Da sam sačekao Kokalisa, gde bi mi bio kraj

2. Maj 2020.
Miljan Miljanić jedan od najboljih trenera svih vremena. – Golovi protiv „večitog rivala” uvek najdraži
Sestic
Fotografija preuzeta sa portala lista Politika

Baš u ovo vreme, u proleće 1974. godine, uoči Mundijala u Nemačkoj, za Crvenu zvezdu je debitovao Miloš Šestić, jedan od njenih najvećih driblera, zamenivši dres pazovačkog Jedinstva crveno-belim. Tada je popularni Šele, koji je tek napunio 17 godina, dobio šansu, o kakvoj maštaju mnogi dečaci. Da zaigra za jedan od naših najvećih klubova.

On je tada u Ljubljani protiv Olimpije, u prvom meču, zaigrao nekih petnaestak minuta i to umesto legende kluba Jovana Kuleta Aćimovića, da bi već u narednom kolu kod kuće, bio u sastavu i na našem najvećem stadionu, protiv Čelika iz Zenice. Veoma brzo postao je ljubimac Zvezdinih navijača. Ovaj majstor fudbala, po mnogima preteča današnjeg Mesija, mogao je mnogo više u karijeri, ipak, zvezdane trenutke doživeo je kako kaže  u voljenom klubu. Danas je Miloš jedan od mnogobrojnih skauta u klubu, a već iduće godine sprema se da ode u zasluženu penziju, kao i većina njegovih fudbalskih vršnjaka koji su žarili i palili našim terenima.

Šta Vas to vezuje za same fudbalske početke?

Fudbal sam počeo relativno kasno da igram, negde u trinaestoj godini, i to u Jedinstvo iz Stare Pazove. Tu sam se zadržao dve godine, a onda me je dovela Zvezda. Bile su to lepe godine mog mladalačkog života, kada su fudbaleri bili veoma popularni.

Trenirali su Vas mnogi treneri, ipak, opšti je utisak da je na vaš fudbalski put najviše uticao Miljan Miljanić?

Miljan je u to vreme bio najveći trenerski austoritet, čovek kome se verovalo. Mada je bilo i onih koji ga nisu voleli. On je za mene ubedljivo bio najveći i najbolji trener. Trenirao me je i u Zvezdi i u reprezentaciji. Njegovi treninzi imali su dinamiku, znao je da priđe igraču da mu nametne svoju ideju. Na kraju svi su bili zadovoljni. Miljan je najviše cenio rad i samo rad. Sve ostalo je dolazilo.

Šta za Vas predstavlja Crvena zvezda?

Sve u mom životu. U tom klubu sam ostvario sve svoje snove. Zvezdin dres sam oblačio preko 400 puta. Onaj ko je nosio dres Zvezde dobro je znao da dobri rezultati donose i mnogo bolji rejtig u Evropi. Samim tim i igraču skače cena. To je kod svakog od nas imalo posebnu takmičarsku draž. Zvezda je bila i ostala naša najveća sportska institucija.

Koju utakmicu posebno pamtite u voljenom dresu?

Svaku onu pobedu protiv najvećeg rivala. Te utakmice sa našim komšijama sa druge strane Topčiderskog brda imale su pravu draž. To je u pravom smislu bio derbi, o kome se govorilo mesec dana pre i mesec dana posle tog duela. Danas derbi polako gubi svoju osnovnu nit. Možda posebno pamtim onu utakmicu, derbi sa Partizanom na JNA, kada smo pobedili ,,večitog rivala” sa 4:1 i kada sam  dao onaj čuveni gol Boroti. Iskoristio sam nespretnost njihovog čuvara, i taj gol je dugo bio na sportskim špicama. Sećam se da sam tada dao dva gola. Za te mečeve nikome od nas nije trebala neka posebna inspiracija. Bilo je dovoljno da izađete na teren i vidite pune tribine navijača.

Za reprezentaciju Jugoslavije ste odigrali 21. utakmicu. Šta posebno pamtite?

Sada kada pogledam sa ove distance, možda sam mogao i koju utakmicu više da odigram za državni tim. Ali ne žalim zbog toga. To je sada daleka prošlost. Posebno pamtim onaj meč u Drezdenu protiv Nemačke, kada sam postigao pogodak, koji je bio veoma važan u kvalifikacijama za Prvenstvo Evrope u Francuskoj 1984. godine.

Posle Zvezde igrali ste takođe u crveno belom dresu, branili ste boje grčkog Olimpijakosa?

Bile su to dve fenomenalne sezone u mojoj igračkoj karijeri. Dobro sam igrao ali posle jednog nesporazuma sa tadašnjim predsednikom kluba Dajfasom, koji me je lično okrivio nakon jednog nesrećnog poraza, rastali smo smo veoma brzo. Sve se nekako brzo odigralo. Da sam sačekao novog predsednika Kokalisa, ko zna gde bi mi danas bio kraj. Verujem da bi i dan danas bio u Atini.

Šta se radili posle igračke karijere?

Kao i većina otišao sam u trenerske vode. Najpre sam završio trenersku školu, počeo sam u Zvezdi da radim sa mladima, pa u Obiliću, pa sa Tošom Manojlovićem u Vojvodini, pa sa Jospom Pirmajerom takođe u Vojvodini. A onda me je Dragan Stojković Piksi ponovo vratio u Crvenu zvezdu. Danas sam skaut, čekam da odradim još jednu godinu pa da odem u zasluženu penziju.

Šta Vas je najviše krasilo kao igrača?

Definitivno to je bio dribling, na koji mnogi moji rivali nisu imali pravi odgovor. Toga danas više nema, ili ga je sve manje. Zato se posebno divim Mesiju, koji i dalje pokušava da driblingom prevari svoje protivnike. Publika to ume da ceni.

Koja je razlika između ondašnjeg i današnjeg fudbala?

Iskreno, ja tu ne vidim neku veliku razliku. Često pogledam one naše utakmice sa Hajdukom, Dinamom, Partizanom… Igralo se i tada veoma brzo, oštro. Ništa mi ne zaostajemo za današnjim fudbalom, gde je po mom mišljenju previše šablona. Čini mi se kao da se izgubila ona maštovitost, lepota poteza zbog koje su gledaoci dolazili na utakmice.

Lep igrački period proveli ste i u Novom Sadu?

Bio sam kapiten one čuvene šampionske generacije 1989. Tada su dres Vojvodine nosili Mihajlović, Jokanović, Vorkapić. Oni su tada bili klinci za mene, jer sam od njih bio stariji i po desetak godina. Ali, bili su to sjajni igrači koji su kasnije napravili lepe igračke i trenerske karijere. Trenirao nas je Ljupko Petrović. Imali smo sjajnu atmosferu za koju smo bili zaduženi Šapurić i ja. I na treninzima se nismo štedeli…

Za čim danas žalite?

Možda sam mogao da ostvarim bolju trenersku karijeru. Baš u vreme kada sam trebao da idem u Kinu kod Slobodana Santrača i Peđe Stanojevića umrla mi je supruga. Nisam mogao da ostavim decu. Tako je propao moj odlazak u Kinu.

Naše najbolje fudbalere na putu ka prvenstvu Evrope očekuje baraž. Kakve su po Vama šanse našeg najboljeg fudbalskog tima?

Imamo dobru generaciju fudbalera, ali, nemamo atmosferu. A bez nje danas nema napretka. Smeta mi kada vidim kako naši reprezentatuivci ,,ginu” za klupski dres, a kada dođu u Srbiju, kao da su na odmoru. Toga nekada nije bilo. Poštovao se dres reprezentacije iznad svega.

Intervju je prenet sa portala lista Politika.