Zavera ćutanja u Srbiji

Autorka: Jelena Petković (IFJ), Izvor: Novi magazin

Šta ako te psi rata ubiju i zatim lažiraju kao da si izvršila samoubistvo? Šta se prljava mašinerija koristi da baci senku na tvoje istinite tekstove tvrdeći da sa tobom „nešto nije u redu“? Zalepilo bi se. Ti si žena. 

Šta ako krvožedni pakleni psi prošlosti, tako i dalje živi među nama, postave scenario po kojem je jedini ishod istrage tvoje smrti – zastarelost, protokom vremena?

Njeno ime bilo je Radislava Dada Vujasinović (1964-1994). Njeno prezime je bilo — hrabra novinarka.

Izveštavala je sa ratišta u Bosni i Hercegovini za magazin „Duga“ o ratu i organizovanom kriminalu kojem je svedočila. Imala je samo 30 godina kada je pronađena mrtva 8. aprila 1994. godine u svom stanu, u Ulici treći bulevar broj 118, na Novom Beogradu.

Njena porodica i prijatelji nikada se nisu saglasili sa zvaničnom verzijom, da je uperila lovačku pušku sebi u grudi i pucala. Stalno insistiranje na transparentnoj istrazi, otkrivanju počinilaca i nalogodavaca i podizanju optužnice vodilo je samo u ćorsokak. Usled protoka vremena i očiglednih opstrukcija, ove godine je potraga za istinom izgubila svaku pravnu šansu.

Zastarelost je konačna. 

Iz crne kutije Srbije, u kojoj je od početka 2025. godine registrovano 135 napada i pritisaka na novinare, prema podacima Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS), i uz apsolutnu nekažnjivost za ubistva novinara između 1994. i 2001. godine — nada u istinu odavno je isparila.

U originalnoj verziji ovog teksta objavljenog na sajtu Međunarodne federacije novinara (IFJ), objavljenoj 5. juna, piše da je u Srbiji zabeleženo 128 napada i pritisaka na novinare od početka godine. Od 5. juna, do zaključenja ovog broja „Novog magazina“, cifra je porasla na 135, od toga 19 fizičkih napada. Ako se ovakav trend nastavi, ovo bi mogla biti godina sa najvećim brojem ukupno zabeleženih napada i pritisaka na novinare u Srbiji. 

KRIMINALNA HOBOTNICA: „Tokom ratova devedesetih, gotovo cela medijska scena u Srbiji podržavala je verziju tadašnjeg predsednika Slobodana Miloševića: Srbija nije u ratu, krivi su uvek Hrvati i Bošnjaci. Dada je rođena u Bosni i savršeno je razumela sredinu u kojoj je izbio rat. Odmah se prijavila da izveštava sa ratišta, što je tada bilo vrlo neobično. Bila je veoma mlada“, priseća se Vesna Mališić, dugogodišnja urednica, novinarka i Dadina prijateljica: “Nije išla na front da izveštava o ratu, već da prikaže život.“

Kada govore o Dadinom izveštavanju, srpski iskusni novinari uvek ističu njenu tačnost, pripovedački stil i sposobnost da prikaže zlo, greh, podlost i surovost rata. 

To nisu bili izveštaji novinarke koja je sedela na srpskoj strani i samo beležila zločine „drugih“. Njeno pero je svedočilo o sudbinama ljudi.

„Dada je otkrila šta rat donosi ljudima i kako se uspostavlja kriminalna hobotnica koja prelazi granice između „naših“ i „njihovih“. Vrlo brzo je počela da piše o tome kako se ideali prodaju za razne stvari. Tajne službe su odigrale vitalnu ulogu u stvaranju te kriminalne hobotnice organizujući više paravojnih i kriminalnih grupa. Njihove pipke osećamo i danas, ali u mirnodopskoj verziji.“, objašnjava Vesna Mališić, glavna i odgovorna urednica nezavisnog nedeljnika „Radar“ i ističe: 

„Dada je pisala o Erdutu (mestu gde su pripadnici Srpske dobrovoljačke garde počinili zločine i imali obuku). Pisala je o generalima koji donose sulude odluke, o haotičnim pucnjavama srpskih paravojnih jedinica koje su dovodile do toga da Srbi budu povređeni. Njene priče su donosile stvarnost života u ratu, a ona nije zatvarala oči pred onim što su sami Srbi činili. Prikazala je celokupnu sliku.“
Kada je cenzura njenih tekstova počela, odustala je od izveštavanja sa ratišta i fokusirala se na Sandžak. 
„Tamo je, po meni, naišla na ono što ju je koštalo života. Nije to bio ’klasičan’ šverc, koji je okupio Srbe, Hrvate i Bošnjake. To je bila državna korupcija. Tajne službe su preprodavale oružje bez obzira na nacionalnost kupca. Dada je o tome objavila tekst, ali mnogo toga nije mogla da objavi“, kaže Vesna Mališić.

ZELENA FASCIKLA: Dada je živela pod stalnim pretnjama. Danju su stizale u redakciju, noću na kućni telefon. Jednom prilikom je mrtva ptica ostavljena u njenom automobilu, kao jasna i poruka sa ciljem da zastraši. Pretio joj je i Željko Ražnatović Arkan, vođa paravojne Srpske dobrovoljačke garde.

„Dogovorile smo se da se nađemo, ali se nije pojavila. Uveče me pozvala njena mama u panici. Krenuli smo u potragu“, seća se Vesna Mališić.

Dadin partner i prijatelj pronašli su je kako leži na podu dnevne sobe, 20 cm od fotelje u kojoj je na smrt iskrvarila.

„Policija je došla bez istražnog sudije, što je nezamislivo. Prvobitna policijska istraga je zaključila da se ubila. Međutim, na osnovu položaja tela bilo je sasvim jasno da to nije mogao biti slučaj. Pored nje je postavljena dugačka puška. To bi značilo da je sama pucala, krvarila na fotelji, a zatim se pomerila na pod. Štaviše, postojali su i drugi detalji koji su ukazivali na ubistvo, poput kose koja je pronađena iza fotelje. Ali oni koji su istraživali slučaj žurili su da ga zatvore“, ističe Mališić i podvlači: „Roditelji su se lavovski borili da se slučaj ponovo otvori, ali je bilo jasno da država to ne želi. Čim je njena majka ušla u stan, prva stvar koju je tražila bila je zelena fascikla sa dokumentima koje je njena ćerka prikupljala. Dada je imala snimke brojnih razgovora, uključujući one sa pripadnicima tajnih službi. Mnogo toga je nestalo. Sigurno, Dada ih nije bacila.“

Veran Matić, predsednik Komisije za istraživanje ubistava novinara, kaže da je slučaj Dade Vujasinović za istraživanje, jer su i policija i tužilaštvo su odmah zaključili da je reč o samoubistvu. Ipak, porodica je angažovala veštaka koji je to osporio i zaključio da je reč o ubistvu.

„Komisija je tražila materijalne dokaze koji su sakupljeni na mestu zločina 1994 i uključivanje spoljnih eksperata koji bi istražili slučaj. Usledio je niz loših istražnih radnji: policija je saopštila da je ovaj dosije nestao. Nakon našeg insistiranja na utvrđivanju odgovornosti, pronađena je kesa sa dokazima. Država je platila veštačenje u Nacionalnom forenzičkom institutu u Holandiji, a zaključak je bio da nema dovoljno dokaza da se utvrdi kako je došlo do Dadine smrti: Moglo je biti ubistvo, samoubistvo ili nesreća“. 
Nakon toga, sve vezano za istragu je obustavljeno. 

„To je velika zavera ćutanja“, kaže Matić: „Njena smrt povezana je sa vrhuncem mračnih zločina u ime režima Slobodana Miloševića, sinergija državne bezbednosti koja je formirala paravojne jedinice, paravojnih formacija čiji je simbol bio Arkan, i konflikta i nesposobnosti vojne komande. Moj utisak je da su svi oni zajedno uticali na smrt Dade Vujasinović.“

„Na kraju, to je trijumf duboke države. Savest niko neće imati. Ti sistemi su toliko surovi da ih upravo ta surovost sprečava da ikada progovore. I mi i dalje živimo s tim“, zaključuje Vesna Mališić.

Ubistvo Slavka Ćuruvije: Pravda živi negde drugde

„Dvadeset šest godina je prošlo od nekažnjenog ubistva Slavka Ćuruvije (1949-1999), istaknutog srpskog novinara i izdavača Dnevnog telegrafa i Evropljanina, borca za istinu tokom najmračnijih sati moderne istorije Srbije — istorije pisane krvlju. Danas, u vremenima kada se žrtve love kao kriminalci, upravo fondaciju koja nosi njegovo ime, Fondaciju Slavka Ćuruvije, tuže trojica od četvorice bivših pripadnika Službe državne bezbednosti, koji su prethodno proveli devet godina na optuženičkoj klupi za ubistvo Slavka Ćuruvije. U dva prvostepena suđenja, osuđeni su na ukupno 100 godina zatvora. Oslobođeni su presudom Apelacionog suda i sada slobodni građani, bivši službenici Službe državne bezbednosti, tvrde da im je formulacija reakcije Fondacije u štampi na njihovo oslobađanje izazvala duševni bol, povredila ugled, oštetila čast i zloupotrebila ljudska prava“, objavio je IFJ.

„Slavko Ćuruvija je simbol hrabrog i nezavisnog novinarstva i kao takav mora ostati zapisan u istoriji. Počastvovana sam što sam radila u njegovom timu“, ispričala je IFJ Aleksandra Hristov, koja je devedesetih godina radila kao novinarka Dnevnog telegrafa, podvlačeći da se Slavko se držao svojih principa do kraja: „I kada su mu novine zabranjene i kada je bilo opasno kritikovati tadašnji vladajući režim, nije pristao na ćutanje. Zato je i ubijen.“

DADA JE UBIJENA: Nekažnjivost zločina iz prošlosti stvara teren za nasilje u sadašnjosti.

Osvrćući se, Matić primećuje da ga eskalacija nasilja i pretnji u Srbiji podseća na vreme kada su ubijeni Dada Vujasinović, Slavko Ćuruvija i Milan Pantić. Veoma je zabrinut je da bi se slični napadi mogli ponoviti.

Mi propovedamo — novinari moraju biti tačni, objektivni i nepristrasni.

Mi beležimo — dok izveštavaju o korupciji, novinari trpe pretnje i rizike.

Mi šapućemo – Sagnite glavu. Novinar je ubijen.

Novinar Milan Pantić (1954-2001), dopisnik Večernjih novosti iz Jagodine, malog grada u Srbiji, ubijen je sa tri brutalna udarca u glavu, 11 juna 2001. godine. 

„Prema Komisiji za istraživanje ubistava novinara u Srbiji, ubistvo novinara Večernjih novosti Milana Pantića je rasvetljeno. Poznati su nalogodavci i motiv. Ono što nedostaje jeste – materijalni dokazi sa mesta zločina. Ipak, tužioci u Srbiji igraju opasnu igru nekažnjivosti, prenoseći „vruć krompir“ ubistva novinara napred-nazad kao u „šahovskoj partiji vladavine prava“. Hladnokrvno ubistvo dogodilo se dok je žrtva ulazila u zgradu u kojoj je živela, na vratima gde se osećala bezbedno, nekoliko koraka od kuće. Novinar poznat po svojim beskompromisnim člancima o krivičnim aferama i korporativnoj korupciji, upravo se vraćao iz prodavnice. U ruci je držao veknu hleba“, objavio je IFJ. 

Obeležavanjem 24 godišnjice zločina nad skromnim lokalnim novinarom, neustrašivim u razotkrivanju najstrašnijih aspekata korupcije, obeležava se i 24 godine nekažnjivosti za strašnog zločina čiji su počinioci očigledno iznad zakona.

Kako je Veran Matić, predsednik Komisije za istraživanje ubistava novinara u Srbiji, istakao u jednom intervjuu „ubice unajmljene da ubiju Milana Pantića su teški kriminalci koji su i dalje aktivni“, otvoreno dodajući: „moć onih koji su naručili ubistvo je jača od sistema“.

Evropska federacija novinara (EFJ) je na svojoj nedavno održanoj skupštini 2025. usvojila rezoluciju o nekažnjivosti, sve većim pretnjama i napadima na novinare u Srbiji. 

Delegati iz cele Evrope izrazili su ozbiljnu zabrinutost zbog rasta fizičkog i drugih vrsta nasilja nad novinarima u Srbiji, uključujući ilegalni digitalni nadzor, dok policija često ostaje pasivna ili hapsi novinare umesto napadača.

U evropskoj Srbiji, njeno ime bilo je Radislava Dada Vujasinović.

Kako bi se danas prezivala? 

Me ne smemo zaboraviti. Moramo biti jedinstveni. Moramo delovati. 

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.