Bekim Fehmiu o Ireni Papas

Piše: Bekim Fehmiu

Stigla je Irena Papas, „moja“ Penelopa. Rosi nas upoznaje. Bez okolišanja Irena kaže: – Gledala sam vas kako radite. Morate da se odlučite: hoćete li da postanete zvezda ili glumac? U svetu postoje dve vrste glumaca. Oni koji su zvezde, kao Džon Vejn,  Merilin Monro, ili glumac kao što je Lorens Olivije…

– Glumac, prekinuo sam

– Dok sam vas gledala, videla sam da možete da budete i zvezda.

– Zvezda može da blesne i da se ugasi. Glumac ima dug vek.

– It’s up to you!

Dopala mi se Irenina neposrednost. Poznajući njene filmove,

Elektru i Grka Zorbu, jedva sam čekao dan našeg susreta na objektu.

***

Irena Papas

Bekim Fehmiu u intervjuu tv nedeljniku Studio:

„…Drug Tito je zadao najveći udarac svim jugoslovenskim glumcima.“

Gospođa Rahela Ferari u salonu JDP-a mi reče: „Siiine. Pročitala sam tvoj intervjuuu. Alal ti vera. Tiii si pravo muško! Imaš muuuda do kolena! Dođi da te zagrlim.“

Osobita draž bila mi je rad sa jednom od najvećih tragetkinja u drugoj polovini XX veka Irenom Papas. Njene krupne crne oči sa gustim trepavicama, njena glava „isklesana“ kao helenske skulpture, deluju zadivljujuće. Pokrete, spoljašna sredstva izražavanja, svela je na minimum. Iznutra vri kao vulkan. U scenama s njom nije mi potrebna posebna koncentracija, jer čim stupim pred nju, već sam Odisej. Irena je glumica koja naprosto inspiriše.

U Zagrebu je upoznala Pintera, Branku i Relju Bašića. Bila je oduševljena Skupljačima perja i fotografijom. Filmska fotografija je i nauka i umetnost.

Irena je emigrirala u Rim zbog državnog udara vojne hunte u Grčkoj. Strepela je za svog prijatelja kompozitora Teodorakisa. Pokušavajući da je oraspoložimo, odveli smo je u restoran. Zapevao sam jednu pesmu. Prihvatila je i nastavila na grčkom. U isti mah pitamo: „Otkud ti to znaš?“

– To je albanska ljubavna

– Ne, to je grčka pesma iz Janjine – kaže Irena. – Tamo žive Arvanitasi –– Albanci, zar ne? – Nastavljajući pevanje, iz tašne vadi pasoš i kaže: – Čitaj. Irini Leleku (prezime na albanskom znači roda).

– Da li govoriš albanski?

– Ne, ali sam albanskog porekla – rekla je

– Pa ti bi bila fantastična ilirska kraljica Teuta.

***

Ponuda…

Godinu dana ranije snimao se film Sutjeska. Nikola Popović i Stipe Delić, u restoranu hotela „Palas“, ponudili su mi ulogu druga Tita.

– Zašto ja? Ja ni po čemu ne ličim na Tita. Zašto ne uzmete Marka Todorovića, koji mnogo liči na njega, ili Vanju Draha, iz Zagreba?

– I ti pomalo ličiš. Spremi se da ideš i na Brione, da bi izbliza prostudirao Tita.

– Njegovi saradnici doneli su mi silnu literaturu. I Dedijerov Dnevnik.

Kao što je običaj kod nas, više se nisu javili. Preko štampe sam saznao da Tita igra Ričard Barton. Bilo mi je krivo što će anglosaksonac igrati Tita. Štampa nije objavila moje izjave o tome, iako su ih novinari tražili. Jedino je TV Nedeljnik „Studio“ iz Zagreba objavio moj intervju u kom sam rekao ko je sve od naših glumaca mogao da igra tu ulogu i na kraju: „…Drug Tito je zadao najveći udarac svim jugoslovenskim glumcima.“

Gospođa Rahela Ferari u salonu JDP-a mi reče: „Siiine. Pročitala sam tvoj intervjuuu. Alal ti vera. Tiii si pravo muško! Imaš muuuda do kolena! Dođi da te zagrlim.“

Irena Papas mi kaže: „Stigla sam u ekipu filma Sutjeska. Kroz tvoje priče prepoznala sam Batu Živojinovića, Smokija… Namerno sam ih pitala: ’Gde je Bekim? Zašto on ne igra?’ Rekli su kako tražiš holivudske uslove, mnogo para… ’Bekim je tražio pare? On koji je odbio dve stotine pedeset hiljada dolara neto, za pet nedelja?

Čudno! Neka, neka, možda će vam ovaj pijani Englez bolje igrati.’

U Beogradu je premijerno prikazan film Avanturisti. Novinar Džavid Husić iskoristio je priliku da i sa političkog stanovišta zakači film, a posredno i mene: „Kako je smeo da igra u filmu u kom bivši revolucionari postaju novi diktatori?“

Rim

Zbog Uliksa i Branke promenio sam hotel. Prešao sam u „Parco dei Principi“ kod Vila Borgeze, s krasnim bazenom, palmama i roštiljem. Dok sam radio, moja porodica i naša kućna pomoćnica Jeja uživali su na bazenu ili šetajući po parku. Nedeljom su nam dolazili u goste naši prijatelji Ratislav Plamenac Šole, Jorgo sa svojom novom ljubavlju, bivšom suprugom plejboja Konte Kasinija, Nađom; Radoš Kalajić sa suprugom; Ursula Andres; Irena Papas; reditelj Terens Jang.

Ibrahim Musa, mladi lepi Arapin, kad god bi me sreo, rekao bi mi: „Ipak ćete vi jednoga dana biti moj klijent, jer ja imam Irenu Papas, Ursulu Andres – najlepše glumice.“

Tako se i desilo. Ostavio sam agente Ferceti–Grimaldi. Dugo su me „držali na ledu“, bez posla, da ne bih ugrozio takođe njihovog klijenta Žan Marija Volontea.

Moj prvi film u toj godini bio je Testimone deve tachere (Svedok treba da ćuti), sa Rosanom Skijafinom i Romolom Vali. Snimao sam u Napulju. Boravio sam u hotelu „Exelsior“. Izbila je kolera. Gradom je vladala neopisiva atmosfera straha. U najsiromašnijoj napuljskoj ulici Via di Roma dizali su se plameni jezičci i dim, spaljivalo sve što se spaliti moralo. Ljudi u belim mantilima i sa maskama na licima, i ceo grad deluje sablasno.

Rim. Drug Tito u poseti Italiji i Vatikanu. Naš ambasador Miša Pavićević, ratni drug Piva Karamatijevića, ujaka moje Branke, poslao mi je pozivnicu za prijem. Javila mi se Irena Papas. Želi da vidi druga Tita. Pita me dali može da pođe sa mnom. Na moju molbu, naša ambasada joj je poslala poziv.

Hotel „Grand“. Hiljade zvanica. Dočekalo nas je sevanje bliceva i uzvici: „Penelope, Ulisse, per favore, un momento, solo un giro!“ (Molim vas, trenutak, samo jedan krug).

Ljudi iz protokola odveli su nas u separe. Radosni i ponosni što nas vide, častili su nas pićem i pravili nam društvo.

Sala blešti. Vrvi od dama i gospode iz najviših političkih, diplomatskih, ekonomskih i kulturnih krugova.

– Hajde da se popnemo na podijum da izbliza vidim. Irena me je uhvatila za ruku i povukla na scenu. Stali smo ispred tamnozelene somotske zavese. Ljudi nas radoznalo posmatraju.

Sala je utihnula. Zavesa se bešumno otvorila. Drug Tito se pojavio u svom punom sjaju, u društvu domaćina i drugarice Jovanke.

– Upoznaj me, molim te. Ako me ne upoznaš, umreću! – navalila je. Steglo mi se u stomaku, a usta se osušila.

– Dobro nam došli, druže Tito! – stao sam ispred njega poželevši mu dobrodošlicu kao da sam ja domaćin…

Iznenađen, Tito je stao. Gleda me svojim čeličnoplavim očima i pita se ko li sam ja?

– Morao sam da ispunim želju jedne dame da vas upozna. Dozvolite da vam predstavim: gospođa Irena Papas.

Titov hladni pogled je prešao na Irenu. Prihvatio je njenu pruženu ruku, ali je nije prepoznao. Priskočila je u pomoć drugarica Jovanka: – Tito, to je ona glumica koja je igrala majku partizana u Sutjesci, sećaš se? – Tito je klimnuo glavom kao da se setio…

U toj neprijatnoj situaciji, okrenuo sam se domaćinu: – Sua Eccellenza, buona sera. (Vaša ekselencijo, dobro veče.)

Da nije bilo drugarice Jovanke, ne znam kako bi se sve završilo, jer drugu Titu se uopšte nije dopala iznenadna situacija.

U pratnji domaćina, Tito se spustio u salu u kojoj je vladala mukla tišina.

Ostao sam sa gorkim ukusom u ustima, koji je ublažen širokim osmehom drugarice Broz i srdačnošću naše svite.

Irena je bila van sebe od sreće, obasipala me poljupcima… Posmatrajući sa scene, međutim, shvatio sam kakav je bio protokol i s kim je Tito trebalo prvo da se pozdravi. Tek tada mi je postalo jasno kakav sam gaf napravio.

Prišao nam je moj drug, novinar i filmski kritičar „Ilustrovane politike“. Moli me da napravi neku fotografiju s Irenom. Posle onakvog doživljaja, Irena je u stanju da udovolji i većim zahtevima. Slavko Lazarević, slikajući nas zagrljene, dok stojimo i pušimo cigarete, potrošio je celu rolnu filma. Na kraju, sedimo i pijuckamo piće.

Ilustrovana politika, članak mog druga na dve strane: „Drug Tito se sreo i sa filmskim zvezdama Silvijom Koščinom i Irenom Papas i zadržao u srdačnom razgovoru.“ Nigde nije pomenuo moje ime. Od silnih slika, nije objavio nijednu.

***

Iz Rima gde i dalje snimamo Stari i mladi pitam Branku kako napreduje prevod. Požurujem je. Misleći na Napoleona, setio sam se šta mi je Irena Papas rekla u Njujorku još davne 1969. godine.

Šta treba da radi glumac – ponekad?!

Irena i Jorgo su me posetili u hotelu „Plaza“. U veseloj atmosferi, Irena mi se neočekivano obratila: – Dok te posmatram, pala mi je na pamet jedna ideja koju moraš da ostvariš. Slušaj. Stenli Kjubrik, reditelj filma Odiseja 2001, priprema film o Napoleonu Bonaparti. Mislim da na svetu nema boljeg glumca za tu ulogu.

Govoreći, počela je da kopa po svojoj tašni.

– Evo šta ćeš da radiš. Uzmi brojeve njegovih Odmah ga zovi. Predstavi se. Pomeni i Skupljače perja, Odiseja, i da si upravo završio Avanturiste. Reci mu da bi želeo da radiš sa njim, da imaš silnu želju da igraš Napoleona u njegovom filmu – i tutnula mi je u ruku svoj notes sa Kjubrikovim telefonima. Jorgo je skočio od radosti i zagrlio ju je: – Irini, ti si genije!

Vraćam joj notes.

– Ne, ne Zaista ideja je sjajna, želeo bih da ga igram, ali ne mogu ja da zovem Kjubrika i da mu se nudim. Ako ima potrebe, pronaći će me i pozvaće me…

Ko si ti da te jedan genije traži? Šta si zamislio u tvojoj glavi, ko si? Evo, ja ću da ti kažem. Ti si niko i ništa, razumeš li? Ti si baš niko. Ti si, pravo da ti kažem, obično govno! – Viče razrogačenih očiju, zabacuje svoju dugačku kosu. Ne znam zašto odjednom ta vika. Da je nisam uvredio time što sam odbio njen plemeniti predlog?

– Molim te polako. Dođi kod tvog Odiseja…

– Ne dodiruj me! Gubi se!

– Irini, agapimu (ljubavi), pulimu (golube), dođi, Dozvoli da ti kažem nešto.

Gladeći njenu crnu svilenkastu kosu, seo sam pored nje. Jorgo gleda…

– Imaš pravo kad kažeš da sam niko i ništa. Zato nemam smelosti da pozovem Kjubrika i da kažem, tra-la-la-la, ja sam taj i Ja jesam nešto uradio u karijeri, ali ne mogu sebi da dozvolim da uznemirim jednog genija kao što je on. Nisam Brando.

– Jesi li pomenuo Marlona? Odlično! Slušaj. Na početku karijere, posle Elektre, bila sam u Los Anđelesu. Bila sam mlada i lepa kada sam upoznala mladog i lepog Marlona. To je bilo sredinom pedesetih. On je dobio Oskara, ali u holivudskim filmskim krugovima se pričalo da ne može da igra Šekspira zato što ima lošu dikciju. Pripremao se film Julije Cezar sa Džejmsom Mejsnom kao Brutom. Marlon je želeo da igra Marka Antonija. Pozvao je reditelja i rekao: „Ja želim da igram tu ulogu“. Reditelj se zahvalio na pozivu i rekao da bi mu on rado poverio ulogu, ali je producent protiv zbog njegove slabe dikcije… Šta je uradio Brando? Angažovao je šminkera, kostimografa, kamermana i snimio govor Marka Antonija nad telom Julija Cezara. Snimljeni materijal pokazao je reditelju. On – oduševljen. Zajedno su ga pokazali producentu i tako je dobio ulogu. Vidiš, agapimu? To nije nikakvo uznemiravanje niti sramota ili ponižavanje. Naprotiv. Ljudima je milo i raduju se kad ih pozoveš i izraziš želju da sarađuješ s njima. Takva su pravila u ovom svetu – završila je lekciju Irena.

Koliko će se Irena obradovati kad joj budem javio da, posle devet godina otkako me je predložila Kjubriku za inače nikad snimljeni film – ipak igram Napoleona. I dalje Rim. Atelje poznatog slikara Đeloša Đokaja od koga dobijam na poklon nekoliko izuzetnih grafika. Silvana Mangano me je pozvala na večeru u hotel „Grand“. Tu je i moj reditelj Mauro Bolonjini. Kao uvek, izgledala je prelepo u crnoj haljini. Razdragana je. Nikada je nisam video u takvom raspoloženju. Valjda zbog toga što nema više briga, jer su se preselili u SAD još 1972. godine. Raduje se što će njen sin Frederiko biti producent.

– Molim te, pazi mi On te obožava. Pomozi mu. To je njegov prvi film – zamolila me gospođa Mangano, posle divne večere.

Završio sam snimanje TV serije Stari i mladi. Bacio sam se na spremanje Bonaparte. Uloga Napoleona bila je privlačna i veoma kompleksna. Silovito se rađao u meni. Kopam po rudniku sopstvene imaginacije. Već sam ga video kako usred bitke misli o svojoj ljubavi; njegove reakcije kad mu Žozefina zaključava vrata kupatila i ne pušta ga da uđe unutra. Elementi komedije?