima našli su se oni koji smatraju da je u konkretnom (ali i mnogim drugim slučajevima manje poznatim javnosti) trebalo delovati preventivno i sprečiti ovakve i slične tragedije. Ipak, ono što je zagovornicima i jednog i drugog stanovišta zajedničko jeste da odgovorne za tragične događaje treba oštro kazniti.

Slučaj mladića iz Laktaša podveden je pod internet ili sajber-nasilje. Reč je o relativno novom fenomenu pod kojim se podrazumeva korišćenje digitalnih tehnologija (mobilnih telefona i interneta), sa namerom da se osoba na koju je nasilje usmereno povredi, ponizi i uznemiri, kao i da joj se nanese neka šteta. Može da se ispoljava na više različitih načina, a najrasprostranjenije su pretnje, uznemiravanje, ucenjivanje, zloupotrebljavanje tuđih ličnih podataka i fotografija, sajber-buling, pravljenje i korišćenje lažnih profila, seksualno zlostavljanje putem interneta…

Sajber-nasilje može da se vrši direktno ili indirektno, tj. uz pomoć posrednika. Moguće je uplitanje i drugih osoba, čak i bez njihovog znanja, na primer korišćenjem imena ili adrese bez dozvole. Najrasprostranjenije je među mlađom generacijom, ali se dešava da i odrasle osobe vrše nasilje na decom – maltretiraju ih ili proganjaju uz pomoć interneta.

Rezultati relevantnih istraživanja sprovedenih na temu digitalnog nasilja pokazuju da čak 95 odsto nasilja na internetu spada u vršnjačko nasilje (sajber-buling), da je digitalno nasilje doživelo 65 odsto srednjoškolaca, a da je 30 odsto mladih ove uzrasne dobi čulo ili videlo da njihovi vršnjaci trpe digitalno nasilje. Zastrašujući je i podatak da je čak 85 odsto srednjoškolaca sebe izložilo nekom od rizika na internetu: komuniciralo je sa nepoznatim ljudima, prihvatalo je pozive za prijateljstvo od ljudi koje ne poznaju, davalo je podatke nepoznatim osobama, pristali su da se upoznaju sa osobama koje znaju samo preko interneta.

Branko Stamenković, šef Posebnog tužilaštva za visokotehnološki kriminal, govori za „Politiku” sa kojom vrstom sajber-nasilja se tužioci susreću u svom radu i o kaznama koje su propisane za njih. Naglašava i da zakon, ma koliko on dobar bio, ne može da predvidi sve životne okolnosti i situacije.

Koje su najčešće vrste sajber-nasilja sa kojima se susrećete u radu?

Reč je o zlostavljanju korišćenjem digitalnih tehnologija. Ono se može događati na društvenim mrežama, platformama za dopisivanje, pa i igranjem računarskih igara i mobilnim telefonima. Reč je o ponašanju koje se ponavlja s namerom zastrašivanja, izazivanja besa ili sramoćenja onih koji su meta ovog vida nasilja. Kao primere možemo da navedemo širenje neistina ili objavljivanje fotografija čiji je cilj da osramote nekoga na društvenim mrežama, slanje uvredljivih ili pretećih poruka, lažno predstavljanje i slanje zlonamernih poruka u ime drugih lica, objavljivanje postova, poruka ili komentara kojima se neko vređa na osnovu rase, etničke pripadnosti, pola, seksualne orijentacije ili religije, javno deljenje nečijih privatnih informacija ili fotografija bez dopuštenja i slično.

Pod koja krivična dela bi moglo da se podvede sajber-nasilje?

U zavisnosti od činjeničnog stanja može se raditi o različitim krivičnim delima, na primer uvreda za koju se krivično gonjenje preduzima po privatnoj tužbi, koja ne predstavlja krivičnu prijavu već akt koji oštećeni, tj. žrtva sama podnosi nadležnom sudu i u čijem postupku policija i tužilaštvo ne učestvuju po službenoj dužnosti. Može da se radi o krivičnim delima ugrožavanje sigurnosti, proganjanje, polno uznemiravanje, prinuda, iznuda, ucena, izazivanje nacionalne, rasne i verske mržnje i netrpeljivosti, nasilničko ponašanje, rasna i druga diskriminacija i slična, za koja se krivično gonjenje preduzima po službenoj dužnosti.

Postoje li „pravne praznine” u zakonskim odredbama koje regulišu sajber-prostor i krivična dela počinjena u njemu, s naglaskom na sajber-nasilje? Ako postoje, na koji način ih treba „popuniti”? Postoji li potreba za krivičnim sankcionisanjem neželjenog ponašanja na društvenim mrežama?

Nijednim zakonom, pa tako ni Krivičnim zakonikom, nije moguće regulisati svaku životnu situaciju koja se može desiti. Međutim, krivičnim delima koja smo naveli obuhvaćen je veliki deo nedozvoljenog ponašanja koje se može definisati kao digitalno nasilje.

Da li važeći KZ pruža dovoljno zaštite osobama čija se sigurnost ugrožava različitim objavama na društvenim mrežama?

Za izvršenje krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti predviđene su novčana ili kazna zatvora do jedne godine, kazna zatvora od tri meseca do tri godine ukoliko je ugrožena sigurnost više lica, odnosno kazna zatvora od šest meseci do pet godina ukoliko je ugrožena sigurnost predsednika Republike Srbije, narodnog poslanika, predsednika ili članova vlade, sudije Ustavnog suda, sudije, javnog tužioca i zamenika javnog tužioca, advokata, policijskog službenika i lica koje obavlja poslove od javnog značaja u oblasti informisanja u vezi sa poslovima koje obavlja.

Može da se kaže da problem nije u zakonskim sankcijama predviđenim za ovo krivično delo, koje su adekvatne, već u sudskoj praksi, tj. kaznenoj politici, koja je neujednačena i varira ne samo od suda do suda već i u okviru istog suda.

Postoje li onlajn ili neki drugi alati za zaštitu dece i mladih od digitalnog nasilja?

Ministarstvo trgovine, turizma i telekomunikacija kroz platformu Pametno i bezbedno promoviše podizanje digitalne pismenosti, digitalnih kompetencija i digitalne bezbednosne kulture kod svih građana Srbije. Pri ovom ministarstvu je 2017. godine na osnovu Uredbe o bezbednosti i zaštiti dece prilikom korišćenja informaciono-komunikacionih tehnologija uspostavljen Nacionalni kontakt-centar za bezbednost dece na internetu. On predstavlja institucionalni mehanizam koji se bavi prevencijom i reagovanjem na ugrožavanje dece u digitalnom okruženju, pružajući mogućnost građanima da se besplatno obrate telefonom ili putem onlajn platforme Pametno i bezbedno. Centar sarađuje sa Tužilaštvom za visokotehnološki kriminal, MUP-om, Ministarstvom prosvete, centrima za socijalni rad i domovima zdravlja.

Na koji se način tužilaštvo bavi sadržajem na društvenim mrežama, u kojima se mogu naći i objave i komentari koji predstavljaju krivično delo?

Ukoliko se radi o krivičnim delima za koje se krivično gonjenje preduzima po privatnoj tužbi, a koja, kako smo već naveli, ne predstavlja krivičnu prijavu već akt koji oštećeni, tj. žrtva sama podnosi nadležnom sudu. U ovom postupku policija i tužilaštvo ne učestvuju po službenoj dužnosti. Ukoliko se radi o krivičnim delima za koja se gonjenje preduzima po službenoj dužnosti, tužilaštvo u svakom predmetu preduzima sve radnje iz svoje nadležnosti u pravcu prikupljanja dokaza potrebnih za vođenje krivičnog postupka.

U upisniku nepoznatih učinilaca krivičnih dela u PTVKT od početka godine zavedeno je:

* dve krivične prijave zbog krivičnog dela uvreda

* 117 krivičnih prijava zbog krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti

* 47 krivičnih prijava zbog krivičnog dela proganjanje

* 22 krivične prijave zbog krivičnog dela polno uznemiravanje iz člana 182a KZ

* 13 krivičnih prijava zbog krivičnog dela iznuda

* 17 krivičnih prijava zbog krivičnog dela ucena

* dve krivične prijave zbog krivičnog dela izazivanje nacionalne, rasne i verske mržnje i netrpeljivosti

* dve krivične prijave zbog krivičnog dela rasna i druga diskriminacija

Tekst je prenet sa portala Politika.