Značaj Đinđićeve kulture nade i optimizma
Piše: Vuk Velebit, Novi magazin
Danas se navršava dvadeset godina od dana za koji se svi sećaju gde su bili i šta su radili kada ih je zatekla vest o ubistvu premijera Srbije, vizionara i sanjara Zorana Đinđića. Svaka je smrt teška, a pogotovo ona iznenadna i nasilna. Međutim, postoje ljudi i ideje koje je nemoguće ubiti čak i kada to fizički pokušaju da urade. O tome govori i činjenica da i posle dvadeset godina od ubistva, tokom kojih je bilo dodatnih pokušaja da se minimizuje i diskredituje delo jednog čoveka, njegove ideje i energija žive i podsećaju da su promene u jednom društvu moguće ukoliko u njih dovoljno verujemo.
POLITIKA EMOCIJA: Zoran Đinđić nije ostao upamćen samo po svojoj političkoj borbi tokom devedesetih godina, ili po rezultatima njegove vlade koja je vratila Srbiju u svet, već po svom zanosnom pristupu neophodnosti negovanja kulture nade i verovanja u mogućnost promene u jednom društvu. Đinđić je imao odlično razumevanje odnosa između kulture nade, straha i poniženja u društvu, o čemu će kasnije, ali ne po Đinđićevim motivima, pisati Dominik Mojsi u svojoj knjizi „Geopolitika emocija“. Mojsi je izabrao navedene tri emocije (nadu, strah i poniženje) zato što su usko povezane s pojmom poverenja, a poverenje, kaže on, predstavlja odlučujući faktor u načinu na koji nacije i narodi odgovaraju na izazove s kojima su suočeni i kako se odnose jedni prema drugima. Kako bismo bolje razumeli i Đinđićev odnos prema poverenju, izneću Mojsijevu definiciju straha, nade i poniženja. Strah je odsustvo poverenja, plašite se sadašnjosti i očekujete da budućnost bude još opasnija. Nada je pokazatelj poverenja i zasniva se na stavu da je danas bolje nego što je bilo juče, dok će sutra biti još bolje. Poniženje je izgubljeno poverenje onih koji su izgubili nadu u budućnost. Još kao opozicionar, Zoran Đinđić je pokušavao da ljude ubedi da su promene moguće i upozoravao na opasnost pesimizma u društvu. Govorio je o njegovim pojavnim oblicima u vidu cinizma, ironije, nihilizma. Odbacivao je ideju da se stvari ne mogu menjati ili da narod ne zaslužuje bolje nego što danas ima. „U svakom čoveku postoji nada i strah“, govorio je Đinđić. „Pitanje je samo u tome da li ćete podsticati jedno ili drugo. Ljudi najiskrenije žele da Srbija postane nešto pozitivno, nešto vredno i uspešno. Ali ako ih vlast svakodnevno ubija u pojam, ako im sugeriše da treba da budu srećni što ovde ne besni rat i što su živi, naravno da će strah od rizika povremeno preplaviti nadu i želju za promenama.“ Za ovih 20 godina politika u Srbiji je uglavnom bila bazirana na idejama straha i poniženja, od unutrašnjeg i spoljnog faktora, čime su ljudi preplavljeni pesimizmom prestali da veruju u promene zasnovane na nadi i optimizmu. U svom optimističnom nastupu mogu se povući paralele između srpskog premijera Đinđića i izraelskog predsednika Šimona Peresa, koji je govorio o optimizmu kao preduslovu progresa. Đinđić je bio svestan značaja optimizma nasuprot pesimizmu i cinizmu u teškim vremenima u kojima je delovao, ali i neophodnosti da se nada kao primarni podsticaj zadrži i onda kada promene počnu da se dešavaju. Šimon Peres u svojoj autobiografiji, predstavljajući opasnosti cinizma iz svog iskustva, daje objašnjenje za ono sa čime se suočavao i sam Đinđić. Peres je o cinizmu govorio kao o moćnoj sili koja može da pregazi ambicije celog jednog naroda, ali je to i fundamentalni deo ljudske prirode koji je nezaobilazan. Video ga je i kao najveću pretnju sledeće generacije predvodnika, smatrajući da u svetu nema ništa opasnije nego obeshrabrivanje ideja i ambicija.
I NOVA GENERACIJA: Đinđić je kao i Peres verovao da je optimizam stvar izbora i da on nudi inspiraciju koja je potrebna da izađemo u svet u teškim vremenima. U prelomnom istorijskom trenutku, kakvim ga je Đinđić video nakon petooktobarskih promena, i odgovornošću koju je osećao da Srbiju izvede na dobar put, ostajao je istrajan da kod građana održi verovanje u budućnost koja će biti bolja od sadašnjeg trenutka kad mora da se plati cena pogrešne politike vođene prethodnih 10 godina. Đinđić je uspeo sa svojim političkim saborcima da iznedri nadu kao primarni osećaj kod ljudi, ali je bio svestan mogućnosti da strah i poniženje ubrzo prevladaju ukoliko se istorijski trenutak ne iskoristi. Jako dobro je Đinđić razumeo i osobinu našeg naroda da bude dobar u prvom poluvremenu, kao i u fudbalu, da dobro počnemo, ali onda izgubimo volju i padnemo u malodušnost. „Mnogi ljudi su peti oktobar shvatili kao kraj utakmice i kao krajnju pobedu. Možda nažalost, možda na sreću, ja moram da vam kažem da je peti oktobar bio samo prvo poluvreme. Mi smo ga hrabrošću našeg naroda dobili. Ali sledi drugo poluvreme. Drugo poluvreme su društvene i ekonomske reforme. Drugo poluvreme traje narednih nekoliko godina. U tih narednih nekoliko godina svaki dan je peti oktobar.“ Pokazaće se kasnije da je Đinđić bio u pravu opisujući ovo stanje i značaj određenih istorijskih trenutaka kada će ono što uspete ili ne uspete da uradite trasirati razvojni put jedne države i njenog društva u narednim godinama ili decenijama. Tako smo se, ne rešavajući akutne probleme o kojima je Đinđić tada govorio, našli u situaciji da o njima danas opet odlučujemo. Srpsko društvo veruje u mnoge mitove i sagrađeno je na njima, ali oni se više zasnivaju na slavljenju poraza, a ne pobeda, na osećaju žrtve i nepravde, gde nema prostora za odgovornost ukoliko nam je uvek kriv neko drugi. Ipak, za svako društvo je bitno da ima pozitivne ličnosti oko kojih će se kreirati mit koji bi trebalo da vodi društvo napred. U tome je značaj mita kreiranog oko lika Zorana Đinđića da služi nekoj novoj generaciji da bude inspiracija i putokaz za promene. Danas u Srbiji politički sazreva nova generacija neopterećena ratnom prošlošću i političkim teretima koje nose današnje političke elite. Tu se krije mogućnost da nova generacija, verujući u Đinđićev princip promene i nade, kreira platformu koja će ponuditi viziju učvršćene pozicije Srbije u Zapadnom svetu, kojem Srbija treba da pripada ne samo ekonomski već i politički.
Tekst je prenet sa portala Novi magazin.
