Hana Selimović: Živimo u društvu punom tabua
Iza darovite Hane Selimović su brojne pozorišne i filmske uloge: Dunjaša, Majka, Sena Zolj, Olga, Cmilja, Jula, Anabel, Saša, kći Lebedovih, Anisja, Dorina, odnosno Mila, Rosa, Leni, Divna Dukić, Jovana Nestorović….Šta se zapravo krije iza naslova „64”? Čime vas je osvojila scenska poetika Tene Štivičić ?
Moram da priznam da me je pre nego što sam i pročitala sam komad, prvo osvojila ideja o radu sa Alisom Stojanović. Ona je reditelj mnogih predstava koje sam veoma volela i priželjkivala sam našu zajedičku saradnju. Slično je i sa Teninim tekstovima, cenila sam ih kao publika, i desilo se da evo prvi put kada imam priliku da igram u nečemu što je ona pisala, imam utisak da nema tačnije drame, trenutka, ni uloge za mene, sada. Tena je pre svega jedna pametna i duhovita žena. A ja volim takve žene. Njen način pisanja je bistar, ubadajući, sa puno humora, zapravo veoma političan i zastrašujuće savremen. Nije teško biti osvojen nečim takvim. Broj 64 je broj prizora iz života jednog para, o kome gledamo predstavu.
U ovoj drami Tena Štivičić progovara o ženama i muškarcima, o deci i roditeljima… Šta vam je u slučaju ove predstave bilo najvažnije?
Najbitnije mi je bilo da u ovim sumanutim okolnostima uspemo da stvorimo nešto što nas se svih tiče. Mislim da živimo u vremenu koje je toliko izvitopereno da je vrlo teško naći temu koju umetnost može da obrađuje, a da nas se ta tema zaista tiče. Nekako je stvarnost dominantnija i upečatljivija od svega što umetnost može da ponudi. Ova predstava pak govori o dominantnoj stvarnosti koja melje, u kojoj se ljudi bez obzira na najbolje namere jednostavno izgube. O tome kako su neizgovorene, a podrazumevane reči sklizak teren, o tome šta je zapravo odgovornost, i za koga smo mi odgovorni. Da li jedni za druge ili je svako sam, na kraju? Mislim, dakle, da su u pitanju vrlo univerzalne teme, bez obzira na specifične okolnosti o kojima sam tekst govori, koje na neki načim služe kao lakmus papir koji razotkriva neuralgične tačke savremenog društva, ako išta slično društvu i postoji. Ovaj tekst govori o ljudima pod pritiskom. Dakle, manje više, o svima nama.
Kompletan intervju pročitajte na sajtu Politike.
