Zoran Radovanović: Političari ugušili i struku i nauku

Piše: Jelena Aleksić, Novi magazin

Promiče li nam svima ili više nemamo nikakvih očekivanja od rukovodilaca pandemijom, pa ne reagujemo na činjenicu da je građanima, a ne stručnjacima prepuštena odgovornost da tačno i nedvosmisleno izuste koju treću dozu vakcine primiti? Za šta nam služe sva ona “stručno-politička tela” koja su mesecima većala o najboljoj kombinaciji cepiva i kako bi iko danas mogao opravdati apele članova Kriznog štaba da se ne “kljukamo” informacijama sa interneta? Jer, kako se drugačije opredeliti za neku od dostupnih vakcina dok ovdašnji lekari zaposleni u državnim institucijama zagovaraju sasvim suprotne prakse? Listom se ograđuju da govore “u lično ime”, te da preferiraju kombinaciju, odnosno vakcinu isključivo RNK tehnologije, što bi u prevodu bila konfuzija daleko veća nego što je bila početna priča o tome zašto su vakcine uopšte potrebne? Bez želje da ičiju stručnost i kompetencije dovodimo u pitanje, nameće se potreba da se ovaj fenomen osvetli, te da neko sa znanjem i iskustvom objasni da li je ovo što se događa u Srbiji profesionalno rukovođenje pandemijom ili jeftino politikantstvo kojeg se stide i pojedinci koji u njemu učestvuju. Ovde pre svega mislimo na lekare i naučnike. U kakvom su oni položaju, tek je sporedno pitanje na koje nam odgovara epidemiolog Zoran Radovanović, redovni profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu u penziji i jedan od naših najistaknutijih stručnjaka iz oblasti epidemiologije i preventivne medicine. S njim razgovaramo pre svega o poziciji u koju su dovedeni laici, građani koji nemaju nikakva stručna znanja o vakcinama, pandemiji i virusima, a gurnuti su pred ni manje ni više nego “biti ili ne biti” dilemu. I to u bukvalnom smislu očuvanja života i zdravlja. Podsetimo ukratko da smo celog leta čekali 1. avgust da se Krizni štab izjasni o trećoj dozi, odnosno kome je preporučena i koja vrsta cepiva, da bi se sve završilo nejasnim izjavama, kontradiktornim saopštenjima i krajnje suprotnim preporukama koje ulivaju samo i jedino sumnju.

“Da, došlo je do krajnje neobične situacije koja nikome ne služi na čast. Kao skup najpozvanijih eksperata, Stručni komitet za imunizaciju predložio je 23. jula revakcinaciju svih građana kojima je prošlo šest meseci od primanja druge doze vakcine. Izričito je naglašeno da će treća doza biti “bazirana na tehnologiji informacione RNK, kakve su vakcine proizvođača Fajzer i Moderna”. U roku od nekoliko sati iz Tanjuga su stigla dva oprečna saopštenja. Prvo je preneto da je vest potvrdio državni sekretar u Ministarstvu zdravlja, koji je i predsednik Nacionalnog koordinacionog tima za imunizaciju. Tokom večeri je, međutim, javljeno: “Iz Vlade Srbije za Tanjug je objašnjeno da će građanima biti dostupne sve četiri vrste vakcina nakon što su pojedini mediji ranije danas objavili da bi najbolje bilo da ljudi prime RNK vakcinu kao treću dozu imunizacije.”

Kako to objašnjavate?

Normalno je da različiti organi dolaze do nepodudarnih zaključaka. Međutim, ovde je vlast netačno prikazala odluke sastanka grupe, očekivalo bi se, nezavisnih eksperata. Štaviše, članovi Stručnog komiteta za imunizaciju dodatno su poniženi teranjem da sami saopšte kako su, u stvari, njihovi zaključci sasvim različiti od onih koji su su prvobitno doneti. Uz to, nalazili su besmislena objašnjenja kako su, navodno, od završetka njihovog prvog sastanka do reakcije Vlade nekoliko sati kasnije pristigla nova iskustva iz sveta, prinuđujući ih da se predomisle.

Zašto je izvršna vlast ovako reagovala?

Može joj se, a i stručnjaci su to prihvatili savijanjem leđa. To je deo šireg problema odnosa prema znanju u ovoj zemlji. Bolno ćemo iznova savladavati lekciju da nijedna civilizacija nije napredovala kada je naglavce okretala sistem vrednosti i odluke prepuštala ignorantima. Osim u kratkim revolucionarnim periodima, ne znam za primer u svetu da su priučeni i nedoučeni kadrovi u toj meri preuzeli vlast i donosili odluke nasuprot ne samo nauci već i zdravom razumu.

A šta onda činjenica da nijedan od dva suprotna stava Stručnog komiteta nije uvažen govori o položaju i autoritetu istog tog organa?

Treba razlikovati Stručni komitet za imunizaciju, kao ekspertsko telo nezavisnih stručnjaka, od operativnih državnih organa poput Kriznog štaba i Nacionalnog koordinacionog tima za imunizaciju. Eksperti razmatraju idealna rešenja i daju optimalne predloge sa usko medicinske tačke gledišta, a organi vlasti, između ostalih i Krizni štab, donose odluke uzimajući u obzir sve okolnosti, uključujući zalihe vakcina, njihov rok trajanja, organizacione probleme itd.

Shvatljivo je da organi vlasti ne prihvate predlog stručnjaka ukoliko je odbijanje praćeno razumnim obrazloženjem šta je i zašto neostvarivo, ali nije ni lepo ni dobro da nateraju stručnjake da sami sebe dezavuišu. Krizni štab se nije javno ni izjašnjavao o predlogu Stručnog komiteta za imunizaciju. To ima svojih dobrih strana jer bi svaki oponentski stav Kriznog štaba prema stručnjacima dodatno iritirao javnost.

Nije se izjašnjavao, ali nije ni uvažio preporuke niti stao iza ijedne zvanične koju smo čekali da saopšti 1. avgusta.

Lekarski deo Kriznog štaba naivno je zagrizao komad sira, a onda je mišolovka škljocnula i zgnječila mu je rep. To je mefistovska nagodba sa đavolom. Stečene slobode izgledaju beskrajne, ali se levkasto sužavaju s predvidivim krajem konačnog zaglavljivanja i naplate.

Šta mi da radimo, profesore? Lekari iz Kriznog štaba nam pored već pomenutog i različito preporučuju kome da se obratimo – jedni kažu lekaru opšte prakse, a drugi doktorima na vakcinalnim punktovima?

Već sam napomenuo kako se pokazalo da lekari opšte prakse nemaju dovoljno znanja, a činjenica o broju nevakcinisanog medicinskog osoblja govori sama za sebe. Međutim, nisu za to ni oni krivi jer je reč o složenom fenomenu, uslovljenom nakaradnim položajem lekara u primarnoj zaštiti – koje posprdno nazivaju skretničarima – spornim kvalitetom kontinuirane edukacije, lošim vertikalnim protokom stručnih informacija od Ministarstva zdravlja do lokalnih ambulanti, itd. U konkretnom slučaju, neblagovremeni su i krnji, kako priliv uputstava od Instituta “Batut” i drugih nadležnih ustanova do lekara tako i stručni nadzor. Da su lekari imali jasne predstave šta da rade, a mnogi tvrde da nisu, bila bi stručna greška što, kršeći pisane instrukcije, ne vakcinišu, recimo, pacijenta alergičnog na hranu, ambroziju ili bilo šta drugo. U postojećoj situaciji preostalo je da savet pružaju lekari na vakcinalnom punktu. Njihovo bi bilo da preporuke daju u skladu s polom, uzrastom, zdravstvenim stanjem i medicinskom istorijom pacijenta. Jedino je bilo neophodno da se građani na njih odmah upute, umesto da budu prepušteni glasinama i sopstvenim traganjem za informacijama. Naravno, u skladu sa zvaničnim stavom, i tada bi ljudima bilo ostavljeno da prihvate savet ili da ostanu pri svom već oformljenom mišljenju.

Ne treba osporavati narodne mudrosti, ali se u ovom slučaju pokazalo da i od viška može da boli glava.

Koliko ovakvi potezi dodatno učvršćuju nepoverenje građana u sve odluke Kriznog štaba, čiji se članovi više i ne trude da se predstave kao poštovaoci struke?

Tokom nekoliko prvih nedelja pandemije, dok je vladalo vanredno stanje, Krizni štab je vrlo kruto primenjivao mere mnogo oštrije nego drugde, osim eventualno u zemljama poput Kine. Od početka maja prošle godine otišlo se u drugu krajnost. Članovi ovog tela su se brukali izjavama o prestanku opasnosti od zaraze – zbog navodne nemogućnosti virusa da se prenosi leti, njegove izmišljeno smanjene virulencije itd. – a posebno su urušili svoj ugled drastičnim prikrivanjem brojeva obolelih i umrlih. I laicima je bilo jasno da su “stručna” objašnjenja u funkciji junskih izbora jer je trebalo dozvoliti predizborna okupljanja, sportska takmičenja i, uopšte uzev, privid normalnog života. Kazna je stigla u vidu drugog, junsko-avgustovskog talasa 2020. godine.

Ali, tu nije bio kraj.

Ne, pasivna politika, najsličnija švedskom modelu, ali u sredini koja je daleko od švedske, nastavila se tokom naredna dva talasa, jesenje-zimskog i zimsko-prolećnog. Za neaktivnost su tražena različita opravdanja, pa se tvrdilo da zakon ne dozvoljava preduzimanje efikasnih mera. Naravno da to nije bilo tačno, pa se ništa nije izmenilo ni novembra prošle godine, kada je zakon promenjen.

Jednom sam konstatovao da je juna ove godine narod digao ruke od Kriznog štaba, a da je ovaj štab još ranije digao ruke od naroda. Kredibilitet Kriznog štaba je nepovratno narušen, a lekare iz tog organa zahvatila je apatija, bez sumnje praćena razumljivom dozom kajanja. Tako smo u ovaj, peti talas i Krizni štab i mi, obični ljudi, ušli bez iluzija. Jedni drugima ne verujemo, i to je jedina konstanta u dinamici pandemijskog toka.

Postoji mogućnost da uskoro usledi zabrana okupljanja, uslovljena strahom vlasti od ekoloških protesta, ali će tu Krizni štab biti samo oruđe političke, a ne stručno zasnovane odluke.

Da ne budemo preoštri, može li se nedoslednost i nekontrola sprovođenja mera objasniti time da se o virusu, pa samim tim i idealnoj prevenciji malo zna?

Nikako se ne bih složio da se o pandemiji malo zna. Od početka su jasni putevi prenošenja, pa sledstveno i celishodne protivepidemijske mere. Zemlje koje su ih dosledno primenjivale imale su čak i hiljadu puta nižu stopu smrtnosti od kovida-19 u odnosu na nas. Te dobro poznate mere su stroga kontrola granica, pomno otkrivanje novoobolelih, njihova izolacija, energično traganje za licima koja su ostvarila kontakt sa bolesnicima, te njihovo slanje u karantin. Uz ta ograničenja život se odvijao skoro normalno, pa ni ekonomija nije trpela. Mi nijednu od navedenih mera ili nismo uopšte ili nismo dosledno sprovodili, pa smo se našli pri samom vrhu svetske mortalitetne liste najpogođenijih zemalja ovom zarazom.

Čime objašnjavate činjenicu da je Srbija bila među prvima u svetu sa dovoljnim brojem vakcina, a još uvek nije stekla kolektivni imunitet?

Srbija zaslužuje priznanje za nabavku vakcina, ali i kritiku za anemičnu, trapavo i mlitavo vođenu kampanju promocije vakcinacije. Kao kada se radilo o respiratorima, važan je bio samo medijski utisak. Predani zdravstveno-vaspitni rad je izostao. Štaviše, na prorežimskim medijima širok prostor su dobijali antivakcinaši i razni drugi alternativci. Držeći se strategije da je pred prolećne izbore svaki glas važan, vlast je zalivala i negovala svaku biljku, a u takvoj bašti po pravilu prevlada korov. Rezultat nam je poznat.

Deklaracija bez prevodioca

“Sloboda odlučivanja je vredna civilizacijska tekovina, ali samo kada su ispunjeni uslovi da se ona zaista ostvari. Tu je bitna dobra informisanost. Izbori su, recimo, demokratski i fer ukoliko sve političke partije imaju mogućnosti da pod jednakim okolnostima ponude glasačima svoje programe. Analogija sa izborima je teško primenljiva za vakcinaciju jer bi prosečnom građaninu malo značila pružena prilika da pročita deklaracije proizvođača vakcina pisane teško razumljivim jezikom i da na osnovu njih donese kvalifikovanu odluku. Bilo bi prirodno da se tu kao “prevodilac” nađe nadležni (da je sreće, porodični) lekar. Nažalost, mnogi naši lekari ne raspolažu dovoljnim informacijama o vakcinaciji ni da pomognu sebi samima. To se pokazalo tokom prethodnih meseci kada su zbog neobaveštenosti često odvraćali od vakcinacije svoje pacijente s hroničnim bolestima ili sa podatkom o alergijskoj reakciji u prošlosti, a posebno se ogledalo u nerazumnom oklevanju polovine, pa kasnije trećine njih da zavrnu rukav.

Tekst je prenet iz Novog magazina.