Želim da paničite

Razgovarao: Nikola Marković, Izvor: Novi magazin

Umetnica i aktivistkinja Marija Marković nalazi se među 12 umetnica i umetnika iz Srbije, BIH, Slovenije i Hrvatske, čiji će radovi, od 22. marta biti prikazani u novosadskom Muzeju savremene umetnosti Vojvodine na grupnoj intermedijskoj izložbi New Era: umetnički diskursi o društvenim i klimatskim promenama. Postavku čine radovi umetnica i umetnika koji se u svojim stvaralačkim praksama dosledno i dugoročno posvećuju odnosu između čoveka i prirode, dajući umetnički komentar i odgovor na jednu od najaktuelnijih tema savremenog društva – ekologije, klimatskih i društvenih promena i očuvanja životne sredine.

Marija Marković će se na predstojećoj izložbi predstaviti video instalacijom Vodič za disanje koja se bavi problemom zagađenja vazduha u Srbiji. Video Želim da paničite sastoji se od nekoliko elemenata: audio sadrži uputstvo terapeuta o tome kako se smiriti u slučaju napada panike, dok video obuhvata fotografije koje prikazuju područja visokog zagađenja, koje je autorka fotografisala ili prikupila od građana širom zemlje. Fotografije se menjaju brzinom od 120 slika u minutu, što je minimum srčane frekvencije tokom epizoda panike. Drugi deo instalacije su komadi odeće koji mirišu na paljevinu – miris koji smo oduvek zimi osećali ali ga nismo priznavali, nismo ga izgovarali. Marija Marković za Novi magazin objašnjava svoj umetnički i aktivistički rad, jer, kako zasad izgleda, kaže, država nas neće zaštiti, tehnologija nas neće spasiti i ostaje da samo neki mi udruženi možemo i moramo da se borimo.

Grupna intermedijska izložba – New Era: umetnički diskursi o društvenim i klimatskim promenama, koja se otvara 22. marta u 19 sati u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine, može se pogledati do 12. maja. Postavku čine radovi 12 umetnika, umetnica i umetničkih grupa iz Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Srbije i Slovenije koje se u svojim stvaralačkim praksama dosledno i dugoročno posvećuju odnosu između čoveka i prirode, dajući umetnički komentar i odgovor na jednu od najaktuelnijih tema savremenog društva – ekologije, klimatskih i društvenih promena i očuvanja životne sredine. Kustosi izložbe su Mladen Banjac (MSURS), Miha Colner (GBJ) i Sanja Kojić Mladenov (MSUV), a umetnici/ce čiji će radovi biti izloženi su Igor Bošnjak, Isidora Branković, diSTRUKTURA, Jovan Došenović, Dejan Marković, Marija Marković, DNLM, Bojan Mrđenović, PLATEAURESIDUE, Helena Tahir, Nikola Tomić, i Adrienn Újhazi.

Izložba je rezultat projekta koji realizuju Muzej savremene umjetnosti Republike Srpske iz Banjaluke, Muzej savremene umetnosti Vojvodine iz Novog Sada i Galerija Božidar Jakac – Muzej moderne i savremene umetnosti iz Kostanjevice na Krki. Izložba New Era koncipirana je na način da bude predstavljena u Novom Sadu, Banjaluci i Kostanjevici na Krki, čime se nastavlja višegodišnja uspešna saradnja između ovih institucija koje grade dinamičnu savremenu umetničku scenu u regionu. Posetiocima izložbe New Era pruža se prilika da pogledaju radove u različitim medijima od slikarstva preko video radova, instalacija do novomedijskih umetnosti i bio i ekoloških praksi kao posebnog izraza u savremenoj umetnosti. Izložba podrazumeva i seriju programa sa panel diskusijama i produkciju podkast emisija koje će se fokusirati na ciljeve projekta. New Еra je deo projekta Kultura i kreativnost za Zapadni Balkan (CC4WBs) koji finansira EU, a koji ima za cilj unapređenje dijaloga na Zapadnom Balkanu kroz jačanje kulturnog i kreativnog sektora i razvijanje njegovog potencijala za društveno-ekonomski uticaj u ovom regionu.

Kroz naslov izložbe i dalju tematizaciju rada, na specifičan način ističete važnost psihološke uznemirenosti za podsticanje društvenih promena. Šta vas je motivisalo za ovakav pristup temi devastacije prirodne sredine?

Motivisala me je lična duboka uznemirenost. Vrlo sam potresena oko odluka koje pravimo kao čovečanstvo, uznemirena sam oko liste prioriteta. Što se tiče samog vazduha, ja sam ovaj scenario zaista doživela. Moja organizacija Zeleni talas je postavila prvi merač zagađenja vazduha u Čačku. Tokom pandemije smo imali velike nalete zagađenja. Jedne noći je ono poraslo do 1006AQI. Imam snimak ekrana od te noći. Aqi je zapravo indeks zagađenja vazduha koji uzima u obzir šest glavnih polutanata i rizik po zdravlje svakog od njih i pretvara ih u jedan broj. Važno je znati da je sve iznad 300AQI opasno po zdravlje svih ljudi i može izazvati opasne posledice. Uplašila sam se da ćemo se otrovati tako zatočeni u stanovima, i pokušavala sam da dišem da bi se smirila. Odatle je nastala ideja za rad.

Šta vam je bilo najvažnije na idejnom, a šta na vizualnom planu u obradi teme?

Na idejnom sam htela da prenesem tu uznemirenost i nelagodu koju osećam, a koju sam opisala. Ali ujedno i zabrinutost za pasivnost mnogih od nas. Od 2018. počela sam da skupljam fotografije koje su ljudi delili po mrežama u želji da pokrenu razgovor na temu zagađenja. Meni se svideo manjak kvaliteta u nekim od fotografija, čudni formati, previše zumirani kadrovi. Svidele su mi se svi pokušaji ljudi da uhvate sliku vazduha. Takođe mi se svidelo što smo ih koristili kao dokaz sami sebi da vidimo da nešto nije u redu, a onda ih delili na mrežama kako bi uverili i druge i kako bi našli sagovornike. Tada smo se još uvek pitali šta je tu magla, a šta je zagađenje. Nismo verovali svim svojim čulima, jer mi godinama živimo sa vazduhom koji ima miris, ukus i specifičnu boju. Želela sam da uhvatim tu proliferaciju slika koje su za mene značile suočavanje sa realnošću.

„Postajemo li politički pasivniji dok se umirujemo različitim metodama samopomoći“, jedno je od važnih pitanja koje podstičete u vašem radu. Ipak, psihičko smirivanje nije nužno identično metodama samopomoći u pežorativnom smislu, odnosno onima koje srećemo u popularnoj psihologiji i literaturi. Pravite li ovu razliku, odnosno problematizujete li koncept psihološkog umirivanja spram društvenih problema, u celini?

Postavila sam pitanje zato što se često zapitam gde je ta linija između biti nežan prema sebi i sebičluka potpune nebrige za društvo. Ovu temu sam počela da promišljam još dok sam živela u Americi, jer sam tamo češće nego što sam navikla viđala da ljudi svoje individualne potrebice na vrlo zavijen i navodno opravdan način stave ispred grupe, a to su bili čak i ljudi koji se navodno bore za neka prava. Amerika jeste više naklonjena individualizmu i tamo mi je zbog kulturološke distance bilo lakše da imam ovaj uvid. Hoću da kažem da mislim da smo mi slični samo na drugačiji način.

Ako smo iole empatični, a da se ne bi potpuno prepustili strahovima i burnim emocijama koje nam ovo društvo izaziva svaki dan, nužno je da se na neki način smirujemo i tešimo. U ovom radu koristim baš nju ejdž metodu umirivanja koja je apsolutno slepa na kontekst. I naravno da sam malo cinična. Jer stvarno mi je dosta tog banalnog instagram psihologiziranja, koje se svodi na kako da podignem svoj dopamin, svoj serotonin, svoj profit, itd.

Sa druge strane, malobrojni psiholozi koji su rešili da se ipak uhvate u koštac sa anksioznošću vezanoj za klimatske promene su nam dragoceni. Ono što oni govore je da ne treba patologizirati anksioznost vezanu za klimatske promene, jer je to normalna reakcija na zabrinjavajuću situaciju. Naročito ako uzmete u obzir da ono što svetske vlade preduzimaju, tj. ne preduzimaju, ne daje mnogo nade za budućnost. Oni isto tako često pominju da fokus na mentalno zdravlje pojedinca ne bi smeo da nam odvrati pažnju od društvenog odgovora koji je neophodan kako bismo se suočili s klimatskim promenama, tj. kako bismo ih usporili i zaustavili.

Mene više zabrinjavaju oni pojedinci koji nisu uznemireni i žive business as usual, jer kako zasad izgleda država nas neće zaštiti, tehnologija nas neće spasiti i ostaje da samo neki mi udruženi možemo i moramo da se borimo. I tu ja nalazim odgovore za svoju anksioznost. Naime, primećujem da kad se radi o klimatskim promenama, ne mogu da primenim istu matricu umirivanja kao kod drugih problema, jer su one naša zajednička globalna zastrašujuća realnost. I zapravo mnogo bolje osećam kad stvaram zajednicu, kad se družim sa ljudima koji su spremni kao ja da se bore i da se o okolini brinu. Udruživanje mi umanjuje osećaj bespomoćnosti i zaceljuje me. Možda bi i psihologija kao nauka to mogla da uzme u obzir.

U vašem radu tema je i miris paljevine koji smo oduvek prepoznavali ali ga problematizujemo tek poslednjih godina sa sofisticiranijim (i dostupnijim) sredstvima merenja zagađenja. Ovo je često i kontraargument establišmenta koji kaže „zagađenja je bilo oduvek, nije ništa gore nego nekad“. Kako vi vidite ovaj odnos između subjektivne percepcije i realne opasnosti u kontekstu zagađenog vazduha?

Taj kontraargument je delimično tačan. Moramo biti realni prema tome da su zagađenje vazduha i mnoga druga duže tu od ove vlasti. Teorija i nauka početak klimatskih promena vezuje za početke kolonijalizma. Sa druge strane, znamo da su postojali i zakoni u vezi sa zagađenjem vazduha još u Starom Rimu. To sve ne znači da zagađenje koje danas imamo ne treba rešavati.

Mi smo relativno skoro shvatili da 91 odsto svetske populacije živi u nekoj vrsti zagađenog vazduha. Ali moramo da znamo da su to različite vrsta zagađenja. Kina ga ima zbog enormnog ekonomskog rasta, zbog velike industrije i ona paralelno ulaže ogroman novac u zelenu infrastrukturu. Zemlje Zapadne Evrope uglavnom imaju problem sa saobraćajem i svoj problem rešavaju tako što neophodne rude za električne automobile iskopavaju u zemljama globalnog juga, a mi imamo takozvano energetsko siromaštvo.

Srbija dobija 87.06 odsto energije iz fosilnih goriva, a od toga 49 odsto sveukupne energije dobija iz uglja. Ljudi nemaju novca i greju se na šta stignu, i ovako loš ugalj koji se danas prodaje nije bio na tržištu pre 1990-tih. Problem našeg zagađenja je nešto što je London rešavao nakon 1952. To navodim zato što hoću da demistifikujemo više to zagađenje vazduha. Ono je rešivo i u Programu zaštite vazduha u republici Srbiji za period od 2022. do 2030. se procenjuje da će nas hvatanje u koštac sa tim problemom koštati oko 2,6 milijarde evra. Ne mogu da se setim na koliko je procenjen Expo 2027.

Što se tiče same percepcije, ima jedna zanimljiva priča u pseudo naučnom filmu What the Bleep do We Know gde kaže da su autohtoni narodi tek videli kolonijaliste kad su se oni već iskrcavali sa brodova, a to se dogodilo jer je postojalo uverenje da ništa ne može doći sa okeana. Tako smo i mi godinama gajili matricu da možda jesmo siromašni i svašta nemamo, ali sigurno imamo netaknutu prirodu i puno čiste vode i lep vazduh. Mislim da nam je teško i da nas boli da poverujemo da sve to nije baš tako.

„Želim da paničite“ citat je Grete Tunberg, koja je godinama pod posebnom lupom javnosti i trn u oku onih koji osporavaju njen kredibilitet. Kako vi vidite značaj njenog društveno-ekološkog angažmana?

Mislim da je Greta važna zato što je povezala čitavu jednu generaciju dece koja nasleđuju ovu problematičnu planetu. Zanimljivo je da ona, u tom trenutku kad je postala centar pažnje, nije imala pravo glasa. Ispostavilo se da ona i sva deca koje je inspirisala ipak imaju moć. Tinejdžeri su inače simpatični sa svojim naivnijim, neopterećenim pogledom na svet. Možda nam svima treba ta svežina. U krajnjem slučaju stvarno se njih najviše tiče.

Takođe mi je bio zanimljiv taj konkretni Gretin govor. I nije samo meni. Nailazim na umetnike koji citiraju ili ovu moju „I want you to panic“ rečenicu, ili „I want you to act as if the house was on fire, because it is“.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.