Vladimir Gligorov: Priroda i porezi

Piše: Vladimir Gligorov, Novi magazin

Moglo bi da se misli da bi najbolje bilo kada poreza ne bi ni bilo. To bi podrazumevalo da nema poreskih vlasti, što bi moglo dodatno da učini primamljivim utopijsko društvo u kojem se ne plaćaju porezi. Kako se zamišlja ta utopija, ovde nije važno. Čemu bi trebalo da služe porezi?

Da se plaćaju svakojake državne usluge. No, ako se traži odgovor na to iz kojih poreza bi trebalo plaćati te usluge, trebalo bi izabrati šta da se oporezuje. Obično se misli da su porezi teret privredi i da utiču negativno na njenu efikasnost. Tako da je pitanje da li je moguće da se prezima poveća privredna efikasnost. Kod toga je važno razlikovati privatne od javnih troškova.

Primera radi energija na ugalj ili drva. U trenutnoj nestašici takvih izvora kao što su gas i nafta, nezavisno od toga koji su uzroci tih nestašica, može da se misli da je dobro da termoelektrane na ugalj nisu zatvorene, a tu su i šume i drva koja mogu da se seku i da se obezbedi grejanje. Uz to bi cena trebalo da je manja, svakako od one koja se može postići na poremećenom tržištu gasa i nafte.

Ovo i zato što se ne računa cena koju plaća priroda. Uključujući i zdravlje ljudi i dužinu njihovog života – računajući ukupnu dobrobit uopšteno govoreći. To je primer kada su privatni i društveni troškovi veoma različiti. Kada se govori o društvenim troškovima oni naravno nisu ništa drugo nego zbir individualnih troškova. Jedino što oni nisu uračunati u cenu energije i zapravo i nisu dobrovoljni ili tržišni. Osim ako ih se takvima ne učini. Jedno sredstvo jesu porezi.

Kada se, dakle, porezi koriste da bi se uskladili privatni sa javnim troškovima, porezi povećavaju efikasnost privređivanja. Kako će se porezi odrediti nezavisno je pitanje. Moguća su i tržišna rešenja kao što je kupovina prava na zagađivanje, čiji će se trošak uračunati u cenu energije. To ne menja na stvari činjenicu da se tim dodatnim nametima, kakogod da se oni usklađuju sa izvorima zagađivanja i uopšte sa troškom koji trpi priroda, zapravo oporezuje određena proizvodnja sa ciljem da se usklade privatni sa društvenim troškovima.

I zapravo taj porez uvek postoji, samo ga ne naplaćuje država već oni koji u ceni svojih proizvoda ne računaju i troškove koji se prebacuju na prirodu i zapravo na kupce i na društvo u celini.

Tako da je prvenstveni cilj oporezivanja povećanje efikasnosti privređivanja. Uzmimo drugi primer – oporezivanje rente. Uključujući monopolsku. Ukoliko neko ima izuzetan pristup prirodnom bogatstvu, prihod koji od toga potiče i koji je sasvim nezavisan od ulaganja da se ta, recimo, ruda ili taj izvor energije iznesu na tržište trebalo bi da bude oporezovan kako bi se obezbedila efikasnost te privredne aktivnosti. To se vidi po tome što bi taj posao i dalje bio isplativ, tako da rudna renta ne bi uticala na to da li bi se u toj posao ulagalo ili ne bi. U ovom slučaju se ne razlikuju privatni i društveni troškovi već privatni i društveni prihodi. Što bi takođe trebalo da ima za posledicu da se ne uništi prirodno dobro i čak da se, ukoliko je to moguće, obnavlja.

Porezi se nameću kako bi se pokrila javna potrošnja. Verovatno najvažniji opšti cilj javne potrošnje bi trebalo da bude smanjenje nejednakosti. Ne samo povećanjem fizičke bezbednosti, već i svim onim što utiče na individualnu produktivnost i stoga i na ostvareni dohodak. U koji, dohodak, spada i prirodna okolina u kojoj se živi. Iz čega i sledi razlika između privatnih i društvenih prihoda ili, drukčije rečeno, dobrobiti. Opet, uvek je reč o individualnoj dobrobiti, samo iz dva izvora, da se tako izrazim.

Ovo se može sažeti tako da se kaže da je najvažniji cilj poreza povećanje privredne efikasnosti, a najvažniji cilj javne potrošnje smanjenje nejednakosti. A troškovi koji se prebacuju na prirodu izvor su neefikasnosti i nejednakosti ukoliko se ne ne oporezuju kako bi se uskladili oni privatni sa društvenim.

Proizvodnja energije je verovatno najbolji primer za problem neusklađenosti privatnih i društvenih troškova i dobiti jer porezi nemaju za cilj povećanu efikasnost, a monopoli su dominanti na tržištu. I trpi priroda.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.