Viškovi namirnica u Srbiji: Država podstiče bacanje, a ne doniranje hrane

Piše: Jelena Aleksić, Novi magazin

„Iako kroz naš restoran dnevno prođe stotine ljudi, mi ne doniramo hranu koja preostane, a ostane mnogo. Naprosto, procedure koje treba da ispunimo, i to sve o našem trošku, komplikovane su i plus sve što doniramo treba još i da platimo. Nama se to ne isplati“, kaže u razgovoru za Novi magazin vlasnik (ime poznato redakciji) jednog od popularnijih i posećenijih restorana u prestonici.

Naš sagovornik nije izuzetak – pripada kategoriji velike većine ugostitelja koji radije prosipaju viškove nego da ih doniraju gladnima, a oni svake godine samo u Beogradu bace ukupno više od 40 tona hrane. Da li bi ove tone hrane mogle da nahrane onih pola miliona gladnih koji žive pored nas i svaki dan započinju pitanjem šta će danas pojesti?

Pričamo o pola miliona ljudi koji u Srbiji žive ispod granice apsolutnog siromaštva, uključujući i 200.000 dece. Tragedija Srbije je što domaćinstva bacaju 83 kilograma hrane godišnje po glavi stanovnika, dok je svetski prosek 74 kilograma. I to ne zato što smo bogatiji od razvijenog sveta, koji je svojevremeno bio šampion u viškovima hrane (dok nisu shvatili da se hrana može donirati, prerađivati u biogas, kompost i stočnu hranu) već zato što su ovdašnji propisi toliko komplikovani, neefikasni, a pre svega nehumani, da podstiču bacanje i glad, a ne pomaganje onima kojima je pomoć neophodna. Uz to, ogromne količine bačene hrane emituju opasne gasove i povećavaju emisiju ugljen-dioksida u atmosferi, dodatno zagađujući životnu sredinu. U Srbiji se trenutno, recimo još i to, sakuplja i prerađuje svega jedan odsto biološkog otpada.

NEPROPISNI PROPISI: „U Švedskoj je još od 2005. na snazi zabrana odlaganja organskog otpada na deponije. Finska kompanije Nestle pravi dizel od otpadnog kuhinjskog ulja. A šta mi radimo? Ne poštujemo čak ni propise koje smo sami doneli, da ne govorimo o izgradnji postrojenja za preradu otpada u gorivo. Naime, restorani su dužni da otpad od hrane daju na zbrinjavanje operateru, ali većina to ne radi jer im se ne isplati. Za razliku od otpadnog jestivog ulja, za koje dobijaju novac od operatera, ugostitelji koji sklope ugovor sa operaterom o predaji otpada od hrane, za svaki kilogram predatog otpada moraju i da plate. Jasno je da u tome ne vide finansijski interes i da im je lakše da taj otpad bace u kantu za smeće, a on dalje završava na deponijama zagađujući životnu sredinu. U ovom slučaju, vidimo da propis postoji, ali se ne poštuje. Dakle, kod nas je sve to vrlo kompleksno i rezultat je brojnih faktora, od nedostatka svesti, loših podataka, strategija, pa do nepoštovanja propisa“, konstatuje za Novi magazin Marija Dedić, urednica portala Centar za promociju cirkularne ekonomije.

Vezano za sakupljanje ulja od restorana što operateri plaćaju, recimo da su ugostitelji i te kako zainteresovani da se reše tog otpada jer imaju i finansijsku korist. Da bi istom operateru predali viškove hrane, moraju da mu plate, a na to se teže odlučuju. Kompanija Eso Tron se već deset godina bavi sakupljanjem iskorišćenog ulja, od čega kasnije proizvodi biogas, zatim i struju. U razgovoru za naš nedeljnik Bojan Gligić iz ove kompanije objašnjava da ni trošak za doniranje hrane restoranima, zapravo, nije veliki. Ipak, oni radije predaju ulje jer im se plaća.

„Trenutno servisiramo oko 4.600 restorana na teritoriji Srbije i time smo vrlo zadovoljni, tu čak i nema mnogo prostora za poboljšanje jer restorani uglavnom prihvataju da nam predaju ulje. Kod donacija hrane sasvim je drugačije jer mi to naplaćujemo restoranima. Međutim, to je trošak kao plaćanje kablovske televizije i nije nešto što ne mogu da plate, samo nisu edukovani koliko je značajno da kvalitetno upravljaju otpadom“, smatra Gligić.

POREZ NA DONACIJE: Čak i da je trošak 100 dinara, pitanje je zašto bi neko ko donira bio još i kažnjen za to jer u slučaju supermarketa ili proizvođača hrane iznosi koje valja da plate mogu biti mnogo veći od prosečnog računa za kablovsku. Naprosto, na sav iznos procenjene vrednosti hrane donator plaća PDV od 20 odsto. Srbija je godinama pozivana da ukine porez na doniranu hranu, a Koalicija za dobročinstvo, koja okuplja nekoliko nevladinih organizacija (Fondacija Ana i Vlade Divac, Trag fondacija, Smart kolektiv, Catalyst Balkans, Srpski filantropski forum, Forum za odgovorno poslovanje) procenjuje da bi ukidanje obaveze plaćanja PDV-a dovelo do povećanja donacija u hrani za najmanje trećinu ili za oko 160 miliona dinara. Ovo je ekvivalentno broju od 1,2 miliona obroka u narodnim kuhinjama i bilo bi više nego značajno za onih pola miliona ljudi koji svakog dana kubure kako bi imali dva-tri obroka.

„Poreski aspekt doniranja hrane predstavlja trenutno jedan od najvećih izazova. Samim tim u praksi imamo situaciju da određena pravna ili fizička lica nisu spremna da doniraju hranu, s obzirom na to da PDV čini donacije 20 odsto skupljim“, kaže za Novi magazin Slobodan Krstović, direktor za održivi razvoj u NALED-u.

Posebno je zapanjujuća indolentnost države na vapaje nevladinih organizacija kad se ima u vidu da je bez ikakvih problema tokom pandemije ukinula porez na donacije zdravstvu, dokazavši da bez obzira na komplikovane procedure, to ne mora biti ni dugotrajno ni komplikovano.

„Nikada od donosilaca odluka nismo čuli argumentovano objašnjenje zašto se ne ukida PDV na donacije hrane. Više puta smo tražili odgovor od različitih ministarstava na ovu temu, i Ministarstva finansija, i Ministarstva zaštite životne sredine, i Ministarstva rada i socijalnih pitanja. Odgovora ili nije bilo ili su nas obaveštavali da su formirali radne grupe čiji je zadatak da razmatraju moguća rešenja, a kad malo zagrebete, vidite da se ta radna tela uopšte i ne sastaju ili razmatraju ista pitanja već godinama“, priča Dedićeva.

Kao zemlja koja usklađuje svoje propise s pravilima EU, Srbija bi mogla prepisati, pa i modifikovati mnoga rešenja članica Unije, od kojih je čak 20 njih ukinulo oporezivanje donirane hrane. One koje to još nisu, omogućavaju poreske olakšice kojima stimulišu doniranje hrane – time što se određeni procenat vrednosti donacija može iskoristiti za svrhe smanjenja obaveza vezanih za porez na dobit.

Izuzetak je Švedska, gde se PDV ne naplaćuje ako se hrana koristi za preradu u biogas, pa se proizvođačima ili trgovcima više isplati da proizvode energiju nego da hranu doniraju onima koja je potrebna.

KAKO TO RADI EU: Krstović navodi i primer Češke u kojoj je posle ukidanja PDV-a na donacije hrane 2018. došlo do značajnog rasta donacija.

„Oni su otišli i korak dalje, pa su uveli obavezu velikim trgovcima da doniraju prehrambene proizvode koji više nisu za prodaju, a bezbedni su za ishranu, što uključuje namirnice sa pogrešno označenim pakovanjem ili greškama na etiketama, oštećenim pakovanjem, itd. Prodavnice veće od 400 m2 moraju da ponude takve proizvode obližnjoj banci hrane ili dobrotvornoj ustanovi pre nego što ih uklone. Ovaj sistem je primorao mnoge prodavnice da počnu donirati hranu, pa su se količine hrane drastično povećale, a sada uključuju i proizvode koji ne spadaju u definiciju obaveznih donacija, npr. povrće i voće“, objašnjava naš sagovornik.

Još jedan primer je Francuska, koja je potpuno zabranila supermarketima da bacaju hranu ili da uništavaju neprodate namirnice, pa danas mnogi supermarketi sarađuju s naučnicima kako bi napravili nove premaze koji će produžiti svežinu voću i povrća na policama prodavnica.

„Veliki svetski proizvođači voća i povrća, poput kompanije Dole, najavili su da traže način da se od voća i povrća koje završava kao otpad naprave novi proizvodi – od grickalica preko kozmetičkih proizvoda do pakovanja. Neki proizvođači, npr. Danone, takođe ‘spasavaju’ voće tako što primerke koji nisu estetski zadovoljavajući koriste za pravljenje drugih proizvoda, poput voćnih jogurta. Bilo bi lepo kada bismo videli neku sličnu akciju naših supermarketa“, kaže Dedić.

Ona dodaje da i u Srbiji ima dobrih primera, poput aplikacije Eat Me App, koja nas opominje da se približava istek roka namirnica. „Međutim, većina je zasnovana na ličnoj inicijativi, entuzijazmu i bez sistemske podrške“, zaključuje urednica portala Cirkularna ekonomija.

U to ćemo se uveriti i u razgovoru s predsednicom udruženja Banka hrane Beograd koje se iz meseca u mesec bori za opstanak. Bez obzira na to što se bave jednim od najhumanijih poziva u Srbiji, oni sami plaćaju prostorije, plate zaposlenih, kojih je svega troje jer za više nemaju novca, a opslužuju više od 250 udruženja i organizacija. Šta oni tačno rade i kako?

„Povezujemo donatore i organizacije koje se bave zaštitom prava ugroženih kao što su penzioneri, invalidi, ljudi s posebnom potrebama, ugrožena deca i brojni drugi. Ako ove organizacije nemaju mogućnost, mi im transportujemo hranu, i to zahvaljujući donaciji Delezea koji nam je obezbedio jedan kombi. Donatori su skoro sve veće kompanije u Srbiji – od pomenutog Delezea preko Imleka, Lidla, Coca Cole… Naravno, otežavajuća okolnost je plaćanje PDV-a i mi se nadamo da će država uskoro da reši taj problem. Trenutno imamo platformu koja se zove „tanjir po tanjir“ i njome pomažemo oko 100 udruženja tako što ih povezujemo sa Maxi prodavnicama širom Srbije. Oni svakog dana preuzimaju voće i povrće koje je preostalo u radnjama. Naravno, nema toliko radnji kolike su potrebe“, priča Katarina Žigić Blagojević, predsednica udruženja Banka hrane Beograd. Ta organizacija jedina u Srbiji ima licencu za obavljanje ovog posla i članica je Evropske federacije banaka hrane (FEBA).

BAČENO, TRULO, OTROVNO: Mimo toga što gladni ostaju praznog stomaka pored toliko viškova hrane koji se bacaju, ista ta hrana nas i truje.

„Nepravilno upravljanje otpadom od hrane u vidu nerazdvajanja otpada koji nastaje od hrane i njegovo mešanje s komunalnim otpadom, odnosno svrstavanje u komunalni otpad, te potom njegovo odlaganje na deponijama umesto da se koristi za potrebe anaerobne digestije i kompostiranja, u praksi dovodi do značajnog porasta ekoloških rizika. Pre svega, to su rizici po zdravlje stanovništva usled emitovanja štetnih gasova ugljen-dioksida i metana, koji nastaje razgradnjom takvog otpada. Takav otpad štetan je po zdravlje i lako zapaljiv i vrlo je često uzrok požara na deponijama. Količine bačene hrane kontinuirano su u porastu, pa time rastu i rizici za životnu sredinu i zdravlje ljudi. Prema istraživanjima, polovinu otpada u kontejnerima u Republici Srbiji čini upravo kuhinjski otpad, koji kasnije truli na deponijama i zagađuje životnu sredinu. NALED je izradio i smernice za inspektore, koji bi pre svega kroz savetodavne posete privrednim subjektima u kojima se generiše otpad od hrane dodatno dali na značaju ovoj temi“, podseća Krstović, govoreći o aktivnostima NALED-a u okviru projekta „Ka boljem upravljanju otpadom od hrane“.

„Obnovljivi izvori energije imaju sve važniju ulogu, a hrana je za njihovo dobijanje vredan resurs, što smo i dokazali ovim projektom. U prethodnom periodu uspeli smo da animiramo veće ugostitelje i institucije i uz određene finansijske olakšice koje smo omogućili, sakupili smo više od 1.300 tona otpada od hrane. Ovu količinu predali smo dalje na tretman za dobijanje biogasa, a istovremeno sprečili emitovanje više od 750 tona ugljen-dioksida. Kada bi ovakva praksa postala redovna, zaustavili bismo truljenje organskih jedinjenja na deponijama koja uzrokuju i do 300 požara godišnje“, ukazuje naš sagovornik.

Generalno, hrana bačena na deponije generiše čak 10 odsto globalnih emisija gasova sa efektom staklene bašte (GHG). Približno trećina ukupno proizvedene hrane u svetu danas završi na smetlištu a procena je da bi se njome mogla nahraniti milijarda gladnih.

Slovenija baca najmanje, Italija najviše

Prema podacima programa Ujedinjenih nacija za zaštitu životne sredine (UNEP) u regionu Južne Evrope, gde je svrstana i Srbija, po količini hrane koja se baca prednjači Italija sa ukupno više od četiri miliona tona. Gledano po stanovniku, to je 67 kilograma. Ubedljivo najveću količinu hrane, posmatrano po stanovniku, bacaju Grci – 142 kilograma tokom 2019, što je ukupno više od 1,4 miliona tona bačene hrane tokom samo jedne godine. Sledi Malta sa 129 kilograma po stanovniku (ukupno 56.812 tona godišnje).

Kada je reč o bivšim jugoslovenskim republikama, više nego u Srbiji hrana se baca u Hrvatskoj – 84 kilograma godišnje po stanovniku, potom Bosni i Hercegovini – 83 kilograma, koliko se po stanovniku baca i u Crnoj Gori i Severnoj Makedoniji.

Ubedljivo najmanje hrane u okruženju, ali i u regionu Južne Evrope bacaju Slovenci. U „deželi“ se godišnje po glavi stanovnika baci 34 kilograma hrane, što je godišnje ukupno 71.107 tona.

Prema poslednjim dostupnim podacima – a to su oni iz 2018, u svetu je bilo dostupno 5,3 milijarde tona hrane. Od toga je 17 odsto bačeno. Najviše u domaćinstvima – 11 odsto, pet odsto u prehrambenoj industriji i ostatak u maloprodaji.

Milioni gladnih širom sveta koji baca trećinu hrane

Tokom pandemije prošle godine upaljeni su svi alarmi za uzbunu zbog dramatičnog povećanja broja gladnih u svetu. Direktor Svetskog programa za hranu Dejvid Bisli je saopštio: „Ovo je poziv na uzbunu čitavom svetu. Ako to nije poziv za uzbunu, onda ne znam šta je. U poređenju sa poslednjim izveštajem, sada imamo 161 milion gladnih ljudi više! Ako glad u svetu nije problem broj jedan, onda ne znam šta je.“

U međuvremenu u Ukrajini izbija rat, klimatske promene izazivaju ogromne suše i smanjene prinose, pa se broj gladnih za godinu dana povećava za više od 150 miliona. Nemački ogranak međunarodne organizacije Freedom from Hunger nedavno je u svom godišnjem izveštaju konstatovao da 821 milion ljudi širom sveta gladuje, a bezbroj njih, a naročito bebe, na ivici su smrti od gladi.

Najviše unesrećenih je na istoku Afrike u Somaliji, Keniji, nekada bogatoj Etiopiji, Jemenu, ali i u nekim zemljama Azije kao što je Avganistan. Istovremeno se širom sveta baca trećina proizvedenih namirnica, i to više u srednje razvijenim nego u najbogatijim državama.

Tekst je prenet iz Novog magazina.