Vladimir Gligorov: Sukobi na granici

Piše: Vladimir Gligorov, Novi magazin

Računam da niko ne spori da Srbija ima interese na Kosovu. Bilo bi dobro da se oni jasno i iscrpno odrede. To je svojevremeno i učinjeno prilikom razrade Ahtisarijevog plana. Jesu li oni dobro pogođeni i na odgovarajući način zaštićeni, o tome se može raspravljati. Zapravo, bilo bi najbolje da je to bio predmet pregovora o sadržaju tog plana, ali kako je od početka cilj bio da se on odbaci, to je u velikoj meri izostalo. Sada je stanje stvari drukčije, pa su i neki interesi izmenjeni, ali mnogi su dugoročni, tako da će i sutra biti prisutni kao što su bili juče ili su izraženi danas.

Ostavivši po strani koji i kakvi su to interesi, mada to nije nepoznato, ključno je pitanje kako se oni mogu ostvariti ili zaštititi. Kod odgovora bi trebalo da je jasno da je potrebno poći od pretpostavke da to nije moguće na način kao u vreme Miloševića. Dakle, ne može prisilom – policijom i vojskom. A ni crkva ne može mnogo da učini. Tako da vladanje vojskom, policijom i crkvom, uz autokratu, nije moguće proširiti na Kosovo. I zapravo, važi i da ne mogu da ostvare srpski interesi na Kosovu dokle god se Srbijom vlada policijom, vojskom i crkvom na čelu sa autokratom.

Da bi se valjano identifikovali srpski interesi na Kosovu i da bi se koristila odgovarajuća sredstva, potrebno je videti kako je moguće kooperativno povećati uticaj Srbije na Kosovu. Pod tim se podrazumeva da se uspostavi partnerski odnos s kosovskim vlastima, i ne samo sa njima već i sa društvom, i sa privredom, i sa zdravstvenim i obrazovnim ustanovama. Isto kao sa svakom drugom zemljom.

Kod toga bi trebalo poći od dva zapažanja. Jedno je da se ništa na Kosovu ne može postići ako se ne prihvati ravnopravnost kosovskih vlasti. Drugo je da postoji, potencijalno, snažna međuzavisnost Srbije i Kosova, ne samo gledano sa stanovišta srpskih interesa već takođe i kosovskih.

Kada je reč o ravnopravnosti, to je jasno bar od prvih masovnih demonstracija na Kosovu koje su izbile 1968. Nije bilo neophodno da se to završi raspadom Jugoslavije i Srbije (uz Bosnu i Hercegovinu) jer se moglo krenuti demokratskim putem, ali to je sada prošlost. Ne to da je potrebno uspostaviti demokratske odnose, to je ostalo, već očuvanje zajedničke države.

Sada kada je uspostavljena granica ključno pitanje je ne kako je ukloniti već kako obezbediti da se ona što je moguće manje oseća kako bi svi mogli da ostvare sopstvene interese. Suprotno tome je da se granica na jedan ili drugi način osnažuje, pa da se interesi sukobljavaju upravo na toj granici.

Uzmimo da znamo srpske interese, koji su interesi Kosova da sarađuje sa Srbijom? Ovo je zapravo očigledno čim se pogleda granica dveju zemalja. Takođe i razlika u veličini tržišta i u razvijenosti. Srpsko tržište je potencijalno veoma značajno za privredni razvoj Kosova. A to onda znači da su važne i finansijske, i tehnološke, i stručne veze. Kao uostalom i sve druge društvene, naučne, kulturne veze, ali i saradnja zdravstvenih i prosvetnih ustanova.

Da bi to bilo ostvarivo, potrebna je ravnopravnost u odnosima dveju zemalja. Ali to nije dovoljno. Takođe je potrebno demokratsko uobličavanje, predstavljanje interesa i poštovanje prava kako međusobni odnosi ne bi zavisili od ljudi na vlasti već bi se zasnivali na zakonima i pravu. U kom slučaju bi granica bila samo način da se odredi gde je čija nadležnost. I ne bi predstavljala izvor nesigurnosti kao sada, pa ne bi bile potrebne ni snage bezbednosti kao izraz odnosa neprijateljstva.

Ovo je, naravno, primenljivo i na druge susede gde Srbija ima interese. A i susedi imaju interese u Srbiji. Da bi to bilo ostvarivo, potrebno je da se pođe od saznanja da se ništa ne može trajnije ostvariti na silu, vojnu ili crkvenu, i da ravnopravni odnosi zahtevaju demokratsku vlast i oslanjanje na pravo.

Srbija ima interese u susednim zemljama, a i oni imaju interese u Srbiji. Čini se bi trebalo da je očigledno da se ti interesi na mogu zaštititi na silu. Ali očigledno i dalje nije.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.