Zablude o Bogu, još jednom

Piše: Anđelka Cvijić, Novi magazin

Ričard Dokins se izgleda baš žestoko okomio na Svemogućeg Tvorca. Njegovo najnovije delo, Prerastanje Boga. Vodič za početnike, objavljeno u originalu prošle godine, već je prevedeno na srpski jezik zahvaljujući smederevskom Heliksu i prevoditeljki sa engleskog Olgi Milanko. I ova, kao i prethodne njegove knjige žustre su rasprave o religiji, protiv koje je ovaj naučnik svim srcem i znanjem, i teoriji evolucije za koju zalaže se, takođe svim srcem i znanjem. Samo što je ova – još žustrija.

Dokins je i te kako poznat čitaocima u Srbiji, a njegove knjige imaju zavidan broj ponovljenih izdanja. Heliks je pre ove, najnovije, objavio šest dela tog autora u ediciji Dela Ričarda Dokinsa. Reč je o knjigama Reka iz raja (dva izdanja), Sebični gen (četiri izdanja) i Zabluda o Bogu (šest izdanja), Slepi časovničar, Najveća predstava na Zemlji i Đavolov kapelan (rasprodato), dok je beogradska Laguna objavila njegove Priče naših predaka u dva toma. Svaka od ovih knjiga predstavlja remek-delo naučnopopularne literature, pa nije čudo što se širom Zemljinog šara one prodaju u milionskim tiražima i što ih hvale i najkompetentniji naučnici.

RAZUMEVANJE NAUKE U JAVNOSTI

Ričard Dokins (1941, Najrobi) britanski je zoolog i evolucioni biolog. Profesor je na Univerzitetu Oksford i šef Katedre za razumevanje nauke u javnosti. Otvoreno istupa sa ateističkog stanovišta, propagirajući skeptični prilaz religiji; svim teistima sugeriše da preispitaju svoja verska ubeđenja i da se posvete traganju za dokazima za ono što religija propoveda. Dokins je 2013. u anketi časopisa Prospect proglašen za vodećeg svetskog mislioca, a niz knjiga čiji je autor bavi se upravo odnosom religije i društva i teorijom evolucije. Prvu od njih, Sebični gen, Kraljevsko naučno društvo je 2017. proglasilo za najinspirativniju naučnu knjigu svih vremena (iza su Kratka istorija bezmalo svačega Bila Brajsona i Poreklo vrsta Čarlsa Darvina). Oni koji su Dokinsu dali glasove istakli su njegov izvanredno komunikativni način prenošenja nauke u literaturu, a mnogi od njih su priznali da je ta knjiga potpuno promenila njihov pogled na svet i način na koji su navikli da gledaju na nauku.

Šta su, međutim, milionski tiraži prema nekoliko milijardi vernika na planeti Zemlji! Relevantna istraživanja su ne tako davno došla do rezultata prema kojima svega 16 odsto svetske populacije nije religiozno, što ne znači da su svi ateisti. Agnosticima takođe pripada značajan procenat, tako da pred Dokinsom i njegovim istomišljenicima stoji dugačak, veoma širok i otvoren put ubeđivanja onih koji su duboko, ponekad i fanatično odani svojoj veri.

U jednoj od svojih prethodnih knjiga, onoj o Zabludi o Bogu, Dokins je obrazlažući njen sadržaj u predgovoru napisao da će, ukoliko ova knjiga ispuni njegova očekivanja, religiozni čitaoci koji je budu otvorili postati ateisti kad je pročitaju. “Kakav samouvereni optimizam”, dodao je. Pokazalo se da je zaista bio samouvereni optimista. Broj onih koji umesto duhovne slobode biraju religiju očekujući da će im ona poboljšati život samo je veći i potvrđuje Dokinsovo uverenje da su “tvrdokorne verske glave otporne na dokaze” jer su indoktrinirane u detinjstvu, pa ih verska isključivost opominje da knjige poput njegovih ne otvaraju jer su one “nesumnjivo satanino delo”.

VODIČ ZA POČETNIKE

Da bi još jednom ponovio kako je vaspitanje u duhu religije pogubno i kako mlade ljude ne treba učiti nekritičnom, bespogovornom prihvatanju vere već ih, naprotiv, treba pustiti da slobodno promišljaju svet oko sebe, Dokins se konačno dosetio: ponoviće glavne zablude o Bogu iz lične perspektive, iz priče o sopstvenom iskustvu s religijom. Naime, ovaj pisac odrastao je u anglikanskoj porodici, verujući, kako piše, u neku vrstu kreativne inteligencije koja je stvorila univerzum i, možda iznad svega, stvorila živa bića, uključujući i nas. Verovao je u to do otprilike petnaeste godine, dok samu ideju boga nije napustio kad je saznao za evoluciju. Sada je, posle niza knjiga u korist teorije evolucije, rešio da se obrati mladima kao što je bio on i tako je nastalo Prerastanje Boga. Vodič za početnike. Delo je posvetio svima “koji su dovoljno odrasli da samostalno odlučuju”, a neki su ga kritičari, uz sve pohvale, ocenili i kao “junior” verziju Zablude o Bogu, toplo je preporučujući i – roditeljima.

Prerastanje Boga sasvim je neobično štivo, koje se do poslednje stranice ne ispušta iz ruke. Dokins je zaista obdaren literarnim talentom, njegova rečenica teče skladno, pitka je čak i kad piše o pojmovima iz nauke koji su laiku magloviti da maglovitiji ne mogu biti. On to uspeva i da objasni, uvodeći čitaoca u svet nauke kao u najlepši vrt saznanja. Materijal koji iznosi tematski je razvrstao u dva dela, ne ostavljajući zaključanu kapiju između njih. Prvi deo knjige nosi naziv Zbogom bogovi, dok je drugi naslovljen Evolucija i dalji razvoj; oba mogu da stoje kao samostalne studije i stilski su sasvim različiti, a opet, povezani su onim što inače odlikuje ovog dobro poznatog pisca, a to su logika, strasna i argumentovana odbrana stavova i oslanjanje na najumnije ljude u istoriji civilizacije, bez obzira na to da li oni pripadaju humanističkim ili prirodnim naukama. Dokinsu su uvek pri ruci filozofi, arheolozi, istoričari, teolozi, istoričari Biblije, baš kao i fizičari, astronomi, matematičari. Ponekad tu, za ilustraciju, uleti i mađioničar, ali samo zato da dokaže pogubnost slepog verovanja u nešto za šta nemamo dokaz.

A dokazi su ono glavno na čemu Dokins insistira, u čemu mu pomaže i misao Karla Segana da “neverovatne tvrdnje zahtevaju neverovatno jake dokaze”. O tome autor Prerastanja Boga podrobno piše u prvom delu, analizirajući Stari zavet, a pre svega Novi zavet, u kojem pronalazi niz nejasnoća, nesaglasnost u jevanđeljima, pa čak i apsurdne detalje, što, uzeto sve zajedno, treba da ukaže na njegovu tezu da se s religijom “sve dok neko ne ponudi razlog za verovanje, samo gubi vreme”.

GLUVI TELEFONI

Ispitujući koliko ima dokaza za ono što se iznosi u Starom zavetu, Dokins se služi metaforom – igrom gluvih telefona, tvrdeći da nema nikakvog razloga da se pričama iz Starog zaveta veruje više nego što se veruje Homerovim pričama o Ahilu ili Jeleni. I u razmatranju Novog zaveta on ukršta nauku i mitove, ukazujući na nelogičnosti, na nepotpunosti, pa čak i na naknadne hrišćanske falsifikate. Dokins raspravlja i o apokrifnim jevanđeljima kao što su Tomino, Judino i Marijino; ko god je pročitao ova jevanđelja, a prevedena su na srpski jezik, imao je mnogo razloga da razmišlja o nedostacima dokaza o kojima govori Dokins. Nijedno od ovih gnostičkih jevanđelja nije ušlo u kanon hrišćanske crkve jer su smatrana jeretičkim i nisu bila u skladu s verovanjima članova Nikejskog sabora, koji je utvrdio pravoverna jevanđelja za Novi zavet – po Mateju, Marku, Luki i Jovanu. Neusklađenost pak istorijskih činjenica sa onim što govore ta jevanđelja, pa čak i njihova međusobna neusaglašenost, dovoljan su razlog da se svaki vernik zamisli, smatra Dokins, i da bi to još ojačao, ne ustručava se da jezik kojim piše knjigu, naročito njen prvi deo, ne bude baš potpuno primeren ovakvoj jednoj raspravi.

Ali ako se zna do koje je mere ovaj autor posvećen prosvetiteljskoj misiji i slobodi mišljenja, onda mu se moraju oprostiti teška ironija, ruganje, podsmevanje, pa i izrazi koji ne priliče jednom naučniku, ali se tolerišu u žaru polemike. Da nisam ateista, već bih bio izbačen iz crkve, kaže Dokins, a crkva mu sigurno ne oprašta poređenja tipa – blesav, besmislica, jadan, dobar vic apri-li-li-li.. i slične gorljive termine koji izazivaju smeh, ali istovremeno i potrebu preispitivanja svega u šta se bezrezervno veruje. Prvi deo Dokinsove knjige beskrajno je duhovito i zabavno štivo koje će čitaoca nepogrešivo podsetiti na besmrtnu televizijsku seriju Leteći cirkus Montija Pajtona. I gle, taman kad to pomisli, eto Dokinsa koji ga podseća na čuveni satirični film Montipajtonovo Žitije Brajanovo. Kakav čudesni susret autora i čitaoca! I tako dalje, i dalje teče sarkastično uočavanje neusklađenosti, netačnosti i proizvoljnosti. Veran svojim naučnim postulatima Dokins, zapravo, religijske dogme podvrgava razumu; logika je, uz nauku, njegovo ubojito oružje.

Raspravljajući o zlu, grčki filozof Epikur je rekao: “Ako bog želi, a ne može da iskoreni zlo, onda nije svemoguć. Ako može, ali ne želi, onda je zao i maliciozan. Ako Bog može i želi da ukine zlo, otkuda onda zlo u svetu? Ako bog niti može niti želi, onda zašto ga zvati bogom?”

Svojim razmišljanjima o Bogu kao svemogućem Dokins reinterpretira Epikura govoreći o dobru, pitajući se: “Kako mi, u suštini, odlučujemo šta je dobro, a šta loše?” A onda, oslanjajući se na zakone evolucije, elaborira tu temu u drugom delu knjige. Zaključak je samo jedan: razvili smo moralne vrednosti nasleđene od predaka. I s tim se ne zbijaju šale, pa je drugi deo Prerastanja Boga sasvim drugačiji od prvog. Nema u njemu šala jer se teorijom evolucije ne poigrava već je valja zdušno odbraniti dokazima. A oni ne nedostaju i treba ih samo javno obznaniti. Za to je neophodna intelektualna hrabrost da se, objašnjava Dokins, razmišlja o nečemu što je naizgled apsurdno. Ali samo hrabrost, međutim, nije dovoljna jer se mora dokazati ispravnost ideje. Prava nauka priznaje samo tu sinergiju. Autor Prerastanja Boga nastavlja u to da uverava.

Veran svojim naučnim postulatima Dokins, zapravo, religijske dogme podvrgava razumu; logika je, uz nauku, njegovo ubojito oružje

Sonji Ćirić nagrada Politikinog zabavnika

Roman Neću da mislim na Prag Sonje Ćirić u izdanju Lagune 41. je dobitnik Književne nagrade Politikinog Zabavnika za najbolje delo namenjeno mladima objavljeno na srpskom jeziku u 2019. Obrazlažući odluku prof. dr Lidija Merenik (predsednica), Zoran Simjanović, Aleksandar Kostić, Tihomir Stanić i Petar Milatović, koji su činili žiri, istakli su da je “oman Sonje Ćirić skladna i suptilno nijansirana priča o porodičnim odnosima, odrastanju, prijateljstvima koja nisu uvek lišena strepnje, surevnjivosti i suparništva. Autorka vešto gradi lik devojčice Darje, koja ide u VII razred osnovne škole i vidi sebe kao budućeg pisca. U tekst romana umetnute su Darijine crtice iz zbirke koju piše, jednostavnog i čistog jezika, koje dočaravaju prve spisateljske korake darovite devojčice. Kao i svakog pravog pisca, Darju odlikuje izvanredna sposobnost opažanja. Kroz njeno pripovedanje čitalac stvara sliku o tome kako društveni problemi utiču na pojedince i porodice. A kroz njeno delovanje – kako i deca mogu da menjaju svet oko sebe nabolje i ponekad zamene uloge s roditeljima i budu im podrška. Darja misli na Prag – u koji će otputovati pobednik književnog konkursa u kojem učestvuje – kao na ostvarenje ličnih stremljenja, ali s vremenom, kao važnija od nagrade, pojavljuje se potreba da svojim talentom pomogne drugima…”

Na ovogodišnji konkurs prispelo je 78 naslova, a u uži izbor, pored dobitnice, našle su se knjige Srđana Protića, Vesne Ćorović Butrić, Uroša Petrovića, Ota Oltvanjija i Vesne Aleksić. Roman Neću da mislim na Prag već je dobio Nagradu za najbolju dečju knjigu na 64. Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu.

Tekst je prenet iz Novog magazina.