Vladimir Vukčević: Najgori zločini su ratni, a najteži genocid

Razgovarala: Jelka Jovanović. Izvor: Novi magazin

Vladimir Vukčević je prvi tužilac za ratne zločine Srbije kome čak i oponenti ne mogu da spočitnu ne/znanje. Namere mu i danas „dešifruju“ i, narodski rečeno, nabijaju na nos iako ni najpedantniji među njima ne mogu da kažu gde se ogrešio o pravdu i žrtve, pa ako ćemo pošteno, i zločince, kojima ovo područje obiluje, pošto su tužilaštvo i sud nadležni za sva zlodela počinjena na području bivše SFRJ.

Aktuelna polemika zvaničnika Beograda i Zagreba povodom najavljene optužnice iz Ustaničke protiv nekolicine hrvatskih pilota zbog granatiranja kolone civila u kojima su stradala i deca, nesumnjivo je povod broj jedan za razgovor s Vukčevićem, baš kao i aktuelna zverstva – tako slična ovdašnjim! – na ukrajinskim ratištima.

Pre nego što se vratimo kući, recite nam da li biste bili tužilac nekog evropskog ili međunarodnog suda za ratne zločine počinjene u Ukrajini?

Naravno da bih, ja sam po vokaciji tužilac i sva svoja znanja i iskustvo koje nije malo stavio bih u službu žrtava i njihovog prava na istinu i kažnjavanje zločinaca. To što se dešava u Ukrajini nije u redu, ubijanje dece, žena i starijih je strašno.

U vreme kad je Karla del Ponte penzionisana, mene je Bramerc pitao da li bih išao u Bejrut, ali supruga mi je rekla: „Da li si normalan, da ideš u Bejrut i pogineš?“ Nisam otišao, imali smo dve ćerke tada, došla je i treća.

Da skratimo, ukoliko bi sud bio u Briselu, Evropi…

Ja ne trpim ratne zločince i svaki ratni zločin za mene je najveći. Koja je motivacija da ubijete te ljude? Neću da ulazim na polje politike, ali da me zovu da se upoznam s Putinom, ja bih rekao „hvala, ne“.

I još malo pre kuće – šta radite sada kada ste, kako ste mi ispravno naglasili, tužilac u penziji?

Tužilac je uvek tužilac, a ja sam bio u prvoj garnituri koja je sve ispite položila bez popravnog, da se malo pohvalim. A radim uglavnom savetničke poslove, traže me zbog iskustva koje imam.

Evo stižemo u naše balkanske krajeve, imamo tešku političku situaciju između Zagreba i Beograda povodom najave optužnice protiv četvorice hrvatskih pilota…

Već je podignuta, ali je na potvrđivanju.

U principu, ne bi trebalo da se znaju detalji, ali znamo da su u granatiranju izbegličke kolone, između ostalih, stradala i deca. Povodom toga razmenjuje se oštra politička paljba. Da li je predmet bio aktivan kad ste vi bili glavni tužilac?

Predmet koji tretira ta optužnica nije bio procesuiran dok sam ja vodio Tužilaštvo. Ali nema spora da je reč o zločinu nad ljudima koji beže sa svojih ognjišta, civila – to je zločin par ekselans.

Mi smo znali za te kolone, ali to sve mora da se dokaže kroz krivični postupak. Kako je došlo do tog zločina, da li je naređeno ili ne, mora u krivičnom postupku da se utvrdi. Prema tome, ne mogu ja da govorim na tu temu, ali čim se meša politika i to zloupotrebljava – nije dobro.

U moje vreme kad je predsednik Hrvatske bio Ivo Josipović, Srbije Boris Tadić, u Hrvatskoj je bio tužilac Mladen Bajić, a tu je bio i tužilac BiH, utvrdili smo da su državne granice glavna barijera za moj posao i da ih moramo prevazići. I mi smo sklopili te sporazume o saradnji, tako da granice nisu bile problem…

Ni za zločine ni za zločince?

Da, vrlo lepo smo sarađivali i u naše vreme se nikad ne bi desilo ovo što se sada dešava. Evo, sada je pokrenut postupak za Dobrovoljačku kad je napadnuta kolona JNA. Mi smo u tom predmetu tražili i izručenje Ejupa Ganića, odmah sam obavestio Sarajevo, ali ne mogu dalje da vam govorim jer je postupak u toku.

Hoćete da kažete da je saradnja s kolegama u Hrvatskoj i Bosni bila dobra?

Da, evo mogu da vam kažem na primeru Nasera Orića, čak znamo ko je kontaminirao proces. Mi smo došli do svedoka, morali smo da nađemo gde su sve izvršeni zločini i zločin koji nije bio pred Haškim sudom i našli smo mesto Zalazje, gde je ubijen sudija, ubio ga je direktno Naser Orić, zaklao. Došli smo do svedoka koga smo stavili pod zaštitu – došao sam do njegove slike sa Orićem, bio je kredibilan svedok! – i sve nam je ispričao. Pitao sam Bramerca da li je slučaj bio kod njih, proverio je i nije, i započeli smo proces. Ali Orić je došao do zapisnika, ne mogu da kažem preko koga, ali jedne „naše“ problematične ličnosti i – kontaminirao dokaze. I svedok je nestao.

Kad pominjete svedoke, ovih dana Mehanizam iza Haškog tribunala ponovo potražuje političke ličnosti, radikale, zbog zastrašivanja svedoka u slučaju Vojislava Šešelja…

I šta je vaše pitanje?

Da li je to u redu, posebno ako se zna koliko je Šešelj odslužio?

To ne sme da se radi, a mi smo u obavezi po Zakonu o saradnji s Haškim tribunalom da izručujemo osobe pod sumnjom i u postupcima za ratne zločine.

Ja slušam na čuvenoj Hepi televiziji neke minorne advokate koji objašnjavaju da je Haški tribunal prema nama takav, užasan, samo nama sudi, a kada je Florans Artman nešto rekla protiv Tribunala, protiv Karle del Ponte, Francuzi su se izručili! Oni to ne znaju. Haški tribunal je osnovao Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija za zločine počinjene na teritoriji Jugoslavije, a ti vajni advokati ni to ne znaju.

Vama su i dok ste bili aktivan tužilac zamerali, a i sada to rade, da ste procesuirali samo zločine srpskih snaga.

To je bestijalna laž, stalno to govore kod Milomira Marića na „srećnoj“ televiziji. Evo nedavno je jedan advokat izmislio nešto u tom smislu.

Imam utisak da mislite na advokata koji je bio kandidat za gradonačelnika.

Neću imena da pominjem, a mogao bih i ja o njima svašta da kažem, ali da odgovorim na vaše pitanje; gde god da smo otkrili da je bio zločin i mogli da prikupimo dokaze – mi smo procesuirali. „Oluju“ nismo mogli da radimo, Hrvati su to radili, sve što je Bajić tražio dostavio sam, dostavili smo i Hagu sve što smo imali.

Molim vas, kakvu bih ja imao savest da procesuiram samo „naše“ zločine; ja sam odrastao u Jugoslaviji i, nažalost, sve su žrtve naše i svi su zločinci naši.

I znate, kad su jednom prilikom u Hagu rekli da su Srbi zločinački narod, ja sam bio strašno uvređen i rekao sam im da smo mi pobednički narod, u oba svetska rata bili smo na pravoj strani, srpski pešak je bio najbolji na svetu i Srbi su pokopali i neprijateljske vojnike. Potpuno su promenili priču posle toga.

Vraćam vas na teren politike, ne da se izjašnjavate nego da nam kažete koliko politika ondašnja, sadašnja, utiče na ispitivanje ratnih zločina i procesuiranje?

Svaka utiče i šteta je, rekao sam vam za slučaj Nasera Orića, koji je kontaminirao dokaze i oslobođen je, pa je rečeno da presuda nije adekvatna, ali to na kraju nije ispalo baš kako treba.

Imate dugu tužilačku istoriju, koji vam je zločin najteži?

Teško je to reći, svi su teški, ali najgori zločini su ratni, a od ratnih je najteži genocid. Nema zločina preko ratnih!

Kažete da je genocid najteži. Priznajete presude za Srebrenicu?

Nemam šta ja da priznajem, tu nema diskusije, mi smo članica Ujedinjenih nacija i moramo da priznajmo presude međunarodnog suda kao što je Haški tribunal, da ne govorim o Međunarodnom sudu pravde. Sećam se kad smo Mladen Bajić i ja odlazili u Hag, prvo pitanje Karle del Ponte meni bilo je gde je (Milan) Babić, a njega je pitala za topličke dnevnike, izveštaje za Gotovinu i ostale generale, da li su gađali ciljeve koji nisu legitimni. Prvi put su imali kopije.

Da vas pitam za kraj; da možete da birate svoju karijeru, da li biste opet bili tužilac?

Bih, bih, radio bih opet kao tužilac, da se dođe do pravde, da svi koji su to izvršili budu kažnjeni?

Jeste li još pod zaštitom kao kad ste bili aktivni i imali one pretnje?

Kako da ne, nemojte, molim vas! I sad imam pretnje i neprijatnosti, sada ću vam opisati jedan primer; idem, a jedna sredovečna žena, pristojno obučena, obraća mi se: „Gospodine Vukčeviću, ja vas gledam, mi smo komšije“, čujem po naglasku da je došla iz Bosne, ali po izgledu nije mnogo propatila i kaže mi otprilike: „Kako možete da spavate kad ste naše najveće junake Karadžića i Mladića izručili Hagu?“

Ja joj prvo kažem „nisam ja“, a onda je pitam kako se uopšte usuđuje da mi prilazi i propituje me i dodam: „I mogu da vam kažem da ste vi jedna nevaspitana žena.“

Plašite li se?

Samo se lud čovek ne plaši, ali vi procenjujete stepen opasnosti i mogu da kažem da sam oprezan, ali strašljiv nisam.

E sada je stvarno kraj – da li vam je jasno da Tužilaštvo za ratne zločine zapravo ne radi?

To je svima jasno, ojačala je desnica i kod nas i kod Hrvata, i tu vam je odgovor. Otuda i ova politička paljba, kako ste je nazvali.

Rekao sam i predsedniku Vučiću i za glavnu tužiteljku, i za ovu što je došla na mesto tužioca za ratne zločine, a imala je – jedinicu!

Vi ste ostavili nekoliko velikih predmeta.

Jesam, u toku su.

Hoće li se završiti?

Mora, sve što se počne mora da se završi i verujem da će presude biti osuđujuće.

Autorka je novinarka Danasa

Vučić je rekao za Pandu – sve znamo!

I posle ratova su se događali zločini, a jedan od nerasvetljenih je ubistvo mladića u „Pandi“, premda je Vučić rekao da „sve znamo“. Rukopis je jasan, jeste li kao tužilac opservirali „Pandu“?

To nije bio ratni zločin, ali tužilac kad nešto čuje mora da se zainteresuje i pratio sam i brzo saznao šta se desilo.

Šta se desilo?

Rekli ste i sami, naš predsednik je rekao da neće da nam kaže ko je to bio jer bi stravično odjeknulo, a zna on. Znam i ja, pre i bolje od njega, ali vidim da su mu rekli i da zna, da ne pričam ja za koga sve. Neka on kaže.

I za Olivera Ivanovića?

Mislim na braću Bitići, zna, Amerikanci su krivi. Rekao sam Vučiću pred američkim ambasadorom, Nebojša Stefanović je bio ministar policije; svedok koji je sve video i opisao tražio je zaštitu jer je imao četvoro dece. Bilo je policijsko saslušanje, bez advokata… na kraju su imigracione vlasti rekle da je svedok ratni zločinac i neće da ga izruče iz Švedske. Rekao sam to (Vučiću) i pitao zar ga ja ne bih tražio da je izvršio ratni zločin i zar mi ne bi bilo lakše da ga držim ovde u Bačvanskoj i uzimam od njega informacije? Posle je dokazano da nije izvršio ratni zločin, ali to je propalo. Propalo je!

Govor tela

Kad sam postao tužilac za ratne zločine, prvo što su me učili Francuzi bio je – govor tela. I to mi sada više koristi nego onda, ali veoma je važno kako se postavite i kako čitate tuđi govor tela.

Kapetan Dragan

Uopšte ne znam kako je taj Dragan Vasiljković kapetan, ali sećam se da mi je u Sidneju prišao jedan pripadnik te emigracije, predsednik naše dijaspore, univerzitetski profesor, traži prijem i pita me da li će kapetana Dragana izručiti. Kažem mu da nema šanse da ga ne izruče Hrvatskoj iako ima oba državljanstva, hrvatsko i australijsko, a on meni kaže: „Znate, mi dajemo velike pare na to, možete li da mu vi to oprostite, nas uopšte ne sluša?“

Ja mu kažem da mogu i zamolim australijskog tužioca da mi omogući kontakt i odem tamo, a u to vreme je Vučić rekao da će se država pobrinuti za sve naše heroje; za mene su, razume se, za znacima navoda heroji. I dolazim kod kapetana Dragana, on stoji mirno i kaže mi: „Vučić drži reč!“. A ja mu kažem: „Došao sam zato što me je zamolio taj i taj, i nema nikakve šanse da vas zadrže u Australiji i ne izruče Hrvatskoj.“ Na šta on meni kaže: „Ali, meni su rekli da će da me ubiju!“ Obećao sam mu zaštitu, zvao sam Mladena Bajića i, kao što vidite, izašao je živ iz zatvora, ali nikada nije rekao, a pričao je svašta, kako je dobio zaštitu.

Izvor: Novi magazin.