Radi nebulozan posao i bićeš unapređen

Piše: Marina Vulićević, Politika

Onaj ko želi potpuno da slomi čoveka, da ponizi njegovu humanu suštinu, trebalo bi da ga učini beskorisnim i da ga gurne u lavirint moćnog sistema, a čak i robijaši rade korisne poslove. Savremena društva, međutim, svesno stvaraju delatnosti koje nemaju smisla, a posebno su dobro plaćene.

Odgovori na pitanja zašto je to tako mogu se naći u novoj knjižari „Geopoetike”, u beogradskoj Čika Ljubinoj ulici, u knjizi Dejvida Grejbera „Nebulozni poslovi”, u prevodu sa engleskog Lusi Stivens. Dejvid Grejber (1961‒2020) bio je američki antropolog i aktivista, po opredeljenju anarhista, levičar, a predavao je antropologiju na Londonskoj školi ekonomije, Univerzitetu Jejl i na Koledžu Goldsmits Univerzireta u Londonu. Bio je jedan od osnivača pokreta Okupirajmo Volstrit, a pripisuje mu se i čuveni slogan „Mi smo 99 odsto”.

Autor je više knjiga. „Geopoetika” je objavila i njegovo delo „Utopija pravila: O tehnologiji gluposti i skrivenim radostima birokratije”, a pored ostalih nagrada, prvi je dobitnik priznanja koje se u Ujedinjenom kraljevstvu dodeljuje za najbolju političku publicističku knjigu.

U delu „Nebulozni poslovi” Grejber analizira bespotrebna zanimanja, čije postojanje ne mogu da opravdaju čak ni oni koji ih rade. Na primer, to je savetnik za IT, „koji uprkos nastojanjima da dobije otkaz biva unapređen”. Pa „zaposleni koji za direktne nadređene ima 25 menadžera srednjeg nivoa, a nijedan ne odgovara na njegova pitanja”. Ili „službenik gradskog vodovoda koji odlučuje da je za njega najbolje da vreme provodi kod kuće i proučava svog omiljenog filozofa iz 17. veka, i koji je šest godina primao platu, sve dok na kraju neko nije primetio da ga nema”.

Kritikujući sistem vrednosti koji veliča izmišljene, nove poslove, kao što su marketinški konsultanti, često bolje plaćene od nezamenjivih medicinskih sestara ili mehaničara, Grejber predlaže preokret u vrednovanju kreativnosti. On, na primer primećuje i to da je broj ljudi koji rade kao kućna posluga, u poljoprivredi i proizvodnji, drastično opao, a da su se utrostručili menadžeri, službenici, zaposleni u trgovini i uslužni radnici. Takođe, zbog automatizacije, nestali su poslovi u proizvodnji.

Stvorene su nove delatnosti u oblasti korporativnog prava, akademske i zdravstvene administracije, ljudskih resursa i odnosa s javnošću. „Čini se da neko izmišlja besmislene poslove samo da bi svi nešto radili. Upravo u tome leži začkoljica. To je baš ono što ne bi trebalo da se dešava u kapitalizmu. Svakako da je u nekadašnjim neefikasnim socijalističkim državama poput Sovjetskog Saveza, gde se zaposlenost smatrala pravom i svetom dužnošću, sistem izmišljao onoliko poslova koliko je bilo neophodno. Ali to je upravo problem koji bi tržišna konkurentnost trebalo da reši sudeći prema ekonomskim teorijama, poslednje što bi jedna firma koja teži da ostvari profit učinila bilo bi da plaća radnike koji joj nisu potrebni. To se, svejedno, dešava”, pisao je Grejber.

I dok analizira moralne i psihološke probleme ljudi koji kopne na bespotrebnim radnim mestima, a to su mahom nesrećni i nekreativni pojedinci što obavljaju i lakejske stvari samo da bi se neko drugi osećao bitnim,  on zapaža političku pozadinu ove situacije. „Vladajuća klasa uvidela je da srećna i produktivna populacija sa snuding vremenom predstavlja smrtnu opasnost. (Setite se događaja iz šezdesetih kada su stvari počele da se odvijaju u tom pravcu.)

S druge strane, osećaj da rad sam po sebi ima moralnu vrednost, a da svako ko ne pristaje na strogu radnu disciplinu tokom većeg dela dana ništa ne zaslužuje, veoma pogoduje vladajućoj klasi”, tvrdio je Grejber, uz sjajnu opasku da pakao čine oni koji rade mrske poslove u kojima su loši.

Kada bi nestali đubretari, medicinske sestre, vozači autobusa, profesori, kuvari, vatrogasci, to bi po Grejberovom sudu bilo nezamislivo, ali ne bi bilo tragično ako ne bi postojali korporativni advokati ili lobisti. Toliko o sistemu vrednosti koji treba povratiti, o davanju smisla nasušnim poslovima ponovo. Kao izlaz iz ropstva glupih zanimanja ovaj naučnik video je osnovni dohodak, neotuđivu vrednost koja bi zaposlenom dala mogućnost izbora i slobode…

Među novim „Geopoetikinim” naslovima nalazi se i prvi roman „Stilit” Urija Kostaka, španskog novinara i univerzitetskog profesora. Knjigu je sa katalonskog prevela Jelena Petanović. U središtu romaneskne priče je stranac koji dolazi u malo francusko selo, pobuđujući znatiželju meštana… Stranac je zauzeo mesto spomenika posvećenog velikom junaku, te se od njega očekuje ništa manje važna uloga.

U istoj ediciji „Romana premijere” štampana je i knjiga Saše Karalića „Tri znaka kruga”, našeg umetnika koji živi u Amsterdamu, o životima dvojice zarobljenika u Nemačkoj, tokom Drugog svetskog rata, i njihovom potomku, umetniku, decenijama kasnije, u Evropi nove desnice i isprazne modernosti. Ova tri junaka Saše Karalića poreklom su sa Balkana, iz severozapadne Bosne.

Članak je prenet sa portala Politika.