Zabrana telesnog kažnjavanja dece: Batina pri kraju

Piše: Jelena Aleksić

Da li je u kulturi u kojoj se deca decenijama odgajaju tako što za nestašluk ili neposlušnost povremeno “dobiju po guzi” opravdano ovo vaspitno sredstvo tretirati kao nasilje i(li) zlostavljanje? Da li je zemlja u kojoj dečak koji je zaista mučen, udaran, zlostavljan i zapostavljan sam prijavljuje nasilnika jer nema ko drugi, zaista spremna za uvođenje potpune zabrane telesnog kažnjavanje dece ili bi se pre ovih “modernih” zakonskih praksi valjalo pozabaviti nekim sasvim bazičnim principima, poput potpune i kompletne zaštite najranjivijih društvenih grupa? Da li će sada aktuelizovano, a sva je prilika i realno uvođenje zabrane, većinu roditelja dovesti pred sud, poremetiti tople porodične odnose i stvoriti jaz između dece i roditelja? Konačno, ako dve trećine roditelja disciplinuje svoju decu tako što ih povremeno “šljepne”, zar to nije dovoljan signal većinskog mišljenja koje kao takvo treba da bude i prihvaćeno?

NE: Na poslednje odgovor bi bio (iznenađujuće) “ne”, a evo i zašto. Naime, sve zemlje, a njih je više od 50 u svetu koje su potpuno zabranile udaranje dece, što znači i na ulici, i u školi, i u kući, uvele su zabranu u trenutku kada je preovlađujući stav javnosti bio negativan, da bi se postepeno, primenom novih rutina u vaspitanju, stvar sasvim promenila.

“Za nekoliko godina odrasli će se osvrnuti i zapanjiti i biće ih sramota što su neki ljudi mislili da je u redu tući decu”, zaključuje se u vodiču Globalne inicijative za ukidanje svih oblika telesnog kažnjavanja, koja se godinama unazad bavi ovim pitanjem.

U konkretnom izveštaju u kojem se na osnovu analiza, istraživanja i nauke dolazi do posledica koje stvara telesna kazna podseća se i na izveštaj Unicefa iz 2014. u kojem se definiše da je “nasilno disciplinovanje najčešći oblik nasilja nad decom”.

“Hiljade uglavnom jako male dece širom sveta bude ubijeno telesnim kažnjavanjem svake godine, a milioni povređeni. Udaranje dece uči ih da prihvate nasilje, i to može uzrokovati da se u budućnosti ponašaju nasilno ili agresivno”, pokazuje praksa.

A kakva je svakodnevica odrastanja u Srbiji? Poslednje istraživanje Unicefa iz prošle godine pokazuje da je 63 odsto roditelja koristilo neki oblik fizičke agresije kao način disciplinovanja deteta barem jednom tokom detetovog života, njih 45 odsto je izjavilo da su koristili fizičku agresiju tokom prethodne godine (2019. i 2018), a 13 odsto roditelja priznalo je da su bili fizički agresivni tokom prethodne nedelje. Dva najčešća razloga bila su da je dete bilo neposlušno (22 odsto) ili u opasnoj situaciji (23 odsto).

“Ovi rezultati sugerišu da je roditeljima potrebna podrška u razumevanju ponašanja deteta kako bi reagovali na adekvatniji način u slučajevima kad je dete neposlušno ili u opasnosti. Programi ranog obrazovanja moraju početi od prvih dana trudnoće i treba da budu inkorporirani u redovne zdravstvene preglede budućih majki. Verujemo da su takvi rani programi ključni jer su mnogi roditelji u našoj studiji odgovorili da su prvi put tukli dete kad je ono imalo između dve i tri godine (47 odsto)”, navodi se u istraživanju, u kojem su još jednom jasno dati argumenti protiv fizičkog kažnjavanja deteta, bez obzira na to zovemo li mi to “ćuška”, “pljuska” ili tek lupkanje po guzi radi detetove sigurnosti.

A nauka ima objašnjenje za ovakva, moglo bi se reći, opravdanja roditelja. Naime, u pomenutom vodiču Globalne inicijative za ukidanje svih oblika telesnog kažnjavanja deteta ističe se da “kada odrasli telesno kažnjavanje dece nazivaju batinama iz ljubavi ili ćuškom iz ljubavi, oni čine sledeće: Oni pokušavaju da objasne ono što vide kao razliku između okrutnosti prema detetu i kažnjavanja deteta zato što ih vole i žele najbolje za njih. Oni veruju da ‘ćuška iz ljubavi’ nije dovoljno jaka da ozbiljno povredi dete. Međutim, kada se ljudi zalažu za okončanje nasilja nad ženama ili starijim ljudima oni ne kažu da bi trebalo dopustiti ‘batine iz ljubavi’, kažu da je svako nasilje nad ženama i starijim ljudima pogrešno. Udaranje ljudi nije ponašanje koje proizlazi iz ljubavi”, jedna je od poruka ovog vodiča namenjenog i roditeljima i deci.

Ovim smo, čini se, odgovorili na sva pitanja s početka teksta, sem na ono koje možda najviše zanima roditelje u Srbiji, a to je šta bi izmena zakona i zabrana značila u praksi? U prevodu, hoće li roditelj koji udari dete po ruci kako bi ga sprečio da stavi ruku u utikač ili slično biti okarakterisan kao nasilnik i zlostavljač i gde je, uostalom, granica između čvrge i udarca?

Odgovarajući početkom godine na ovo pitanje za BBC, profesor na Filozofskom fakultetu i jedan od kreatora Unicefovog istraživanja Oliver Tošković ovako objašnjava razliku: “Kada roditelji kažnjavaju dete tako da ga udare, oni primenjuju telesno kažnjavanje koje se određuje kao primena fizičke sile da bi se naneo bol ili izazvala nelagoda s ciljem disciplinovanja, ispravljanja ili kontrolisanja neželjenog ponašanja”, dodajući da je “granica ta dva pojma i u teoriji maglovita, a u praksi pogotovu”. Problem je, podsetio je, i što se retko dešava da neko dete tokom odrastanja primi samo jedan udarac već se češće to ponovi i preraste u batine.

“Telesno kažnjavanje često bude posledica besa ili frustracije roditelja, pa zapravo i nije vaspitni postupak, odnosno primarni cilj mu nije da ukaže detetu na nešto već da roditelj izbaci bes iz sebe. Ovakve situacije deca lako prepoznaju i doživljavaju ih kao nepravdu, kao prekomernu upotrebu sile”, upućuje Tošković.

PRAKSA: O istom govore i mnogi dečiji psiholozi i radnici Unicefa koji prethodnih meseci pravdaju zabranu telesnog kažnjavanja skrećući suštinski pažnju na to da je u pitanju dugogodišnja praksa, da ona neće biti “ko rukom odnesena”, ali da je propis prvi korak ka promeni svesti. I to ne znači da će deca tužiti roditelje, da će Centar za socijalni rad tek tako oduzimati decu i slično.

“Uvođenje zabrane telesnog kažnjavanja dece je razvojna priča i nije cilj da se deca oduzimaju od roditelja. Izmeštanje dece je poslednje što se radi u praksi”, rekla je nedavno medijima Mirjana Nijemčević iz SOS dečijeg sela. Isto tvrde i iz samog Ministarstva za brigu o porodici i demografiju, koje je zaduženo za donošenje Zakona o izmenama i dopunama Porodičnog zakona.

“Naglašavamo da ovde nije u prvom planu represivna pravna norma već u fokusu imamo zaštitu dece i jasnu i čvrstu opredeljenost Vlade Srbije da kroz zakonska rešenja roditeljima pomogne u izgradnji drugačijih, nenasilnih stilova vaspitanja. S roditeljima će raditi obučeni profesionalci u socijalnim, zdravstvenim i obrazovnim ustanovama”, najavljuju nadležni, govoreći o onome o čemu nevladin sektor govori godinama, a to je edukacija roditelja o alternativnim nenasilnim metodama vaspitanja.

“Naše ministarstvo u saradnji s kancelarijom Unicefa u Srbiji radi na pripremi stručnjaka u oblasti zaštite dece i porodice da preveniraju, prepoznaju i adekvatno i pravovremeno reaguju u određenim slučajevima. Kroz različite obuke na lokalu radićemo na poboljšanju i podizanju stručnih kompetencija zaposlenih u više od 80 dnevnih boravaka i 40 savetovališta za brak i porodicu širom Srbije kako bismo iskoristili ovaj značajan resurs u lokalnim zajednicama i uveli nove programe podrške roditeljstvu i podigli kvalitet usmerenog savetodavnog rada u njima, a time pružili podršku roditeljima u različitim situacijama”, saopštili su nedavno nadležni iz ministarstva.

A koliko je afirmacija svake vrste i svima (uključujući i roditelje) važna, dokazuju nalazi istraživanja Unicefa u kojima se ističe da “stručnjaci treba da se fokusiraju ne samo na negativne ishode grube discipline već i na pozitivne ishode pozitivnog roditeljstva”.

“Njihove preporuke treba da budu jasne, koncizne i razumljive za svakoga, bez obzira na nivo obrazovanja ili socijalno poreklo. Roditeljske prakse disciplinovanja treba da se istaknu kao jedan od najvažnijih delova roditeljstva, koji, ako se ne sprovede kako treba, može značajno da utiče na razvoj deteta”, jedan je od zaključaka istraživanja.

Podsetimo da je početkom meseca formirana Radna grupa za izmenu zakona koji bi pored pomenute zabrane trebalo da predvidi zabranu sklapanja maloletničkih brakova, ukidanje produženja roditeljskog prava, ukidanje potpunog lišenja poslovne sposobnosti i zamena ograničenjem lišenja najduže na tri godine, ukidanje mogućnosti da bude usvojeno dete roditelja kome je ograničena poslovna sposobnost, ukidanje mogućnosti zaključenja sporazuma o usvojenju, definisanje najboljeg interesa deteta u sudskim postupcima, izdavanje naloga za uključivanje u psihosocijalni tretman ili specijalizovani program počinioca nasilja u porodici kao mere zaštite od nasilja u porodici.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.