Vera, Tito, sjaj, očaj, beda

Piše: Milorad Bjelogrlić

Živimo u vreme kada dobrih vesti nema niotkuda, a zlih je napretek. U minuloj nedelji nas je napustila legendarna Vera Nikolić, jedina jugoslovenska, ali i srpska svetska rekorderka u atletici. Istorija sporta je veća od svih partijskih sednica, plenuma. Sama činjenica da je još kao tinejdžerka bila neprikosnovena na zemaljskoj kugli dovoljan je razlog za pisanje.

Rođena u selu Grabovica kod Despotovca (1948). Odrasla u siromaštvu, željna svega. Nikada se toga nije stidela i nije krila. Bila je svetao primer posleratnog siromaštva. Ponela je u život čestitost i poštenje. Davno mi je pričala, a ja upamtio.

“Počela sam ozbiljnije da treniram zbog bureka i jogurta. Kod kuće smo najčešće jeli kupus, pasulj, krompir, a meni je čika Aca Petrović, koji mi je bio trener, svakog jutra kupovao burek i jogurt, i to me najviše privlačilo. Kada sam počinjala ja sam se igrala atletike, a ne ozbiljno trenirala”, govorila je često Vera Nikolić.

Bila je šesti razred kada je ubedljivo pobedila na školskom krosu posle kojeg ju je čuveni trener, inače profesor geografije Aca Petrović zapazio i nagovorio da trenira. Prvo je krila od roditelja, ali je zbog “mita” bureka i jogurta počela svakodnevno da trči. Aca joj bio i otac, i mati, i bog. Svakog jutra je ustajala u zoru i pre šest sati počinjala s trčanjem. Još pre škole je imala zavidnu kilometražu.

O sportu svako ima svoj sud. Na moj je i tek ako uticala čuvena Ćuprijka. Bio sam dete i sećajući se tih dana neki tragovi detinjstva nailaze kao da su juče bili, a ne pre skoro pola veka. Vera Nikolić je septembra 1966. na prvenstvu Evrope u Budimpešti osvojila zlatnu medalju i već na početku karijere ušla među besmrtne. Bila je još maloletna kada je imala čast da na pobedničkom postolju sluša himnu “Hej Sloveni”. Veći deo stanovništva Jugoslavije tada nije ni imao TV prijemnike, a njeno ime ušlo je u sve svetske atletske almanahe.

“To se ne zaboravlja. Vraćala sam se kući vozom iz Budimpešte i na granici su ušla trojica carinika i predala cveće. Tek tada sam shvatila da sam učinila nešto veliko. Kada sam stigla u Ćupriju, nisam mogla da verujem svojim očima. Cela Ćuprija je izašla na ulice, bilo je 15.000 ljudi, a ja sam im otpozdravljala. Prvo su mene pozdravljali sa balkona, pa je ta praksa decenijama kasnije uvedena u Beogradu”, odlično je upamtila svaki detalj sa dočeka.

Taj uspeh je upamtila i po još jednoj stvari. Tek tada su njeni roditelji Milan i Mila dobili dozvolu da prošire kuću i konačno dograde kupatilo. Prva jugoslovenska, ali i srpska atletičarka koja je osvojila zlato na Evropskom prvenstvu nije imala kupatilo. Nije imala ni 20 leta (1968) kada je na poznatom mitingu u Londonu na Kristal palasu postala najbrža žena na planeti u disciplini 800 metara. Njen rezultat je bio 2:00,5. Pre nje nijedna žena na svetu nije brže istrčala dva kruga na atletskom stadionu.

SLOM: Samo dva meseca kasnije bile su i Olimpijske igre u Meksiku, gde je sve otišlo dođavola. U polufinalu je odustala. Od najvećeg favorita za zlato preko noći postala je najveća “bruka”. Život je pisao svoj scenarij. Pretvorio se u pakao. Brojna priznanja, hvalospevi koji su ranije stizali sa svih strana psihički su je potpuno slomili. Nije mogla sve to da izdrži i umesto kao heroina, vratila se uplakana.

Prigovarali su joj da je na njene pripreme u Sent Moricu potrošen ogroman novac. Dušebrižnici su pričali i da je trudna i da je tokom trke bacila i verenički prsten. Kući se vratila potpuno slomljena, rešena da napusti sport i atletiku. Danima je plakala i skrivala se od javnosti.

Da se to ne desi, direktan krivac je bivši predsednik SFRJ Josip Broz Tito lično. On je priredio prijem za osvajače medalja iz Meksika 1968. Glavne zvezde su svakako bili zlatna Splićanka Đurđica Bjedov i vaterpolo reprezentacija koja je posle prave drame pobedila SSSR i trijumfovala. Nije bilo planirano da se na tom prijemu pojavi i Vera Nikolić, najveće razočaranje. Međutim, Tito je poslao kola i vozača po nju u Ćupriju. To joj je vratilo veru u sport, a bogami i u život, koji joj se tih dana smučio.

“Tražila sam najudaljenije mesto u sali. Bila sam negde u ćošku i nisam se osećala nimalo prijatno. Onda su mi rekli da Tito pita za mene i hoće da malo porazgovaramo. Prišla sam mu i on mi je rekao: ‘Glavu gore. Vera, ti imaš samo 20 godina i biće još medalja. Hoću još da slušam himnu kad pobeđuješ. Ti si najmanje kriva. Biće još medalja. Samo napred!’ Onda se okrenuo novinarima i rekao da nisu smeli toliko da me opterete pisanjem da sam najveći favorit za zlato. Moram da priznam da me je Tito vratio u život i da sam posle tog susreta ponovo dobila veliku želju da treniram”, više puta je Vera Nikolić pričala o susretu s Titom.

POVRATAK: U zimu 1968. usledio je odlazak u Zagreb, gde je prešla u Dinamo, a trener joj bio jedan od najboljih srednjeprugaških trenera u svetu Leo Lang. S njim su ponovo počeli da se ređaju uspesi. Godinu dana kasnije na Evropskom prvenstvu u Atini osvojila je bronzanu medalju, a 1971. ponovo zlato na šampionatu Starog kontinenta u Helsinkiju. Bilo je to drugo evropsko zlato za Veru Nikolić. To niko ni pre, a bogami ni do dana današnjeg nije uspeo da ostvari.

“Tu trku ću zauvek pamtiti i velike zasluge za drugo evropsko zlato pripadaju treneru Langu. On me je pre trke upozorio da trčim spolja, da se ne petljam s Falkovom i Hofmajsterovom, glavnim favoritkinjama. Negde na 250 metara od cilja one su se međusobno spotakle i pale, tako da mi je put do zlata bio otvoren”, mnogo je puta Vera prepričavala zlato iz Finske

Posle trke mnogi su osporavali Verino zlato tvrdeći da nije zaslužila najsjajniju medalju jer su njene najveće rivalke Falk i Hofmajster odustale i da je Vera Nikolić ni kriva ni dužna trijumfovala.

Verin trener Leo Lang, čovek poliglota koji je govorio šest svetskih jezika, nije se dao zbuniti već je samo poručio da će on i Vera za dve nedelje doći na miting u Berlin, gde će evropska prvakinja da dokaže kako nije slučajno pobedila u Helsinkiju. Rečeno – učinjeno.

“Nemam dilemu da mi je to najdraža trka u životu. Draža i od onih na kojima sam osvajala zlatne medalje i postigla svetski rekord. Stadion je bio krcat, kao da se igrala fudbalska utakmica. Jedno 25.000 Nemaca bodrilo je Falkovu i skandiralo: ‘Hilda, Hilda…’ Na tribinama je bilo i pet hiljada naših gastarbajtera koji su bodrili mene. Posle fantastičnog prvog kruga koji smo istrčali daleko ispod minute, bila sam strašno umorna i razmišljala da odustanem, ali su mi onda naši zemljaci s tribina pomogli svojim bodrenjem i stekla sam nedostižnu prednost od skoro 30 metara. Na kraju sam usred Berlina pred nemačkom publikom pobedila, a njihova Hilda je bila tek peta”, uvek je Vera Nikolić rado pričala o trci u Berlinu.

POVLAČENJE I TEŠKI DANI: Godinu dana kasnije na Olimpijskim igrama u Minhenu bila je peta, sa 26 godina je prestala sa aktivnim trčanjem. Zaposlila se u zagrebačkoj opštini Dubrava i udala se za Paju Ćasića, koji je radio u MUP-u. “Šarmirala” ga je kulinarskom kvalitetima. Na jednom druženju Vera Nikolić je postigla i svetski rekord u kuhinji. Za samo sat vremena skuvala je kompletan ručak. Na stolu je bila supa, pohovane šnicle, restovani krompir i palačinke. Gurmanu kakav je Paja bio to je bilo dovoljno. Dobili su troje dece, ali kada su počele nesrećne devedesete i ratovi Vera je bez razloga kao tehnološki višak dobila otkaz. Paja je 1991. uhapšen. Ona se sa decom pokupila i otišla kod roditelja u Ćupriju. U šestoj deceniji života našla se ponovo na početku. Muž u pritvoru na nepoznatom mestu, troje dece, bez posla, bez stana.

Ponovo teški dani, bilo je dana kada je sa decom legala gladna, a prihoda nikakvih nije bilo. Jedno vreme je sa decom živela u garaži. Ipak, pred Novu godinu 1992. suprug je pušten i porodica Nikolić se u Kruševcu ponovo našla na okupu. Bez obzira na svu netrpeljivost koja je sa svih strana ispoljavana prema “bivšoj braći”, Vera Nikolić nikada nekog nije mrzela.

“Provela sam predivan period života u Zagrebu. U tom gradu sam živela 22 godine. Tu sam rodila i troje dece, udala se. Imali smo stan, vikendicu, bez svega ostali. Međutim, na Jarunu i danas stoji moja slika gde piše ‘Vera Nikolić, svetska prvakinja’. U tom gradu sam imala mnogo prijatelja. Uvek sam to govorila i delila ljude na dobre i loše. Nacija nije bitna, ili si dobar čovek ili si jednostavno jadan i bedan, bez obzira na naciju kojoj pripadaš.”

A tim životnim geslom je Vera Nikolić prošle srede sahranjena u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.

Vera Nikolić je bila žena posebnog kova, koja je u jednom trenutku svoje karijere došla u dodir sa bogom. Tako je nekada Srbija i Jugoslavija imala svetsku rekorderku Veru Nikolić. Pišem ono što ne sme da se zaboravi.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.