Za nas je rokenrol bio religija

Razgovarala: Zorica Kojić

Da nam se kojim zlosrećnim slučajem bend po imenu Električni Orgazam nikada nije dogodio, u našem kolektivnom SFRJ sećanju jedna važna cigla u zidu očigledno bi nedostajala. Kroz tu imaginarnu rupu, u prazan prostor iscurile bi nepovratno neke od najomiljenijih pesama ovog jedinstvenog sastava, napisane u verovatno najblistavijoj i po mnogo čemu najveselijoj deceniji uoči tragičnog nacionalnog samoosvešćenja nekadašnjih bratskih Republika. Upravo je Električni Orgazam, u tom trijumfalnom popkulturnom trenutku, posedovao bez imalo sumnje ono nešto da rokenrol učini glamuroznim, a shvatljivim svakom klincu, te dovoljno provokativnim da podstakne mladež divlju u srcu, a u isti mah zadovolji i njihovu žeđ za slatkom pticom ljubavi što mahnita pubertetskom svakodnevicom. Dodamo li još na to da je Električni Orgazam uvek opako izgledao i artikulisao našu mondensku maštu svojim neponovljivim imidžom takođe – dobijamo mitski bend sa naramkom nezaboravnih numera kojima nas je više nego darežljivo godinama zaredom obasipao. Stvarno, svako ko je iole kapirao stvari tih neodoljivih 1980-ih, znao je naizust bar tuce njihovih zlatnih pesama, a legendarna najava Dražena Vrdoljaka zabeležena na živom albumu Braćo i sestre iz 1987, značila je svojevrsno uvođenje Gileta, Čavketa, Banane i Švabe u naš Hol slavnih na sasvim nezaboravan ex-Yu način. U četvrtak 19. marta Električni Orgazam obeležio bi tako 40 godina svog postojanja velikim koncertom u Kombank dvorani, ali je zbog proglašene pandemije koronavirusa (covid-19) ovaj događaj poput svih drugih odložen. No, tim izuzetnim povodom, mi svejedno sa Srđanom Gojkovićem Giletom rekapituliramo ovu orgazmičnu okruglu brojku. 

Prošlo je 40 godina od nastanka Električnog orgazma, benda koji je nadvisio sve ove decenije i bez sumnje ostao relevantan i danas. Možda je pravo pitanje za vas zapravo – kako je b(r)end El. org. preživeo i nadživeo to ogromno i promenljivo vreme u svom sopstvenom i našim životima?

Pa, ja bih sad mogao da se pravim puno pametan i da izmišljam kako smo mi to oduvek znali i planirali. Ali, odgovor jeste da zapravo ni ja sam nemam pojma kako nam je to pošlo za rukom. Možda bih danas jedino mogao da zaključim da je to tako sticajem raznih okolnosti. Sve je to bilo od danas do sutra, od koncerta do koncerta i od albuma do albuma. 

Kako se sada sećate tog već stvarno davnog doba? Šta je ono što današnjim klincima, koji počinju da sviraju u nekom svom bendu, nikako ne biste uspeli da objasnite u vezi sa počecima Orgazma i drugih grupa na prelasku iz 1970-ih u 1980-e?

Sećam se da je to za nas bilo važnije od svega, više od života, definitivno to nije bila samo muzika, to je bio stil, način i filozofija življenja. Zapravo, za nas je rokenrol bio religija, a za mene je još uvek tako. To je ono što ja ne vidim u nekim novim bendovima, tu manijakalnu totalnu posvećenost, tu želju da se istraje uprkos svim preprekama. 

Kako biste danas nekom neupućenom opisali razliku između tadašnjeg zagrebačkog i beogradskog novog talasa? Usput, da li ste u to vreme uopšte koristili izraz novi talas ili ste sebe više doživljavali kao pankere?

Lično sebe nikad nisam doživljavao kao pankera, a ni kao novi talas, ali ako moram da biram pre bih izabrao termin novi talas, jer je malo širi. Mi smo svakako sebe videli kao nešto potpuno novo u odnosu na ono što smo zatekli na muzičkoj sceni. Što se Zagreba i Beograda tiče, sećam se da je moj ondašnji doživljaj bio da su zagrebački bendovi više pop, a beogradski više art, verovatno bih tako nekako i danas to objasnio, mada je ovaj opis ipak malo crno-bela vizija toga, jer bilo je popa i kod beogradskih bendova, kao i arta kod onih zagrebačkih. 

Koji bend ili ploča iz tog doba oko 1980. su promenili vaš život? Je li postojao neki novi zvuk, kao vaše lično tinejdžersko otkriće, koji vas je naglo gurnuo u to da napravite svoj bend i to u najmodernijem duhu onog doba?

Pa, od ploča verovatno: The Stranglers – No More Heroes, Patti Smith – Horses i Joy Division – Closer. Ali, najvažniji događaj i prelomni trenutak u tom smislu bio je koncert engleske pank grupe The Ruts u Beogradu. Sutradan sam ošišao svoju dugu kosu i počeo da razmišljam da i ja želim da imam takav bend. 

To je bilo i vreme kad smo toliko čitali intervjue svih vas sa scene, da mi se čini da smo ih znali skoro napamet. Stalno su vas pitali da komentarišete ime benda, da li je bilo problema sa tim nazivom negde?

Pa, naravno da je bilo, teško je danas mladim ljudima objasniti šta je značilo imati bend sa takvim imenom početkom 1980-ih. Na nekim ranim nastupima morali smo da ga skratimo u El. org. da bismo uopšte mogli da sviramo, PGP RTB recimo nije hteo da nam dozvoli da za njih snimimo album pod tim imenom. 

Koliko mnogo ste objektivno imali prilike da svirate širom SFRJ i eventualno negde dalje u to vreme? Sex Pistols, kao legendarni začetnici panka, i nisu baš mnogo nastupali, uglavnom su im koncerti bili otkazivani. Kako je to bilo u vašem slučaju?

Mi smo prvih godina svirali samo po velikim gradovima i to pre svega u Beogradu, Zagrebu, Ljubljani, Rijeci, Novom Sadu. Osim što su nas na Subotičkom festivalu diskvalifikovali zbog pokušaja rušenja bine, nije bilo drugih zabrana i otkazivanja. 

Koja je najznačajnija tekovina jugoslovenskog i beogradskog novog talasa, kad danas, sa ove distance, razmišljate o svemu onome što se tada događalo? Šta to sada recimo ne bi postojalo, da se novi talas u Beogradu i SFRJ jednostavno nije desio?

Verovatno je najznačajnije to što smo mi uspostavili da je pravilo da nema pravila, kao i taj neki princip uradi sve sam, muziku, tekstove, dizajn omota, imidž benda itd, to pre nas nije postojalo. Dušan Kojić Koja je to jednom definisao kako su sva ta tri benda posedovala tu nekakvu beogradsku oholost. Ja bih to pre nazvao totalnim samopouzdanjem u ono što radiš, uprkos svemu i svim mogućim autoritetima koji su postojali tada.

 Je li postojao trenutak koji pamtite kao veoma težak, onda kad je prošla euforija u vezi sa Paket aranžmanom, vašim prvim albumom i tom sveukupnom radosnom podrškom medija i publike? Da li je ikad u istoriji Orgazma kucnuo taj čas da se bend ponovo definiše, osvrne oko sebe, možda zabrine za određene sasvim nove okolnosti u kojima treba da nastavi da se gradi dalje?

Po svoj prilici to se dogodilo posle izdavanja albuma Kako bubanj kaže, 1984 godine. Tad je bend napravio nagli zaokret i malo je ljudi onda sve to shvatilo, uglavnom su nas pljuvali po novinama i nazivali matorim bendom koji bi trebalo da se raspadne. U Zagrebu smo na promociji albuma Kako bubanj kaže prodali samo 16 karata. To je bila velika prekretnica, skoro svi u bendu su izgubili nadu o nekom daljem funkcionisanju, osim mene. Ja sam i dalje verovao u to što radim i odmah počeo da pišem pesme za sledeći album, Distorziju. 

Da li su prvoborci novog talasa mogli da zaustave rat u SFRJ svojom tadašnjom ogromnom popularnošću, ili da bar na nekom širem planu spreče uništavanje muzičkog ukusa mnogim docnijim generacijama? Uspostavlja li se ponovo kvalitetna baza za dobru novu muziku?

Naravno da nismo mogli da to zaustavimo, mi smo bili isuviše sitne ribe u celoj toj stvari. Moram da priznam da nisam previše u toku sa mlađim, novim, domaćim bendovima, pa ne mogu da odgovorim na pitanje da li se stvara kvalitetna baza za novu dobru muziku. Svakako bih želeo da verujem da je to tako. 

I neki dragi ljudi nestali su tokom tih neobičnih godina za nama – ko vama najviše nedostaje? Kako bi izgledala današnja rok scena da su ovde sa nama i dalje Vlada, Čavke, Vd, Margita, Milan, Bojan?

Čavke i Divljan su bili verovatno moji najbolji prijatelji i osobe sa kojima sam i privatno bio jako blizak, tako da mi oni najviše nedostaju. Naravno, i svi drugi nabrojani su mi bili odlični prijatelji i sigurno je da bi scena sa njima, da su još uvek živi, bila neuporedivo bogatija. 

U čemu pronalazite i danas radost stvaranja muzike sa svojim drugarima iz benda, kako ste vi lično izgradili tako snažno osećanje povezanosti sa zvukom Orgazma?

Mi smo pre svega prošli kroz vatru i vodu, kroz pakao i raj, u ovih 40 godina, i opstali smo zajedno. Kad se to dogodi tako maloj grupi ljudi, onda oni postanu veoma bliski. To je najvažnije za bend, da postoji to neko drugarstvo, kao pet ratnih drugova koji su preživeli Iskrcavanje u Normandiji. Iz tog našeg odnosa i drugarstva proizlazi i naše umetničko delovanje i zato je ono tako autentično i snažno.

Koju muziku, osim Orgazma, danas najradije slušate? Jesu li vaši mladalački heroji i dalje u vašem CD plejeru ili kojem god aparatu za reprodukovanje muzike, kao što su onomad bili na vašem gramofonu? Koje je vaše najznačajnije muzičko otkriće novijeg datuma?

Sad sam više u fazi odbacivanja nepotrebnog, nego što sam gladan otkrivanja novih bendova. Sve se više fokusiram na to da slušam što manje autora i bendova, ali što pažljivije i detaljnije. Ako bih morao, verovatno bih do kraja života mogao da slušam samo Dilana, Stounse i Bitlse i ne bi mi mnogo toga nedostajalo. I još jedna stvar, ja skoro nikad ne slušam svoju muziku, barem ne od trenutka kad je ona objavljena, slušam jedino kad sviramo te neke pesme. 

U Kombank dvorani 19. marta radovali bismo se rođendanu jednog od najvoljenijih bendova čitave Jugoslavije – koncert je zbog aktuelne zdravstvene situacije na izvesno vreme odložen, ali možda možemo da otkrijemo kako ste ga zamislili?

Pa, ono što smo planirali bilo je dosta gostiju koji bi svirali sa nama – tu su Žika i Dragi Jelić, Cane i Anton, Romana i Bojan Slačala, Damjan Dašić, Jovec. Nikad u ovih 40 godina nismo imali toliki broj gostiju na nekom svom koncertu i smatrali smo da bi to svakako dalo posebnu dozu uzbuđenja i za nas i za publiku. Takođe, nameravali smo da odsviramo i nekoliko pesama koje dugo nisu bile na koncertnom repertoaru. Biće prilike.

Evo, sad mogu i da najavim da je novi termin za koncert u Kombank dvorani 23. april, nadam se da će se situacija do tad primiriti i da neće biti novih odlaganja, ali to su neke stvari mimo naše kontrole, videćemo.