Znanjem se osvaja sloboda
Intervju sa ginekologom Tatjanom Bojović.
Razgovarala: Jelena Aleksić
Šta ako mi je penis kriv? Hoće li me boleti oralni seks? Kako da se sama zadovoljim, a da se ne povredim? Zašto stalno zamišljam seks? Ako su vam ova pitanja izazvala makar blagu neprijatnost, pokušajte da zamislite koliko je tinejdžerima bilo teško da ih postave Tatjani Bojović, ginekološkinji koja je samoinicijativno u jednoj beogradskoj školi držala predavanja na temu seksualnog zdravlja. Pitanje je da li bi ovoj deci bilo jednako sramotno da o ovim temama govore kada bi reproduktivno zdravlje bilo deo uobičajenog obrazovnog programa, koji će im objasniti i šta je to prevencija od polnih bolesti, i kako održavati higijenu u vreme menstruacije, i kada ući u seksualne odnose. I mada mogu zvučati previše za izgovaranje naglas, ovo su teme koje, po mišljenju sagovornice Novog magazina, moraju biti otvorene, i to tamo gde im je mesto – u porodici i u školi. A ona je to učinila.
Samoinicijativno ste u jednoj osnovnoj školi držali predavanja na temu seksualnog i reproduktivnog zdravlja ?
Sedamdesetih godina dok sam ja išla u osnovnu školu nastavnica biologije nam je od šestog razreda organizovala nastavu “Humani odnosi među polovima”. Tu se govorilo o svemu onome što ja mislim da deca tog uzrasta moraju da znaju kako bi u budućnosti bili zdravi ljudi. Da bismo shvatili kakve se promene našem telu dešavaju, da bismo prihvatili svoju seksualnost i sebe bez stida i, konačno, smanji rizik da je ikada zloupotrebimo. To me je podstaklo da uradim nešto slično kada su moja deca bila u tom uzrastu, a bilo je i roditelja koji su se složili s tom idejom. Tako sam organizovala nekoliko predavanja. Tada sam radila u Domu zdravlja Zvezdara, i upravo time sam želela da se bavim. Razume se, sasvim volonterski. Napravila sam i pripremu i slajdove, ali nisam naišla na pozitivan odgovor u drugim školama, osim u školi gde su moja deca pohađala nastavu.
Kako su izgledali ti časovi, odnosno predavanja?
Prvi čas je bio potpuni fijasko. Tema je škakljiva, ali je u isto vreme i tabu. Pri tom su to godine kada telo doživljava ozbiljne promene u, praktično, vremenskom tesnacu, i sve ih dodatno čini postiđenim i često dobiju pogrešnu percepciju i sebe i sopstvene seksualnosti. Dakle, bacanje papirića, gurkanje, upadice… Međutim, sledećeg časa smo odvojili dečake i devojčice, i to je bilo sasvim drugačije.
Jesu li deca i dalje bila sramežljiva?
Muva je mogla da se čuje, to je najbolji odgovor koji vam mogu dati. Organizovali smo “šešir” za ubacivanje anonimnih pitanja, a ja sam onda govorila o onome što njih zanima. Bilo je vrlo suvislih pitanja.
Kojih?
Devojčice bi pitale šta su to plodni dani, što naravno treba da znaju jer je to osnov funkcionisanja reproduktivnog sistema. Naprosto, devojčica svakog meseca doživljava ozbiljne promene u telu, od kojih se mnoge ne vide već se samo osećaju. Naravno da to pravi određeni nemir i navalu pitanja, poput – zašto mi znoj drugačije miriše, odakle mi bubuljice, zašto mi je kosa užasno masna, itd. A ona samo zna da je dobila menstruaciju, što je daleko od dovoljnog znanja. Bilo je i pitanja kada bi mogle da imaju seksualni odnos, a da ne naude svom zdravlju, zašto neke devojke imaju, a neke nemaju bolne menstruacije, kako da održavaju higijenu u tom periodu i, naravno, zašto je važno da se ne stide kada na fizičkom treba da kažu da su “na poštedi”. Smatram da je izuzetno važno za svaku ženu da baš u ovom uzrastu ima odgovore na ova bazična pitanja o njenom telu jer su to zapravo odgovori na pitanja ko je ona.
Jeste li im govorili i o škakljivijim temama za njih, kao što je izgled polnih organa, o čemu, uostalom, uče i na biologiji?
Naravno. Tu bih izdvojila jednu temu koja je važna za roditelje dečaka jer sam shvatila koliko u ovoj oblasti vlada neznanje, a koliko je u pitanju uobičajen i vrlo čest problem. Koji zapravo i nije problem.
O čemu se radi?
Radi se o fimozi. To je suženje kožice koja prekriva glans penisa, a koje se u mnogim kulturama uklanja manjom hirurškom intervencijom. Na prvom pregledu pedijatri su vam nekada posle porođaja govorili kako se prevlači prepucijum. Tako su radili mnogi na selu iako možda nikada pedijatra nisu ni sreli. Ipak se sada mnogo stvari promenilo.
Ali tu se ne radi o neinformisanosti roditelja, oni slušaju savete pedijatara?
Nažalost da, ali je zato potrebno da se ovim delom pozabave oni kojima je to posao.
I o tome se povremeno debatuje. Ko je taj ko bi bio najbolji predavač na časovima seksualnog ili reproduktivnog zdravlja – psihijatar, pedagog, ginekolog?
To u konačnici i nije presudno ukoliko će materijal koji im se predstavlja biti istinit s naučne strane, a onda i prijemčivo i interaktivno predstavljen da se deca ne samo zainteresuju nego počnu time da se bave. Ginekolozi treba da su ispomoć u pripremi materijala, svakako. Nemojte zaboraviti da smo mi u nižim razredima osnovne škole imali nastavni predmet koji se zvao higijena, a sve ovo o čemu smo govorile u suštini je higijena. Vezano za problem fimoze, o kojem smo govorile, moram da vam kažem da su dečaci bili vrlo zainteresovani za ovu temu i nije slučajno što su imali mnogo pitanja. To samo svedoči da makar neki od njih imaju problem.
Šta kao neko ko se bavi seksualnim zdravljem smatrate da bi deca tog uzrasta nužno trebalo da znaju?
Najpre, teško ćete u tom periodu izbeći smeh ili zadirkivanja, ali s tim treba računati. Međutim, moram da vam kažem da su meni dečaci postavljali pitanja o ženskom orgazmu, što znači da ih to zanima, a to onda svedoči o tome da je pravo vreme za ovu vrstu edukacije. Generalno, treba pratiti njihov razvoj i svakako im osvetliti svaku temu blisku u tom trenutku, ali uz obavezna objašnjenja onoga što dolazi. Naravno da deci od 14 ili 15 godina treba objasniti kada su polno zreli za seksualne odnose, koji su potencijalni rizici, šta su to antibebi pilule, šta je kondom, šta su polne bolesti. Pa s tim će se sresti možda za godinu ili dve, nažalost.
Zašto nažalost?
Zato što mnogi, ako ne većina nisu zreli. Zato što najveći broj o svemu ovome zna ponešto iz sramežljivih razgovora s roditeljima i konglomerata informacija sa interneta, što nisu obrazovanje koje im pripada, obrazovanje bez stigme, čas na koji odlaze kao na čas iz matematike. Kada bi ova predavanja bila deo obrazovnog sistema, tema bi s vremenom prestala biti tabu, i to ne samo za decu. Zašto je to važno? Zato što bi deca imala prave odgovore na pitanja proistekla iz sasvim prirodnih dešavanja i već bi znali šta se događa s njihovim telom. Seksualni odnosi su prirodna potreba i u životinjskom svetu postoje zbog reprodukcije. Kod nas ljudi upravo je ta reprodukcija sporna. Sporna, kažem, jer je u početku ne želimo, a kasnije često postane problem.
O čemu govorite, konkretno?
Odgovornost je, naravno, obostrana kod oba pola, ali je za devojku važno da sebe doživljava kao subjekat koji zna i odlučuje. Manipulacija seksualnošću je oduvek bilo. Nazvaću je ovde flertom. Svako od nas ima nekada potrebu za takvom vrstom, vrlo banalnog, ali ipak samopotvrđivanja. Kao što je banalno i jesti, ali je vrlo važno zbog samoodržanja. Kada znamo šta radimo, znamo da postavimo i granice. Konkretnije, devojke sa 17 ili 18 godina dolazile su mi na preglede, a nisu imale vaginalne odnose, ali zato jesu oralni ne bi li tako privukle pozornost partnera. Tako ne bi “izgubile nevinost” i dobile etiketu “lake devojke”. Shvatamo li mi zapravo koliko je tu nerazumevanja sebe, koliko predrasuda i ostataka patrijarhalnog u modernim društvenim odnosima? A zašto je to toliko važno? Zato što iz prihvatanja sebe, pa i dozvoljavanja sebi apsolutne slobode da se u svom telu uživa bez ikakve krivice, izrasta osećaj slobode. Teško da je deci u pubertetu, koja imaju gomilu problema sa sobom, ove stvari moguće zaista objasniti osim kontinuiranom edukacijom koja će biti rutina, a ne izuzetak.
Da li je ovakvog shvatanja seksualnosti bilo i među osnovcima kojima ste držali predavanje i na osnovu kojih pitanja to prepoznate?
“Šta mi je ovo”? “Zašto me to boli”? Onda kada imate takva pitanja, zapravo vam dete govori da nije dovoljno spoznalo sebe, što je donekle i normalno u tom periodu. Ali ako dete u tim godinama ima tetovažu, onda je to signal da ono želi pozornost, što ne znači da nije voljeno. Pa ipak, želi nešto više pažnje od one koju već ima. Jer, ne zaboravimo, način života je veoma ubrzan i činjenica da nemamo vremena nas roditelje ne opravdava. A deca bi o ovakvim stvarima morala učiti iz pouzdanih izvora kao što su škola i porodica, koja treba da prepozna manjak samopouzdanja i osnaži dete. Pitali ste me ranije koja je granica i šta deci ne treba govoriti jer bi moglo biti previše. Ja mislim da bi im sve trebalo govoriti jer će se pre ili kasnije susresti s poluinformacijama koje će ih ozbiljno koštati. Za ginekologiju sam se i opredelila jer sam u relativno ranom periodu, delom intuitivno, a kasnije i svesno spoznala da nismo isto. Ljudi jesmo, ali su nam uloge podeljene i već unapred propisana pravila ponašanja, koja su drugačije osvetljena. Neka jasno, direktnim svetlom, a neka diskretnim ili difuznim. Mislim na muškarce i žene, naravno.
Na primer?
U mentalitetu je ovde da žena “mora”, a ja kažem “da zna”. Dalje je njena odluka jer raspolaže činjenicama i zdravim razumom. Svakako, početak je saznanje obavezno praćeno ljubavlju prema sebi.
Mnogi će vam reći da je to opšte mesto, te da nema mnogo veze s reproduktivnim zdravljem, a naročito biološkim stanjem jedne žene…
Sve što ste rekli izraz je neznanja koje nije smrtni greh, ali bi se moglo mnogo lepše i lakše živeti ako bi se neke stvari povezale, a početak je ljubav prema sebi. Jer, uzmimo za primer žene koje se bore da ostanu trudne. Vrlo često u toku ispitivanja uzroka infertiliteta zaključimo da su psihološkim promenama uticale na hormonski status i tako obustavile pravilnu ovulaciju. Naš mozak je proizvođač emocija, a žlezde sa unutrašnjim lučenjem su transformatori. Na koju stranu će krenuti patološki proces u nama pitanje je genetike i navika koje stičemo u porodici, u školi, odrastanjem i razvojem sopstvenog bića.
Pomenuli ste ranije znanje, odnosno neznanje o polnim bolestima. Koliko zaista o tome znamo, ne samo deca?
Generalno i svašta i ništa. Zašto ništa? Vrlo je uobičajeno stanje anemije s kojim se srećem u svojoj ordinaciji. Tome se ne pridaje mnogo važnosti iako je direktno povezano s mnogim bolestima. Istovremeno, loše se hranimo, jedemo na brzinu i ne brinem o kvalitetu namirnica, a time postepeno ruiniramo rad creva, koja su nam pod direktnim uticajem mozga. Da rezimiram, polne bolesti se samo “nalepe” na prijemnika.
Šta je sa decom, koliko je važno da oni u odgovarajućem uzrastu znaju na šta treba da računaju i jednostavno se pozabave prevencijom?
Podsetiću vas da je devedesetih i tokom prve decenije dvehiljaditih bila fama s kondilomima. Radi se o polno prenosivim bradavicama koje izaziva virus koji se ponovo, moram da naglasim, lako širi i biva prijemčiv kod anemičnih ili stresu izloženih ljudi. Danas postoji vakcina i ja savetujem kontrolu krvne slike i biohemije pre primene cepiva. Generalno, kada znamo čega da se bojimo i kako da se zaštitimo, praktično smo bezbedni. To važi i za polno prenosive bolesti koje ne bi smele biti tabu, baš kao što nije ni virusna infekcija. A to deci treba približiti i osnažiti ih da pitaju i kažu ako imaju bilo kakvih sumnji.
Tekst je prenet sa portala Novi magazin.