Životi za iznajmljivanje

Zabeležila: Jelka Jovanović

Novinar, putopisac i romansijer Dušan Miklja u najnovijem romanu (“Životi za iznajmljivanje”, Vulkan, Beograd, 2021) upustio se u jednu staru temu, ali na zaista novi način. Našu dugu temu – Goli otok i tamnovanje tokom teškog ideološkog razlaza tadašnje Jugoslavije i Sovjetskog Saveza, počev od 1948. godine – obradio je iz vizure sina koji je čekao oca iz tog kazamata i još više decenijama posle toga pokušavao da sazna u čemu je “greh” i, napokon, u kojim zvaničnim knjigama to piše. I zločin i kazna.

Ispostaviće se posle duge potrage da je uzaludna jer su podaci šturi, baš kao i ispovesti utamničenih, među kojima je i Mikljin otac, koji nisu želeli da donose zlo Golog otoka u svoje domove i među najbliže kad se jednom vrate.

MUČENICI I ANTIGONE: Decenijama posle saznanja da je dete “oca sa službenog puta” i autentičnog romana, Dušan Milja za Novi magazin govori o pobudama da se lati ovako zahtevnog rukopisa, pa za početak odgovara na pitanje čiji su to životi na iznajmljivanju, kome i kako?

“Rekao bih da naslov sadrži suštinu knjige, a potiče od uverenja da ljudi svoje živote iznajmljuju za sitnu dobit, za krupnu dobit, za blagostanje na ovom svetu i iskupljenje na onom. Neki put su to uzvišeni ciljevi, prevrati i revolucije, ali malo ljudi shvati da životi imaju upotrebnu vrednost. Ponekad dobiju značenje iznajmljene smučarske opreme ili, da budem još grublji, jogurta kojem je istekao rok. I kada to shvate, a obično kasno, ništa ne mogu da promene”, kaže Miklja.

Duboko lična priča – dobrim delom autobiografska – o jednom čoveku, jednoj porodici, jednom sinu i jednom vremenu, nužno vodi ka pitanju autoru; šta je za njega Goli otok?

“Obeležje, simbol stradanja, ne samo mučenika koji su bili na njemu već i čitavih porodica. Pri čemu je to tema koja ima opšti karakter jer je mnogo ljudi i porodica imalo sličnu sudbinu. Bilo je mnogo knjiga i nekako težište pažnje i romanopisaca i istražitelja s pravom je bilo usredsređeno na mučenike koji su ispaštali, ponekad i su ubijani, češće nego što se zna, ili su umirali od iscrpljenosti, gađenja prema životu kojem su izloženi. Kako je Šalamov sjajno rekao: “U jednom trenutku smo zaključili kako nema razlike između života i smrti!” U njihovoj koži strašno je umreti, ali još strašnije živeti.

Ja sam pomerio težište na porodicu koja je takođe ispaštala, pre svega na majke koje su morale da prehranjuju porodicu, žene koje su ucenjivane da se razvedu od svojih supruga da ne bi i same otišle na Goli otok, na decu koja su čekala očeve”, objašnjava Miklja.

U slučaju žene, preciziramo, bio je to obližnji Sveti Grgur.

Naš sagovornik i u knjizi i u razgovoru ne zaboravlja Emu Panić, koja se nije odrekla supruga iako je verovatno bio ubijen već u onome što se zvalo istraga.

“Ja sam to doveo u vezu sa epom o Antigoni koja nije htela da se povinuje zapovesti tiranina Kreonta i ne sahrani brata, što je tada bilo najveće poniženje. A zamislite nezamislivo o čemu se malo zna; islednik da Emi Panić tri sekunde da ‘kaže’ kako je njen muž izdajnik, narodni neprijatelj, đubre – bili su mnogo vulgarniji izrazi – a ako to ne učini otići će tri godine na Otok. Tri sekunde i tri godine! Nije se odrekla svog muža, u krajnjim mukama je provela te tri godine, pri čemu njena ćerka nije razumela kako je majka mogla da je ostavi i prepusti nekom drugom. Za mene je to uzvišenije od grčkog epa, a kod nas je, ne zna se, bilo mnogo tih Antigona”, objašnjava Miklja.

SKLADIŠTE ŽIVOTA: Tokom dugog i upečatljivog novinarskog veka Dušan Miklja je bio u direktnom dodiru sa strašnim sistemima, tiranijama koje su ubijale ljude na sve zamislive i nezamislive načine, terale ih u zatočeništvo i mučile. I pisao je o tome u člancima, reportažama, putopisima, knjigama, napokon romanima. I posle bezmalo sedam decenija teških reči sa raznih meridijana, napisao je “Živote za iznajmljivanje”. Kako sam kaže vrlo brzo, “za pisca za nedopustivo kratko vreme”.

“Ali, kako ste i sami rekli, to je u meni sedam decenija skladišteno, pa sam samo prepisao. Sad to zvuči patetično, ali je istinito – ja sam prepisivao život svoje porodice, moje i mog oca. Za knjigu je bilo potrebno onoliko vremena koliko treba prekucati priču mog života.”

Miklja je uveren da je ovo njegova najbolja knjiga, sa čime se sagovornici i čitaoci mogu saglasiti ili ne, ali svakako je upečatljiva i kao ispovest i kao dokument. I baš zato ponovo se vraćamo na pitanje temeljeno na njegovom decenijskom iskustvu – šta je to, kakva sila čini da društvo bukvalno poništava ljude? Tamo daleko u Africi i Aziji. I ovde.

“Gotovo da nema odgovora, objašnjenja. Pisao sam i o tome u kolumni za Blic; mogu da shvatim mladalačke zablude, ideološke isključivosti i zastranjivanja, ali ne mogu da razumem da i posle decenija ima ljudi koji su bili upravnici ili ideolozi Golog otoka – kao što je to uradio Jovo Kapičić – pa kažu da bi opet isto činili! Zaprepašćuje me to odsustvo preispitivanja, o kajanju da ne govorimo. Svi mi, kad inventarišemo svoje živote, vidimo i dobre i loše strane, a ispovesti koje sadrže samo pohvale o pripovedaču jednostavno nisu istinite.

Šta te ljude toliko opseda potrebom da i posle toliko vremena misle da su bili u pravu i kada su nanosili neopisiva zla. I, pazite, zla koja su se veoma razlikovala od drugih logora.”

POTRAGA: Dušan Miklja je decenijama pokušavao, što u knjizi ilustruje na raznolike načine, da shvati šta se s njegovim ocem zaista dogodilo. I zašto o tamnovanju praktično nema zapisa, kao ni o krivici i kazni, pri čemu ni kasnijim administrativcima nije jasno šta taj sin želi da zna i zbog čega.

“Uprošćen odgovor je da su izvršioci imali velike koristi, što se kod nas ponavlja i danas, traje i izgleda trajaće. Oni su prosto morali da pravdaju svoj nezaslužen imovni i svaki drugi status jer kad dobijete vilu na Dedinju samo zato što ste odani vrhovnom vođi, ovom ili onom, branićete to iz petnih žila. Prijatelj me je podsetio na zabelešku koja ga je razveselila; napisao sam, ne znam više u knjizi ili na drugom mestu, da su Srbi mnogo štošta izgubili u ratovima, ali da postoji neosvojiva kota – Dedinje. Jedina kota koja nikad neće biti napuštena, izgubljena i biće branjena do poslednje kapi krvi!

Sledeće pitanje je ko živi na Dedinju. Ne govorim o ljudima koji su zarađenim novcem kupili imovinu; govorim o ljudima koji su oteli tu imovinu, kriminalcima koji su stekli novac i pripadnicima onoga što zovemo estradnom kulturom. Neću da nipodaštavam ni tu vrstu poslova, ali oni nikako ne mogu da budu elita, ne samo našeg društva, ali i po tome se mi izdvajamo od drugih.”

Materijalna dobit, ma koliko znatna, ipak ne može biti jedino objašnjenje za idolopoklonstvo ili puko služenje; mnogi se i nisu okoristili. Dakle, koje je objašnjenje, ponovo pitamo Miklju:

“Ima tu više slojeva, od nalogodavaca, idejnih tvoraca do izvođača radova Golog otoka, koji su često traženi i nalaženi među najgorim primercima ljudske vrste, ali ja govorim o višim ešelonima. Oni nisu imali grižu saveti, ali imali su potrebu da dokazuju kako su bili u pravu, kako je njihov život bio pravoveran, za razliku od ‘neprijatelja’ i ‘izdajnika’ iako je istorija pokazala da je bilo obrnuto. Da su među ‘narodnim neprijateljima’ bili mnogi čestiti ljudi. Ali, ako bi priznali da su proganjali nevine ljude, progonitelji ne bi mogli više da imaju dobro mišljenje o sebi.”

Miklja kaže da ne zna da li bio mogao da izdrži sve što je njegov otac izdržao – o čemu je, bar o onome što se zna, sačinjen zapis u knjizi. Uključujući neverovatnu epizodu sa Otoka kada je rekao čuvarima “pucajte” i nastavio prema moru da koliko-toliko oporavi noge izmučene mermernim pločama. Niko, kaže na osnovu svedočenja, nije sumnjao u očevu nameru – voda ili smrt.

Cilj svih tiranija, pa i golootočke, nije bilo puko ubijanje – to se uvek i svuda moglo nekažnjeno nad zatočenicima – već “prevaspitavanje” neposlušnih i nepoćudnih ponižavanjem i onečovečenjem ljudi.

Specifičnost “golootočana” je da su do kraja života morali da budu ili “prazne lobanje” ili na oprezu; svakako da ne budu svedoci. I otuda su “Životi na iznajmljivanje” dragoceni kao posredno svedočenje.

Idealizacija i čežnja

U romanu je otac nedokučiv, često zaista odsutan, a i ono malo vremena koje nije proveo u zatočeništvima bio je tih, gotovo neprimetan. U svakom slučaju, nije delio proživljeno sa ukućanima. Pa ipak, ili logično, on je u “Životima za iznajmljivanje” ljudska suština. Da li je to idealizacija figure koja je ljudski nedostajala detetu ili istina, nezaobilazno je pitanje.

“Ako i idealizujem, to je neka zamena za čežnju i vaš je zaključak nesumnjivo tačan. Ja sam veći deo života proveo bez oca, napisao sam da je on kao neki tihi jedrenjak uplovljavao i isplovljavao iz naših života. Od prvih dana sećanja oca sam neprestano zamišljao na osnovu oskudnih pisama i fotografija iz nemačkog zarobljeništva, ali ne i sa Golog otoka. Ovde smo morali da istražujemo i saznamo da je zatočen u čuvenoj Glavnjači, pa posle Golog otoka na takozvanom dobrovoljnom radu u nekom slavonskom selu… To što vi nazivate idealizovanje nesumnjivo je tačno u smislu potrebe da kraj sebe imam nekoga ko je moj otac, a takvu osobu nisam mogao da zamišljam s manama već s najvećim vrlinama. A imao je veliku čvrstinu i posebnost.

Danas se mnogo govori o levičarskom opredeljenju, ali moj otac je to doživljavao kao potrebu davanja. ne uzimanja; on je posle rata dovezao čitav voz sa radio-aparatima iz Francuske, a prvi radio-aparat ‘tesla’ kupio je tek 1952. Živeli smo u stanu koji prokišnjava, opisao sam tu krovinjaru, a kad je došao čopor tih proždrljivaca smatrali su da je čestit zato što živimo u tom bednom stanu.”

Autorka je novinarka/urednica u Danasu

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.