Zašto mama ne voli jednoroge?

Piše: Ana Petrović. Izvor: Novi magazin

Treba da primamo vakcine, da koristimo papirne kese umesto plastičnih, da recikliramo, peremo ruke sapunom, da prestanemo da pušimo, da sirćetom uklonimo kamenac sa posuđa, da ograničimo konzumaciju šećera….i još mnogo toga.

Znate šta je zajedničko svim ovim savetima? Naučno su utemeljeni, a to ne uključuje samo poznavanje činjenica već i pravilnu upotrebu naučnog metoda. Nauka je tu da pronađe rešenja za probleme pojedinca i zajednice. Naša civilizacija počiva na naučnom i tehnološkom razvoju koji je ostvarila. Dalji napredak našeg društva, i još bitnije opstanak, zavisi od nauke. Nauka nam pomaže da prihvatimo realnost u svetu koji se menja neverovatnom brzinom.

Dakle, nauka je bitna. A da li je onda bitna i naučna komunikacija? Za koga je bitna naučna komunikacija? Pa, rečju, za sve i svakoga. Pa i za mene, jednu mamu dva četvorogodišnjaka koji su sada okruženi superherojima, princezama, prinčevima i jednorozima.

Nauku nije baš lako razumeti i objasniti, čak ni nama odraslima, a pogotovu deci. Iako su po prirodi radoznala, neće im se baš dopasti Power point prezentacija, ali će se oduševiti ako im ponudimo da učestvuju u eksperimentu ili igrici koja objašnjava neki naučni fenomen. Dakle, ključ je u načinu na koji pojašnjavamo i pričamo o temi. Mašemo rukama, pričamo priče, menjamo glasove… uključujemo sve moguće narativne i kognitivne sposobnosti da shvate. I presrećni smo kada nam uspe.

Isto tako moramo pomoći običnim ljudima da razumeju i usput zavole nauku, moramo donosioce odluka naterati da njihove odluke budu utemeljene na nauci, i moramo naučnike naučiti da komuniciraju sa javnošću i da nam predstave svoje rezultate.

Zašto su nam obični ljudi bitni? Zato što su oni ti čije mišljenje osluškuju donosioci odluka (malo manje romantično rečeno: obični ljudi glasaju na izborima za donosioce odluka). Zato što je bitno da se obični ljudi uključe, podrže i prihvate određena rešenja koja predlaže naučna zajednica. Zato što su obični ljudi i deca. To je baza iz koje regrutujemo buduće naučnike. Danas kada su deca izložena sadržajima više nego ikada ranije, bitno je plasirati im nauku na dovoljno zanimljiv i razumljiv način, jer sve ostalo predstavlja rizik da se razvije averzija.

A donosioci odluka? Pa, jednostavno rečeno, od njih zavisi kada će prioritet naučnika biti novi izvori energije, kada novi lekovi ili odlazak na Mars, a kada novo oružje. Od njih zavisi da li će naučnici raspolagati sredstvima dovoljnim za razvoj bilo čega pomenutog.

I na kraju dolazimo do toga da je bitno da naučnici komuniciraju. Zašto prosto prve dve grupe ne pročitaju naučne radove, oni su relativno lako dostupni? To bi bila nemoguća misija. Teško je razumeti koliku količinu informacija naučna zajednica generiše svakog dana, posebno kada su goruće teme u pitanju. Ilustracije radi, podaci govore da je samo do 1. avgusta 2021. godine objavljeno preko 210.000 radova na temu pandemije COVID 19 virusa. Da smo čekali na donosioce odluka da pročitaju radove nikada ne bismo otpočeli rešavanje problema. Naučna zajednica mora naučiti kako da nam prenese svoje zaključke i biti svesna koliko je taj posao važan.

A šta se radi u školama, pitate se, zar ne bi tamo deca trebala da steknu fundamentalna znanja o naukama, da ih zavole i da onda izrastu u ljude koji su svesni sveta oko sebe i svoje odgovornosti?! Tako bi barem trebalo da bude ali, na žalost, realnost je drugačija. Zatrpana informacijama, preopterećena gomilom knjiga i očekivanjima od roditelja i nastavnika… deca samo preživljavaju. Uglavnom nemaju vremena da zastanu, da oslušnu i da kažu sebi, hej, pa meni se ova lekcija baš dopada! I nastavnici, često samo guraju dalje, da ispune taj obimni program i popune izveštaj. I kako onda da se dete zaljubi u nauku, kako da shvati širinu i mogućnosti?

Neko treba da im nacrta lekciju, da je sa ljubavlju objasni, da visi sa plafona ako treba da se pojasni neki zakon fizike ili da sa njima izađe u šumu ako priča o biologiji. Ne postoji način da deca shvate naučni eksperiment ako ga sama ne izvedu. Mnogo puta smo ovo čuli i iskusili na sopstvenoj koži.

I onda neki jedanaestogodišnjak ili petnaestogodišnjakinja dođu na Festival nauke i kažu VAU! Pa, ja nisam znao/la da je ovo tako zanimljivo! A sa druge strane neki istraživač, naučnik, doktor nauka ili naučni komunikator vidi sjaj u očima posetioca i odgovori na preko 1000 pitanja. Padne sa nogu, izgubi glas, ali cele godine može da priča kako je nekome bio inspiracija.

A za prvi Festival nauke se vezuje jedna anegdota. Došli su fizičari sa idejom da naprave bazen sa fluidom koji je u osnovi tečan ali izložen pritisku prelazi u čvrsto stanje i po njemu može da se trči (sada znam da je to „Nenjutnovska tečnost“). I mi kažemo, pa to je fantastično, hajde da napravimo, biće super! A onda se neko od nas, i to ne fizičar nego građevinac-putar, seti da izračuna koliko je tona gustina i koliko je kamion-mešalica potrebno a kolika treba da bude nosivost poda, i tako smo svi ponešto naučili te davne 2007. godine o promociji nauke i dalje učimo i trudimo se da budemo spona između naučnika i publike.

I sve ovo su razlozi zbog kojih smo pre 16 godina napravili Festival nauke. To je jedinstven događaj koji je tu da novim znanjima i veštinama opremi, kako svakog posetioca, tako i svakog naučnika koji učestvuje u njegovoj realizaciji.

I zato mama ne voli jednoroge ‒ zato što ne ume da ih naučno objasni!

Ana Petrović je grafički dizajner i marketinški stručnjak. Sa svojim suprugom Mladenom je pre 18 godina osnovala i pokrenula Noć muzeja, a pre 16 godina Festival nauke. Njen posao je nešto između, da naučnicima pomogne da komuniciraju s publikom, a publici da zavoli nauku. Vodi se jednostavnim principom, ako je njoj jasno, onda je i svima ostalima. Majka je blizanaca koji imaju četiri godine i počinju da se interesuju za svet oko sebe.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.