Znanja imamo mnogo, koristimo ga malo

Razgovarao: Mijat Lakićević, Novi magazin

Miodrag Janjušević je završio Elektrotehnički fakultet (1977. godine) u Beogradu, Katedra za tehničku fiziku, grupa za nuklearnu energetiku. Odmah se zaposlio u Vojno-tehničkom institutu, gde se bavio snažnim laserima. „To je bilo vreme“, kaže sagovornik Novog magazina, „kada smo osvajali nove stvari, radilo se o velikim jugoslovenskim projektima koji su razvijani zajedničkim naporima vojnih i civilnih istraživačkih centara. Koordinator i lider u istraživanjima bio je VTI. Sećam se da smo u Evropi samo mi i „Maks Plank“ institut radili na jednom od tih projekata. Bili smo ozbiljna naučna institucija. Znanje je bilo tu“.

Ipak, radi daljeg stručnog usavršavanja Janjušević je 1982. godine odlučio da ode u Ameriku, u Njujork, gde je 1987. odbranio doktorat iz fizike. Tema – atomi u ultrasnažnim laserskim poljima. Odmah je dobio mesto na Univerzitetu Konektikat. Godine 1991. zaposlio se u Evropskom institutu za lasere na Kritu. Pogođen krizom u Jugoslaviji, odlučio je da se ponovo vrati u Ameriku 1992. I ne samo to nego i da promeni branšu. Pozvao je Volstrit, telefonom obavio intervju i dobio posao u investicionoj banci Kider Pibadi u Njujorku. „To je bila stara investiciona banka“, kaže Janjušević, „ono što Amerikanci zovu white shoe bank, banka bogate klijentele, ali su pratili trendove, pa su se bavili i finansijskim derivatima koji tada tek počinju da ulaze u upotrebu.“ O svom prvom danu Janjušević je ispričao i jednu malu anegdotu. „Kada sam došao iz Grčke, sećam se Kider je bio u down townu Njujorka, na Hanover trgu, imao sam neku fizičarsku bradu i gledam, tamo svi u belim košuljama, mašnama, pomislio sam: mora da je neka svadba ovde.“ Posle godinu dana Janjušević je otišao da vodi jedno istraživačko odeljenje za derivative u Kemikal banci. To je bila velika banka, otprilike kao Čejs Menhetn. To su bile najveće banke, uz Siti i Bank of Amerika, u Sjedinjenim Državama. Kada su se Kemikal i Čejs spojili, Janjušević je dobio da vodi isti posao za celu tu novu, veliku banku. Tada je finansijska industrija doživela svoj veliki procvat. Zaposlila je veliki broj doktora fizike i matematike u oblasti derivative. Krajem devedesetih predsednik Klinton je ukinuo zakon koji je banke strogo delio na komercijalne i investicione. To je oslobodilo ogroman kapital za finansijsku industriju. Komercijalne banke su ili kupovale ili same izgradile investicione banke u svom okviru. Tako su postale veliki igrači u investicijama na globalnom tržištu deonica. Onda je Čejs Menhetn banka kupila Džej Pi Morgan, koja je do tada bila samo investiciona banka, i tako je nastala ova današnja banka, verovatno najznačajnija ne samo u Americi. Ta džinovska transakcija, međutim, nije poremetila karijeru našeg sagovornika, naprotiv, isti posao nastavio je da razvija i za novu banku. Kako kaže – „bili su poznati po inovacijama i u svemu koplje iznad ostalih“. Imao je kancelarije u Londonu, Njujorku i Tokiju. U JP Morganu se zadržao do 2007, kada prelazi u hongkonšku Dojče banku, a zatim je radio za dva velika investiciona fonda: Sejls advajzers Roberta Milera, čoveka koji je izmislio djuti fri prodavnice i CQS, veliki hedž fond, sa sredstvima pod investicijama vrednom više od 20 milijardi dolara. Nakon toga poslovi su ga odveli u Beograd, gde mu je Branko Urošević ponudio profesorski angažman u okviru novoustanovljenog Programa kompjuterskih finansija na Računarskom fakultetu. Trenutno predaje dva predmeta: Finansijski derivati i Upravljanje rizikom. To je i bio povod za ovaj razgovor.

Može li se nekako jednostavno objasniti šta je to što vi predajete, odnosno čime ste se bavili najvećim delom svog profesionalnog života?

Derivati su u suštini ugovori koji vam daju pravo da kroz izvesno vreme kupite ili prodate neku imovinu po unapred dogovorenoj ceni. Pošto su tržišta turbulentna možemo utvrditi samo verovatnoću da cene budu iznad ili ispod određenih vrednosti specificiranih u ugovoru. Ta verovatnoća određuje cenu derivata. Za računanje ovih verovatnoća morate koristiti matematiku koja se bazira na stohastičkim parcijalnim diferencijalnim jednačinama i rešenjima tih jednačina u sklopu uslova koje određuje tržište. Tako se dobija ono što nazivamo fer cenom. Moglo bi se reći da derivati predstavljaju neku vrstu osiguranja i kupaca i prodavaca od promena na tržištu. Dodatna stvar je što se onda tim ugovorima, tj. papirima, takođe može trgovati, odnosno oni se mogu kupovati i prodavati.

Kako bi to izgledalo na nekom primeru?

Ako ste vi proizvođač pšenice ali se plašite da će za, recimo, tri meseca, kad dođe žetva, njena cena pasti, bilo bi pametno da kupite ugovor kojim bi – uz određenu naknadu, recimo od 1-2 odsto ukupne vrednosti roda – mogli da osigurate određenu fiksnu cenu pšenice. Vi ste nešto platili za to osiguranje, ali ste izbegli mogućnost da izgubite mnogo para. Takođe, cenu tog osiguranja možete, zajedno sa drugim stavkama, da unesete u troškove proizvodnje i da onda tačno izračunate vašu dobit, odnosno da li vam se uopšte isplati da se bavite tom proizvodnjom. Sve vam to daje mogućnost da bez velikog rizika ulazite u poslove i sklapate ugovore.

Postoji li i neki širi ekonomski značaj finansijskih derivata?

To što važi za promet robe važi i za trgovinu valutama, akcijama, kamatnim stopama. Derivati omogućavaju efikasniju kontrolu rizika čime i cena finansiranja pada. Znači, imamo kao posledicu brži protok novca, baratanje većim sumama, odnosno vrednije poslove itd. U Americi vi možete da kupite hipoteke po fiksnoj ceni na 30 godina. Ovde to nije moguće, ne postoji tržište gde bi se moglo kupiti osiguranje od fluktuacija interesnih stopa i hipoteka na dugi rok. Tako da to uslovljava veći rizik za kupce i prodavce hipoteka i smanjuje protok novca. Finansijska industrija, kao srce savremene ekonomije, pumpa novac i omogućava investicije. Suština je da protok novca bude nesmetan i da je što snažniji, jer u tom slučaju imate zdravu ekonomiju koja se ne guši. Da bi se to ostvarilo, uz druge uslove – tržište, regulativu itd. – potrebno vam je i znanje.

Kurs koji je osmislio Branko Urošević – o čemu je govorio u intervjuu juna prošle godine (NM br. 529) – trebalo bi da pruži takvo znanje.

Prednost njegovog programa je u tome što su kao predavači angažovani ljudi iz prakse. To inače nije ništa neobično u svetu. Dok sam bio u JP Morganu radio sam sa jednim poslediplomcem sa Oksforda. Oksford je imao profesore koji su bili zaposleni u finansijskoj industriji.

Ko su predavači, naši ljudi ili stranci?

Uglavnom naši ljudi. U Americi, a i drugde po svetu, sretao sam puno naših mladih, obrazovanih ljudi koji su radili na zapaženim pozicijama u dobrim firmama, bankama, hedž fondovima. Brankova ideja – koji se, kao što vam je poznato, i sam vratio iz Amerike – bila je da okupi i angažuje pre svega naše ljude iz dijaspore.

Da utvrdimo, to nisu ljudi sa fakulteta nego iz finansijske industrije?

Neki dolaze i sa prestižnih univerziteta. Međutim, industrija je po svojoj prirodi centar inovacija u finansijama. S druge strane, teorijsku podlogu, matematiku derivata i numeričke metode potrebne za pravljenje modela za trgovanje i kontrolu rizika su odlično pokrivene od strane akademskog dela nastavnog kadra. Branko je doveo ljude i iz industrije koji se bave matematikom finansijskih derivata i sačinio jako dobar program praveći kombinaciju koja daje studentima znanja na nivou najboljih škola u svetu.

Kakve su reakcije?

Naš program, ovako koncipiran, može da se takmiči sa bilo kojim u Evropi. Nije lako koncipirati ovakav program. Jedan od razloga je u tome što ne možete lako dovesti ljude iz industrije da predaju. Povratne informacije su jako dobre.

E sad, zamislite da to uradimo sa elektrotehnikom, mašinstvom, ekonomijom, istorijom… Da dovedemo ljude koji imaju akademske preduslove da predaju. To bi moglo da se pozitivno odrazi i na univerzitete a i na privredu. Mene čudi zašto država ne ohrabri takav pristup za državne univerzitete. Ništa vas ne košta da napravite program letnjih škola na univerzitetu. Recimo da napravite na fakultetu letnji semestar, gde bi studenti za mesec-dva intenzivnih predavanja i vežbi pokrili nastavni materijal. Ima stručnjaka u svim oblastima, fantastičnih. Svako bi od tih ljudi sa prostora bivše Jugoslavije koji ima veze sa Srbijom, došao i održao kurs. Ljudi su željni da nešto doprinesu, tu uopšte nije pitanje para. To bi diglo i naučni nivo univerziteta. Ne samo što bi pomoglo studentima i obrazovalo ih tako da ulaze u vrh modernih tehnologija i znanja, nego bi se podigao i nivo predavača, profesora i docenata preko naučne saradnje sa kolegama iz inostranstva. Mislim da bi pozitivna iskustva ovakvog pristupa bila višestruko korisna. Ulaganja su minimalna. Potrebna je samo dobra volja. Nova znanja se brzo razvijaju. Treba prilagoditi i metode transmisije tog znanja studentima. Univerziteti treba da nađu način da se prilagode novom vremenu i da iskoriste potencijal koji Srbija ima.

Ali to zadire u postojeće odnose, tj. privilegije. Branko Urošević je morao da napusti Ekonomski fakultet jer nije bilo sluha za ono što je želeo da radi.

Zašto bi bilo čija sujeta sprečavala decu da nauče prave stvari. Meni to nije jasno. Možemo mi da govorimo o privatnoj sujeti, ali privatna sujeta i istorijski razvoj zemlje ne mogu da se porede. To država mora da reši.

Da bi se privukle investicije iz inostranstva, investitor gleda – šta? Gleda demografiju – koliko ima ljudi koji mogu da se zaposle i gleda kakvo je obrazovanje tih ljudi, da li oni mogu da iznesu povereni posao. Da bi se unele ozbiljnije pare, u projekte koji nisu samo jednostavne manufakture, trebaju vam inženjeri, magistri, doktori nauka. Investitor prvo što pogleda, pogleda vrednost Univerziteta. A onda koliko je to znanje relevantno za moderne tehnologije. I onda će da stavi pare. Ne isplati se nikom da uđe na dve, tri godine jer će ljudi da odu odavde i da on nema s kim da radi. Ili da je nivo novih znanja koja se stiču slab, da propusnost za nova znanja ne postoji. Zato mi u Srbiji, recimo, nemamo tehnološke gigante kao Fokskon, a ima ga u Mađarskoj. To je tajvanska kompanija koja pravi ajfon za Epl i u Kini ima fabrike sa preko milion zaposlenih.

Kakav je vaš utisak sada, znanje se pojavilo, kakav je odgovor privrede na to?

Džabe vam je ako proizvodite kvalitetno znanje a nema ko da ga kupi ovde, ne treba mu. Trenutno postoji vrlo dobro interesovanje finansijskih institucija u zemlji za ovaj program. Njihove potrebe za ljudima koji diplomiraju na MCF će samo rasti sa razvojem tržišne ekonomije. Ovde nam, između ostalog, trebaju i investicioni fondovi koji bi ulagali pare i privatnih investitora i penzionih fondova u domaću privredu. Ljudi koji investiraju i kontrolišu investicioni rizik, što se predaje na MCF, moraju da znaju te oblasti jako dobro. Vi možete da investirate u domaću industriju tako što joj pozajmljujete keš, znači da preduzeća izdaju neki bond, ili da izdaju deonice; i za jedno i za drugo treba da se izmeri rizik, da se vidi šta je fer cena.

Sa druge strane, kada nemamo razvijeno tržište u dovoljnoj meri da bi investitori mogli da kontrolišu rizik ulaganja, država na primer, izda hartije od vrednosti za dve milijarde evra. Doći će neki fond da to kupi, ali pošto on to ne može da hedžuje, tj. ne može regularno da obezbedi svoje ulaganje, onda verovatno obezbeđuje kroz na neki način uticaj na vođenje makroekonomske politike zemlje. Zbog toga je uticaj MMF-a u Srbiji veliki. Da li je to najefikasniji način finansiranja – ne bih rekao, ali trenutno nema druge mogućnosti da se investitor obezbedi.

Dakle, znanja imamo, samo treba naći način da se ono upregne u razvoj zemlje.

Znanje je naša šansa. Svet se tehnološki brzo menja, pa iako ste u jednom trenutku zaostali i bili pri kraju tog lanca, ako uđete u najnovije tehnologije, vrlo brzo ćete doći na vrh. Transmisija znanja treba da bude brza i efikasna. Armija ljudi je otišla iz zemlje u poslednjih 30 godina. Deo njih je stekao vrlo korisna znanja koja, kroz fleksibilniji pristup obrazovanju, mogu da se prenesu na mlade generacije u zemlji. Naravno, postoje odlični stručnjaci i u Srbiji koji nisu uključeni u obrazovni proces. Oni predstavljaju veliki obrazovni potencijal koji treba iskoristiti.

Zašto, gde je „kvaka“?

Svi smo se učaurili u neku politiku i očekujemo da ona sve reši. To se očito ne dešava. Rešenja u obrazovanju treba tražiti od ljudi koji se bave obrazovanjem. Trebalo bi napraviti okrugli sto o obrazovanju i napraviti neku vrstu pritiska koji bi rezultirao poboljšanjem kvaliteta obrazovanja. Na kraju, ljudi će se upisivati tamo gde će dobiti najbolja znanja.

Pozitivan primer transmisije znanja je IT sektor koji cveta. Pogledajte šta radi mali segment društva, koji slobodno rešava

svoj položaj u svetskoj ekonomiji. IT ima dve milijarde evra izvoza, a to je oko 50 hiljada zaposlenih. Osvajanjem novih znanja i stavljanjem akcenta na nove tehnologije, inovacije, taj sektor ekonomije bi mogao da bude ozbiljan pokretač privrednog rasta. Mladi ljudi koji zarađuju 3-5 hiljada evra ne bi imali nikakav ekonomski razlog da idu iz Srbije.

Ovaj narod je kreativan. Ostaviš ga malo na miru, omogućiš da ima kanale za finansiranje, obezbediš da institucije funkcionišu… Nije problem Srbije da li ima ljudi, ima, ali čini mi se da umesto političara koji su na mestima gde se donose odluke treba da dođu ljudi sa stručnim iskustvom i dokazanim uspehom u svojim oblastima.

Moramo imati sistem u kome se podleže odgovornosti za svoj rad, a zna se, svako ko ne podleže odgovornosti, zaglaviće u nekoj šteti kad-tad.

Tekst je prenet iz Novog magazina.