Verujem da ćemo se naučiti solidarnosti i odgovornosti – Intervju: Aleksandra Vrebalov

Razgovarala: Zorica Kojić

Kompozitorka Aleksandra Vrebalov jedna je od onih ličnosti kojima se uvek ponosimo kad dođe do nabrajanja izvanrednih stvaralačkih duhova poreklom sa našeg tla. Ovih turobnih dana, zračak nade i oduševljenja doslovno nas je obasjao sa jednog Youtube zapisa na kojem je njena muzika. Reč je o fragmentu dela Antene, u izvođenju gudačkog kvarteta Kronos i monaha Jeroteja iz manastira Kovilj, premijerno u svetu prikazanom 14. aprila, a realizovanom iz potpuno zasebnih životnih i umetničkih prostora navedenih protagonista, što je sasvim očekivano za današnje pandemijsko vanredno stanje kojim smo svi manje-više obuhvaćeni globalno. Reč globalno inače će više puta biti pomenuta u ovom razgovoru sa Aleksandrom Vrebalov, i to ne bez razloga. 

Prethodne nedelje imali smo neverovatno uzbudljivo iskustvo da čujemo fragment vašeg novog dela Antene (ANTENNAE) na Youtube kanalu slavnog Kronos kvarteta. Možete li da nam na samom početku predstavite jezgro svoje inspiracije iz kojeg je nastalo pomenuto ostvarenje?

Antene su nastale po narudžbini Muzeja umetnosti u Klivlendu, inspirisane muzejskom kolekcijom vizantijske umetnosti. Pružena mi je sloboda da komad koncipiram van koncertne dvorane, i da rasporedim oko 70 muzičara po galerijama Muzeja, ozvučavajući muzejski prostor na ovaj način prvi put u izvođačkoj istoriji te institucije. 

Kompozicija Antene kompleksna je zvučna instalacija koja kao da priziva davne vekove i nudi svojevrsnu zvučnu utehu – da li ste, stvarajući je, imali na umu sve ovo što je danas zadesilo apsolutno čitavu planetu? Pre svega mislimo na spiritualnu dimenziju Antena, koja ovog časa snažno rezonira sa našom usamljenom sadašnjicom?

Vesti o epidemiji su tek počele da pristižu iz Kine, kad sam komad već privodila kraju. Od početnih razgovora sa Muzejom umetnosti u Klivlendu do završetka dela, prošlo je nekoliko godina. U tom smislu, atmosfera oko pandemije nije uticala na stvaralački proces. Ali, stanje globalno – nejednakost, patnja, siromaštvo, podele – nije novo i nije rezultat pandemije. Sve ono što je već bilo među nama, nefunkcionalno, nehumano, neduhovno, samo je još potcrtano pandemijom. Antene su nastale iz moje stalne težnje da zvukom doprinesem isceljenju, gde god i kome god je ono potrebno, a ta težnja je u ovim okolnostima postala bukvalna i realna.

Fragment dela Antene Aleksandre Vrebalov, u izvođenju gudačkog kvarteta Kronos i monaha Jeroteja iz manastira Kovilj, premijerno u svetu je prikazan 14. aprila, na Youtube kanalu Kronos kvarteta. Zainteresovani mogu da ga pogledaju na kronosquartet.org/kronos-and-monk-hierotheos-premiere-aleksandra-vrebalovs-antennae-a-fragment/.

Ovo delo trebalo je da krajem marta premijerno bude predstavljeno publici. Kako su tekle pripreme, koji su prostori unutar Muzeja umetnosti u Klivlendu bili viđeni kao muzička scena za izvođenje?

Nekoliko puta sam boravila u Klivlendu u toku rada na Antenama. U oktobru prošle godine napravili smo jednodnevnu radionicu sa lokalnim muzičarima i isprobavali smo moje ideje u raznim prostorima muzejske zgrade. S obzirom da je svaka galerija trebala da bude deo koncertnog prostora, bilo je važno da definišem kako putuje zvuk, gde se umnožava u ehu, jer zgrada je mermerna, sa višestrukim stepeništima, rotundom, i zakrivljenim plafonima. Dobila sam na upotrebu i dvoje orgulja iz kolekcije, a tome je prethodilo sviranje, moje isprobavanje zvuka više od deset instrumenata sa dirkama, koji su deo kolekcije. Ceo proces bio je kao prelepa, kompleksna igra, u kojoj mi je data velika sloboda i poverenje, i gde su prostor muzeja, kolekcija i lokalni muzičari postali glavni elementi za rad. Muzika je izrasla iz konkretnih okolnosti. 

Aktuelna adaptacija jednog fragmenta Antena ipak je stigla do slušalaca posredstvom umeća članova Kronos kvarteta, vaših starih kreativnih prijatelja, u saradnji sa monahom Jerotejem iz manastira Kovilj. Da li je bilo teško, ili baš naprotiv lako, uspostaviti ovu online saradnju? I na taj način stvoriti, verovatno čak i za vas, nešto neočekivano?

Mnogi muzičari, pa i ja, smo nomadi. Život modernih nomada iz korena je promenjen ovim novim okolnostima – naš rad i opstanak, činilo se, bili su zasnovani na kretanju, na razmeni sa publikom i drugim muzičarima globalno. Ironija te povezanosti i lakoće kretanja planetom, jeste da je ona na neki način i dovela do ovako brzog širenja epidemije. Dejvid Herington, osnivač i prvi violinista Kronosa i ja bili smo na večeri na Menhetnu 10. marta, hodali smo preko Tajms skvera i komentarisali kako nam se jedan za drugim otkazuju koncerti. Sutradan je proglašena pandemija i Tramp je uveo zabranu putovanja sa EU, i ja sam iste večeri donela odluku da dođem u Novi Sad. Kronosi su se vratili u San Francisko, jer im je u naredna 24 sata bukvalno svaki koncert na Istočnoj obali bio otkazan. Čuli smo se nekoliko dana kasnije, u samoizolaciji, svesni da smo stigli iz žarišta, proveravajući zdravlje jedni drugih. Iako je situacija već bila dramatična, nismo mogli ni da pretpostavimo da će samo četiri nedelje kasnije u Njujorku biti deset hiljada žrtava, među kojima i Hal Vilner, producent i decenijski prijatelj Kronosa. Tražili smo novi način da stvaramo, da se izrazimo, i na nekoliko sastanaka preko interneta iskristalisala se ideja o adaptaciji Antena. Želeli smo da podelimo u javnosti nešto novo, nikad pre odsvirano, izraslo iz ovih novih okolnosti. I tako je svako u svom privatnom prostoru uradio svoj deo, a da nikada pre nije čuo celinu, niti ostale deonice. Članovi kvarteta su se snimili u San Francisku, monah Jerotej je otpevao svoju deonicu u manastiru u Kovilju. U Novom Sadu mi je Jovan Obradović, poznat u alternativnim muzičarskim krugovima kao Shpira, pomogao da pet improvizovano snimljenih, različitih audio i video materijala spojim, da bismo uopšte čuli komad prvi put. Kad smo poslali miks Kronosima bilo je svima jasno da taj prvi, gotovo dokumentarni video, prepun presne emocije, mora da izađe u svet. 

Mimo ovog upečatljivog i nadahnjujućeg događaja za sve nas, ali pretpostavljamo i za vas lično, kao i za muzičare-učesnike, kako inače provodite svoje karantinske dane? Može li ovo – najvećem broju ljudi dosad potpuno nepoznato – preteće iskustvo, ikako da podstakne vaše stvaranje, možda i na neki nov način?

U mom slučaju, izazovne situacije pojačavaju potrebu da se kreativno izrazim. Što se dugačkih sati u samoći tiče, pogotovo u svetlu patnje kroz koju prolazi veliki deo čovečanstva, smatram da svi mi koji smo zdravi, imamo krov nad glavom i zadovoljene su nam bazične potrebe, nemamo zaista razlog da dramimo, nego možemo da sagledamo naše stanje kao privilegiju. Mislim da je čak pitanje moralnosti u ovom trenutku biti ljubazan, pribran i samostalan. Naravno da mi neutrošena fizička energija i osećaj skučenosti ponekad stvore osećanje frustracije, osećanje da je neko drugi kriv ili odgovoran za ovo stanje. Ali, stanje je globalno. Verovatno u razvijenijim demokratijama građani manje imaju osećanje da ih ton kojim se diktiraju ograničenja i nedostatak preciznih informacija ugrožavaju, ali verujem da ćemo se na te teme vratiti kada sve ovo akutno prođe. 

A kako se ovih dana osećaju i kako razmišljaju vaši prijatelji i kolege širom sveta? Da li je teško nakon gotovo čitavog života provedenog na muzičkoj ili nekoj drugoj umetničkoj sceni, odjednom se naći zarobljen u četiri zida? Kako se najčešće prevazilaze takva i slična ograničenja ovog časa po vašem i njihovom iskustvu?

Nikome nije lako i izgleda da svi prolazimo kroz slične talase kreativnosti, preispitivanja, i ponekad bezvoljnosti. Većina se trudi da i dalje održi prisustvo preko interneta – mislim da nam je to ugrađeno u vokaciju – komunicirati sa drugima. Pogotovo instrumentalisti, sviraju iz svojih domova gotovo dnevno, drže časove muzike i objavljuju liste za slušanje muzike. Mnogima je ugrožena egzistencija, jer su živeli od javnih nastupa ili privatnih časova. Ali, bez obzira na lični doživljaj ograničenja kretanja, oduševljava me koliko smo svi spremni i motivisani da delimo lepotu sa drugima i koliko naša publika otvoreno prihvata te ponude i prilagođava se novim uslovima. 

Ima li čemu ljudska vrsta da se nauči iz ovog neobičnog i stravičnog iskustva kroz koje trenutno prolazimo?

Verujem da je ovo vreme ubrzane, planetarne evolucije, jer smo svi pred istim, nevidljivim neprijateljem. Bolest koja je napala planetu ne poznaje granice, ne bira po veri ili jeziku, jednako ugrožava bogate i moćne, kao i one na marginama društva. Verujem da ćemo se naučiti solidarnosti i odgovornosti jedni za druge, i mislim da će nam ovi dugački sati u samoći otvoriti prolaz do osećanja i vrednosti kojima možda robujemo, svako na svoj način, a nismo ranije imali vremena da u njih pogledamo. Volela bih da novi ugovori koje sklapamo, bilo da su profesionalni, ili oni nepisani, ljudski, budu pročišćeni ovim iskustvom – da su fer i da promovišu dobrobit svih uključenih strana. Takođe se nadam da će naš odnos prema planeti Zemlji, koja nam daje sve što nam je neophodno potrebno da bismo preživeli – umesto grabljenja, kao da je ona nešto odvojeno od nas – prerasti u odnos brižne zahvalnosti. 

A kako vidite sebe lično, muzičare i muzičku industriju u budućnosti, kad COVID-19 bude samo ružna uspomena iz prošlosti? Da li će strah, uzajamno udaljavanje ljudi i odsustvo poverenja nadvladati na duže vreme humani, solidarni aspekt čovečanstva, ili će stvaranje – uključujući i vaše – ipak naći dostojan izlaz iz ovako nametnutog otuđenja?

Meni se dopadao moj način života, mada gledano već iz pozicije gde smo sada, on jeste bio neodrživ. Kao i većina mojih profesionalnih saradnika, nisam provodila više od par nedelja na jednom mestu, i tako sigurno već 15-20 godina. Koliko god da smo globalno bili povezani, stvorili prijateljstva i dugotrajne veze na različitim kontinentima, sretali se često i kratko razmenjujući lepotu, ova velika pauza sve nas je dovela u nešto mnogo dublje. Došao je trenutak fokusa na pitanja vezana za smisao, opstanak ne samo lični, nego i života oko nas, na potrebe našeg neposrednog okruženja, na destruktivne navike prema kojima smo popustljivi, jer nam je tako kratkoročno lakše. Gledajući satelitske snimke atmosfere koja se pročistila od zagađenja u ovom periodu od dva meseca, naše kolektivno samouništenje zbog pohlepe je toliko očigledno. Mislim da naša pojedinačna zanimanja i vokacije u periodu posle pandemije, dok iznova gradimo odnose i novu realnost, neće imati nikakvog značaja ukoliko ne budu usmerena ka kvalitetnom, osvešćenom životu na planeti. Umesto da država bude naš policajac, svako od nas pojedinačno može da preispita i stoji iza svojih vrednosti, da ne ulazi u poslove i odnose koji štete drugima, i da to isto očekuje od države, pozivajući je na odgovornost kad prodaje zemlju, ne štiti resurse, zagađuje vazduh, ne štiti građane dajući pravovremene i potpune informacije. Ovo je prilika bez presedana da shvatimo da naš život i ono čime se bavimo može da ima uspeh jedino ako je podržavajuće za život oko nas. U tom smislu, dostojan izlaz koji pominjete u vašem pitanju jeste po meni sam dostojan život, na ličnoj i kolektivnoj ravni.

Tekst je prenet iz Novog magazina.